Pročitaj mi članak
(Новости)
Гогољје са љубављу описивао руски народ, али је све његове мане изнео беспоштедно. Ми имамо велике мане као народ, и ако не будемо свесни тих мана, ако их не освестимо, не знам куда ћемо стићи – каже, у разговору за „Новости“, Синиша Павић, аутор сценарија за више од 40 телевизијских серијала и филмова, који се данас сврставају у најгледанија и антологијска остварења домаће продукције.
На комедиографски начин објаснили сте нам све наше катастрофе. Колика је снага подсмеха, да ли подсмех заиста најјаче погађа?
– Погађа онај подсмех иза кога стоји мисао – уз добар хумор се смејемо и боље разумемо шта нам се дешава. Иза сваког Шојићевог каламбура, било да говори о бомбардовању, странцима, новцу, мафији, изборима, женама, реформама, позоришту… стоји мисао која његову наопаку логику доводи у склад с нашим наопаким животом. Његова лупетања у наш хаос уводе нови поредак. Људи код њега воле то, а не његове негативне особине. А ништа тако као комедија, а сатира је неодвојиви део добре комедије, не заоштрава апсурде живота човечјег, и ништа нема тако јак и убојит ефекат. Смех је битан. Он је способност да човек процени себе и схвати где је, више него што би то разумео без смеха.
Колико смо као народ заиста захвални за писце?
– Може наш народ да фасцинира тиме што је инспиративан за писце – ми смо живели разне утопије, батргали смо се у неким магловитим категоријама, хватали за сваку идеју и идеологију, почињали многе друштвене и политичке системе, и ниједан нисмо завршили, лакомислено заборављали на прошлост, и увек били склони спектаклу. Али, најбоље писце ипак су дали народи који нису имали баш оваква урушавања свега и свачега.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
Како вам се сада чини – докле смо стигли на нашој белој лађи?
– До чамаца. Оних за спасавање, с тим што се неће најпре укрцавати жене и деца, већ Шојићи, Панковићи, Пикијићи, а пензионери ће пливати као и до сад.
Колико пут Србије данас заиста зависи од нас?
– Цитираћу писмо извесног Јована Максића упућено новинама. Одавно, како пише поменути господин Јова, он посматра рад свих политичких странака. Није се уписао ни у једну, нити им је помагао, а једино стога што је хтео да их стварно простудира и процени. И сада, после дужег посматрања, уписује се у странку која је на власти. Она је једина која ради за спас отаџбине, и која је у стању да Србију доведе на њен прави степен. Споменуо је господин Јова после тога сјајну круну Душанову и Цариград, и јуначког Милоша Обилића, мученика цара Лазара, и проклетог Вука Бранковића, а завршио изјаву тиме да ће он својим скромним силама радити да се идеали Србије што пре приведу, и зато позива сваког слободоумног и поштеног Србина да следује његовом примеру.
Поменути Јова Максић је јунак приповетке Ствена Сремца „Божићна печеница“, писмо је, дакле, написано пре сто година. Јова је пре тога покушао да ради све, није успео ни у чему, чак ни у писању надгробних говора. И, ето, коначно је нашао свој пут у странци која је на власти. Данас, Јовиним путем иду читави месни одбори неких странака, прелазе тамо где им се комад чини већим и бољим, и то без икаквог цифрања, а њихови бирачи гледају у њих и постављају исто питање – шта у Србији данас зависи од нас.
Шојићи иду даље?
– Иду, и нису они само политичка појава – има их свуда, у свим деловима друштва где може да се живи добро од продаје магле и не радећи. Они знају најмање, али причају највише, и најгласнији су. Одавно већ у свету није проблем произвести нешто, већ то што је произведено продати. Наш је проблем што Шојићи не умеју да произведу ништа, али то ништа умеју да продају, и дигну највећу буку, чак и када је култура угрожена. Јер, раде они нешто и у култури, и ту су ствари добро замутили, па нико живи не може да размрси у шта су утрошене паре. Оно што су произвели унапред је проглашено од стране сличних Шојића, па и самог аутора, за врхунски производ, за дело које помера границе стваралаштва и тако даље.
Шта је, у ствари, наше најдубље „дно дна“ – морална рупа или нека друга?
– Финансијска рупа. То је једина рупа која нема дно, као што каже Остап Бендер, колико год дубоко да сте пропали увек можете још. А у моралним рупама још каскамо за културним и развијеним светом. Оне највеће, од Холокауста, гасних комора, до Хирошиме, Рачка и трговине људским органима, ископале су државе много напредније и значајније од наше. Ми само покушавамо да их имитирамо у понечем, али смо за њих још аматери.
Како народ описује овај систем који живимо?
