Pročitaj mi članak
1. априла. 2014. год. навршило се тачно 90 година од рођења највећег српског глумца комедије Миодраг Петровић Чкаље; сви српски глумци на овај или онај начин су на неког личили само је Чкаља личио једино на Чкаљу. Ваљда је и зато Миодраг Петровић и имао надимак Чкаља који нико није носио пре њега.
Ни један српски медиј, (нажалост ни наша редакција) није 1. априла 2014. сетио се да подсети српску јавност да је баш на 1.април, на светски Дан шале, пре деведесет година рођен великан међу звездама српског глумишта, а надасве и национални јунак – човек из народа који је својим земљацима подарио толико смеха да ће увек остати у њиховим сећањима као Јаре, Фирга, Гвозден, Мита, Благоје, Срећко напаст, Јованча Мицић…
Миодраг Петровић
Датум рођења
1. април 1924.
Место рођења
Крушевац
Датум смрти
20. октобар 2003. (79 година)
Место смрти Београд
Битна улога
Камионџије – Живадин Јарић Јаре
Врућ ветар – Благоје Поповић Фирга
Али зато смо српску јавност извештавали да је „Миранда Кер се обнажила за мушки магазин”, „Албанац дивљао у авиону Луфтханзе”, и „да је осуђена краљица силикона због корупције” ….. утркујући се ко ће већу лаж да објави, те да се и на тај начин, без хумора и смеха, наруга својим читаоцима.
Највероватније, чланови редакције Србин.инфо, у приватном животу се не би слагали са политичким погледима Мидрага Петровића Чкаље, пошто је, говорећи савременим политичким језиком, био наклоњен жутој опцији. Но, то, не умањује његову величину у нашим срцима јер сви смо израсили одгајани на његовом племенитом и надасве топлом хумору, који и када је највише жигосао и ружио наше националне и личне мане, гадости и слабости, никада није био пун гнева мржње, испуње жељом да понизи, увреди и уништи ономе коме се подсмевао.
Сетимо се само његове улоге Јарета у серији „Камионџије” у којој је глумио обичног, поштеног породичног човека којег су сви издали – почевши од породице, до комшија и државе. И да је било ко други глумио Јарета, он би с пуним правом то одглумио жигошећи све око себе, а уздижући трагедију лика којег је играо. Подсетимо се само Зорана Радмиловића и његове маестралне улоге Животе у „Причама из радионици”.
Но, Чкаља није тако уме да глуми. Он је глумио тако да његов Јаре све време искрен и наивно добронамеран, пун наде и оптимизма, упркос свим неправдама и злобама које га опседају и на крају споља, али не изнутра, побеђују; Чкаља глуми свој лик на тај начин да злоба и морални недостаци других постоји смешни у додиру са Јаретовом добротом, којој се смејемо, јер нам је драга и блиска, а не зато што је подругљива. И ту лежи величина Чкаље као уметника, који нико није досада досегао – његове улоге су такве, да чак и када његови ликови губе животне битке, његови јунаци су нам толико блиски да их сматрамо нашима, желимо да се поистоветимо са њима и прихватамо њихове трагичне судбине као своје, чинећи их у нашим срцима победницима, јер ЧКАЉА ЈЕ БИО, И У НАШИМ СЕЋАЊИМА ОСТАО, ГЛУМАЦ ПЛЕМЕНИТОГ СРЦА.
Нажалост, Миодраг Петровић Чкаља је, као и његови ликови које је глумио, пред крај живота, па до данас, имао судбину да му је средина била ненаклоњена и неправедна. Уместо да га славимо и поштујемо, да млађе нараштаје подсећамо и учимо свему ономе што је Чкаљу чинило тако великим уметником, ми нашег највећег српског глумца комедије бацамо у заборав: нити се на академијама проучава његова глумачка вештина, нити је добио споменик у Београду, нити се српски медија у 365 дана барем једном њега сете. А сви се ми од срца смејемо, и кад по стоти пут гледамо, улоге које је Миодраг Петровић Чкаља оплеменио собом.
Опрости нам Чкаља; и надамо се да ће будуће српске генерације умети да те поштују, барем онолико колико те данашње генерације заборављају. А ти си заслужио много више – НАЈВЕЋИ МЕЂУ НАЈВЕЋИМА!
(СРБИН.ИНФО – Дејан Петар Златановић)
БИОГРАФИЈА
Незаборавни, омиљени комичар, рођен је 1.априла 1924.године у Крушевцу, као четврто дете у породици. Био је мршав дечкић, па му је друг наденуо надимак „Чкаља“, који му је остао до краја живота. Његов родни град је имао интензиван позоришни живот-постојало је аматерско позориште, а често су гостовале разне путујуће позоришне трупе. Тако је мали Миодраг од малена заволео позоришну уметност, гледајући ондашње глумачке легенде: Добрицу Милутиновића, Жанку Стокић, Јована Геца…
У гимназији се озбиљније бавио глумом, у глумачкој секцији, где је велики утицај на њега имао професор Бора Михајловић. И у време Другог светског рата, Чкаља је играо у аматерским представама и био ангажован у позоришту. По положеној матури, одлази у партизане, где је ангажован као глумац у партизанском позоришту-Културно просветној екипи 47.дивизије. По завршетку рата, ишли су на гостовања по селима ослобођене територије, где су приређивали приредбе и кратке представе, у складу са околностима.
1946.године долази у Београд на студије, на Ветеринарском факултету. Учланио се у драмску секцију у КУД „Лола Рибар“ и ту упознао Радивоја Лолу Ђукића. Убрзо је примљен на Радио Београд, где је постао члан екипе тада мегапопуларне емисије „Весело вече“, па је напустио студије и посветио се глумачком позиву.
У то време издвајају се две глумачке звезде, „два главна стуба“ “Веселе вечери“ – Мија Алексић и Миодраг Петровић Чкаља. Тих педесетих година Чкаља је играо и у Хумористичком и Савременом позоришту, где се прославио као врстан комичар. 1959.године дошло је време телевизијског програма. Лола Ђукић ствара прву ТВ серију, хумористичку, „Сервисну станицу“, која је снимана уживо. Ангажовани су бројни глумци, предвођени већ познатим дуом – Мијом и Чкаљом, који су стекли невероватну популарност у целој земљи. Нарочито је долазио до изражаја Чкаљин невероватни таленат за комику.
Низале су се серије, представе и филмови, којима је Чкаља дао неизбрисиви печат :“На место, грађанине покорни!“ „Музеј воштаних фигура“, „Сачулатац“, „Заједнички стан“, „Нема малих богова“, „Црни снег“, „Пут око света“, „Златна праћка“, „Бог је умро узалуд“, „Орлови рано лете“, „Љубав на сеоски начин“, „Камионџије“, „Врућ ветар“…
Чкаља је био вероватно најпознатији и најпопуларнији југословенски комичар, омиљен међу публиком. Био је познат по својој скромности и љубазности према свима, никада га није понела слава. Добио је и бројна признања за свој уметнички рад, поменимо само Стеријину, Седмојулску, Нушићеву и РТС награду за животно дело, Златног ћурана…
(secanja.com, РТС)
