Pročitaj mi članak
Пут
(Немачка поп-рок песма и романса; стихови, музика, пева и свира: Herbert Grönemeyer)
Ништа више не могу видети, не верујем више својим очима
Једва још могу веровати-осећаји су се помешали
Превише сам тром да се предам
Било би прерано јер увек нешто иде
Ми смо били положили заклетву, умрли би једно за другим
Склонили се у кишу, поверили поверење
Покушали смо, у пуној брзини низбрдо да се преокренемо
Ништа није било прекасно, али превише тога прерано
Гурали смо се, кроз сву плиму и осеку
Разврстали смо се волели се очајно
Лагали смо истину најбоље што смо могли
Било је то део неба што си постојала
Ти си простор с сунцем испунила
Свако си незадовољство у своју супротност претворила
Северно племенита-твој њежна доброта
Твој неукротив понос… Живот није фер
Филм исплесан у сребреном простору
С златног балкона бескрајност посматрали
Потонили пијани у све што се допушта
Заједно у брзом кретању Сан летње ноћи
Ти си простор с сунцем испунила
Свако си незадовољство у своју супротност претворила
Северно племенита-твој њежна доброта
Твој неукротив понос… Живот није фер
Твој сигуран ход, твоје истински песме
Твоје весело достојанство, твоја непоколебљива вештина
Судбини си показала чело
Никада га ниси открила твој план о срећи
Твој план о срећи
Ја не идем (нигде), продужио сам свој рок
Нова путовања у отворен свет
Имам те сигурну у својој души
Носићу те с собом док завеса не падне
Нос ћу те с собом док завеса не падне
Der Weg
Ich kann nicht mehr seh’n, trau’ nicht mehr meinen Augen,
Kann kaum noch glauben – Gefühle haben sich gedreht.
Ich bin viel zu träge, um aufzugeben.
Es wär’ auch zu früh, weil immer was geht.
Wir waren verschwor’n, wären für einander gestorben,
Haben den Regen gebogen, uns Vertrauen gelieh’n.
Wir haben versucht, auf der Schussfahrt zu wenden.
Nichts war zu spät, aber vieles zu früh.
Wir haben uns geschoben durch alle Gezeiten,
Haben uns verzettelt, uns verzweifelt geliebt.
Wir haben die Wahrheit, so gut es ging, verlogen.
Es war ein Stück vom Himmel, dass es dich gibt.
[CHORUS]:
Du hast jeden Raum mit Sonne geflutet,
Hast jeden Verdruss ins Gegenteil verkehrt.
Nordisch nobel – deine sanftmütige Güte,
Dein unbändiger Stolz… Das Leben ist nicht fair.
Den Film getanzt in einem silbernen Raum.
Vom goldnen Balkon die Unendlichkeit bestaunt.
Heillos versunken, trunken, und alles war erlaubt.
Zusammen im Zeitraffer. Mittsommernachtstraum.
[CHORUS]
Dein sicherer Gang, deine wahren Gedichte,
Deine heitere Würde, dein unerschütterliches Geschick.
Du hast der Fügung deine Stirn geboten.
Hast ihn nie verraten, deinen Plan vom Glück,
Deinen Plan vom Glück.
Ich gehe nicht weg, hab’ meine Frist verlängert.
Neue Zeitreise, offene Welt.
Habe dich sicher in meiner Seele.
Ich trag’ dich bei mir, bis der Vorhang fällt.
Ich trag’ dich bei mir, bis der Vorhang fällt…