– Слажи, укради, и гледај да те не ухвате.
Постоји ли у нашем друштву неки демократски критички коректив?
– Тога нема, за демократски критички коректив потребни су јаки, снажни појединци, интелектуалци који уживају неподељени углед у народу. Али, и они који то имају, повукли су се и ћуте.
У чему је наш највећи проблем?
– У незнању. Зато нам манипулације, простаклук, подвале, преваре, неваспитање, лаж, агресивност, не сметају превише. Много је неписмених и полуписмених. Ни писмени не знају много више, углавном се информишу електронски, брзо, површно, зато су боље обавештени о порођају енглеске принцезе, о пљачкама, о свадбама деценије, јер не читају ништа дуже од десетак редова, не разумеју увек шта им се дешава, па зато све лакше постају манипулисани и на изборима и у свакодневном животу – од пљачке лаковерних, до ревизије историје. Сада расту генерације с којима ће се у будућности још боље манипулисати него са нама.
Ко влада нашим јавним простором?
– Владају људи који су агресивни, пуни себе, који све што раде прво похвале, а кад говоре о себи сви су они безгрешни, сви су врло способни, врло одговорни, нико никада није направио ништа лоше и такав наступ у јавности карактеристичан је не само за политичаре који су најистакнутији и најекспониранији део друштва, него и у култури. Имате ли ви данас да се нешто снима, а да сам аутор то већ није прогласио за сјајно, за померање граница, за нешто специјално.
Зашто је скромна људскост овде тако обезвређена?
– Не даје резултате. Скромног човека овде сматрају туњавим и мутавим, све само не васпитаним и мудрим. А он јесте скроман зато што је мудар и свестан својих ограничења. Колико је оно што зна мало у односу на све оно што не зна. Зато је опрезан, склон сумњи, и постаје неприметан. Јер, нашом јавном сценом владају бука и бес, имамо систем вредности у коме је све релативизовано, највише самопоштовање и достојанство, и у коме за сваки поступак и сваки гест сваког човека постоји некакво оправдање.
Да ли у овом тренутку у Србији нешто заиста може да нам улије оптимизам?
– Не бих можда рекао оптимизам, али постоји нешто, а то је нада. Ми пропадамо двадесетак година, и не можемо тако брзо спречити да неко лаже и да краде. Али, ако може неко да се ухвати и да се, што се каже, приведи правди, то улива наду. Видећемо, ипак, шта ће из тога изаћи. Много пута смо се надали, па су те наде изневерене. Не треба уливати претерани оптимизам људима, и не треба уљуљкивати овај народ.
Треба му рећи да, рецимо, ако је држави која је разарана четири године у време немачке окупације било потребно око двадесет година да се земља обнови, формирају институције и почну да личе на неку пристојнију државу, што је она и успела уз све мане које је имала, да је и сада потребно време. Али, хајде да замислимо да тај опоравак, напредак и евентуална обнова неће трајати баш толико дуго. Нема, међутим, ту помоћи само од хапшења. Много је потребно да се промени у овој земљи, у самом човеку, и у самом народу.
Шта је оно што вас храбри?
– Живим у малом месту, и видим неке људе који свој посао раде с љубављу. Ту има професора, оних који воде неку културну делатност у граду, и код њих запажем ентузијазам који је можда постојао пре педесет година. Ти људи раде посао који им се не плаћа, из задовољства. То ме подсећа на време када сам ишао у школу, сећам се колико је драмских дружина било у Другој мушкој гимназији – ту је писао Слободан Марковић, Либеро Маркони, био је старији од нас, и већ тада смо га слушали као песника, Миодрага Павловића такође, а Дејан Деспић, будући музичар и академик, био је у музичкој секцији. Тако се стварају људи.
Да ли су ти појединачни гестови и најважнији?
– Новак Ђоковић се сам школовао, сам се подигао, сада ми њега стално наводимо као добар пример, а он није резултат система. Он је резултат једне биолошке и духовне вредности коју овај народ има, али коју углавном изнесу на својим леђима појединци. И то је тако увек било – увек је неко јак, способан и човек од воље и циља, из себе извукао максимум и успео да дође на светски ниво.
Хоће ли ти појединци успети једног дана да промене дезоријентисаност коју имамо као колектив?
– Историјски токови су непредвидљиви, не дајем себи никакво претенциозно место да могу сада унапред да говорим шта је наш пут и какав ће бити. Количина информација којима располажем је скромна, али све оно што нам се десило последњих годину дана показује да нам се дешавају ствари које нико не очекује, па можемо очекивати још таквих догађаја које не очекујемо и које не можемо предвидети. Да ли ће они бити добри или лоши, а обично није само једно или друго, видећемо.
