Прочитај ми чланак
Навршава се 100 година од рођења великог српског књижевника Бранка Ћопића, чија су књижевна дела објављена на више од 30 језика широм света.
Рођен је, према службеним документима, 1. јануара 1915, али према неким другим подацима, 1914. године. Његово родно село Хашани, данас је у општини Крупа на Уни, Република Српска.
Локално предање али и сам Бранко Ћопић тврдили су да је, наводно, био прво дете у Подгрмечком крају које је име добило по великом српском песнику Бранку Радичевићу. Мала општина Крупа на Уни је, уз подршку фондације „Башта сљезове боје“ основане у Новом Саду и Задужбине Бранка Ћопића, која је саставни део Српске академије наука и уметности, решила да се приступи изградњи Спомен-подручја у Хашанима.
Предвиђено је да се у идућих десет година у Хашанима, на површини од скоро 40 хектара, изгради Сокак Бранка Ћопића, куће његових књижевних јунака, као и шест малих привредних објеката.
Носиоци тог пројекта истичу да је целог живота својим стваралаштвом, писац стремио повратку у завичај који га је обележио. Реконструисана бронзана скулптура Ћопића, која је за време рата у БиХ знатно оштећена, је откривена пре осам година испред зграде Народне и универзитетске библиотеке РС у Бањалуци, граду у којем је извесно време похађао учитељску школу.
Ћопић је нижу гимназију завршио у Бихаћу а учитељску школу је похађао у Сарајеву, Бања Луци и Карловцу. Филозофију и педагогију дипломирао је у Београду 1940. године.
Прву књижевну награду је добио као студент, 1938. од Академије седам уметности за кратку причу, затим Ракићеву награду идуће године, потом награду Српске краљевске академије 1940. године. У то време објављивао је кратке приче у београдској „Политици“.
Напад на Југославију 1941. године, затекао га је на одслужењу војног рока у Марибору, да би се убрзо потом у родној Крајини у лето те 1941. прикључио устаницима партизанима. Релативно брзо постао је политички комесар, у исто време и дописник партизанских листова бањалучког „Гласа“ и „Борбе“. Писао је скечеве, позоришне представе.
После рата био је главни уредник београдског дечјег листа „Пионир“, а потом професионални писац. Његошеву награду добио је 1972. за антологијску збирку приповедака „Башта сљезове боје“.
Ћопић је ту књигу објавио 1970. године. Добитник је и Награде АВНОЈ-а, а НИН-ову награду за најбољи роман добио је 1958. године за роман „Не тугуј, бронзана стражо“.
Од 1968. године био је члан САНУ. Напустио је овај свет скоком са Бранковог моста у Београду 26. марта 1984. године. Очигледно, писањем бајковитих прича о детињству и рату бранио је и самог себе од стварности у којој му је бивало све тесније и тамније.
Ћопић је остао упамћен као аутор изузетне популарности, необично плодан, са, за наше прилике, невероватним тиражима. Притом, његова дела су преведена и објављена на више од 30 језика широм света.
(Танјуг)
