U Jugoslaviji smo živeli jedan život gde smo se ponašali neodgovorno prema svojim obavezama, prema svetu u kom smo živeli, sve smo ostavili da neko drugi za nas uradi. Tako da smo živeli zapravo na veresiju u toj lepoj zemlji. Sada smo u drugoj situaciji, sada je iza nas prošlo jedno vreme, prošla je tragedija. Sada se oni koji su preživeli osećaju odgovornim za ono što se dogodilo. Pa čak i onda kad su potpuno nevini, kao što ja mislim za sebe da jesam.

У Југославији смо живели један живот где смо се понашали неодговорно према својим обавезама, према свету у ком смо живели, све смо оставили да неко други за нас уради. Тако да смо живели заправо на вересију у тој лепој земљи. Сада смо у другој ситуацији, сада је иза нас прошло једно време, прошла је трагедија. Сада се они који су преживели осећају одговорним за оно што се догодило. Па чак и онда кад су потпуно невини, као што ја мислим за себе да јесам.

Када имате прилику за сусрет и разговор са Радетом Шербеџијом онда ни раздаљина од 650 километара не представља никакав проблем. Седнете у аутомобил и правац – Бриони. А ово јадранско острво је можда и најинспиративније место за причу са глумачком легендом бивше велике државе. Тачно пре пола века на чувеном Пленуму Тито и партија су овде ломили даљу судбину СФРЈ. Знамо шта се затим десило… Педесет година касније море исто мирише. Баштенски сто и три столице у хладу маслина, тик уз обалу. Седамо као на некакву импровизовану сцену. Нема камера, али укључујемо диктафон.

Бриони су један од најзвучнијих симбола некадашње Југославије, земље у којој је ваша глумачка генерација стасала и направила најзначајније улоге. Ово је 16. лето које проводите ту са својом позоришном трупом, колико за вас то значи?

– Па страшно ми пуно значи јер је то, како да кажем, грађење једног театра. Од 2001. до сад то је 16 година театра “Улисис”. То је озбиљна бројка за један театар. Нарочито кад говоримо о театру који је настао заправо ни из чега, заправо без учешћа државе у финансирању, који је настао готово дисидентски.

Представа коју сваке године овде постављате је Шекспиров “Краљ Лир”. Ту драму сигурно нисте случајно изабрали, колико она има везе са свим оним што се пре 25 година догодило на овим просторима?

– “Краљ Лир” је био заједнички избор мене и мог великог пријатеља Борислава Вујчића, једног сјајног писца који је заједно са мном оснивач театра “Улисис”. Нажалост, он је умро пре 10 година. Основали смо овај театар са “Краљем Лиром”, са великом Шекспировом трагедијом, и данас кад размишљам о томе није се ни могло другим комадом отворити.

Нарочито тих година, нарочито после свега, после смрти једне земље у којој смо живели и целе те катаклизме и катастрофе која се одвијала у тим годинама и с тим народом и том народу. “Краљ Лир” је заиста најисправнија драма која је ту легла и одржала се већ 16 година. То је јако добро постављена представа, режирала ју је моја жена Ленка Удовички. Она је искористила неколико локација у тој тврђави, тако да је комплетна атракција уопште доћи и видети тај комад.

Ове године је било доста политичких турбуленција у Хрватској, на власти је био ХДЗ. Колико то утиче на ваше позориште овде, да ли сте подржани на прави начин?

– Па, нисмо подржани ове године из неколико разлога. Први разлог је тај што је заиста тешко време финансијски и што влада Хрватске, уосталом као и свих других држава у овом региону, реже тамо где стигне. А нарочито у култури јер мисли да се од тога не живи. А и најмањи је отпор у култури, шта ћеш. Тако да нисмо подржани. Добили смо трећину средстава од оних које смо прошлих година добијали, а то је мало. Али ми имамо једну добру ствар, а то је да имамо публику. Наше представе су пуне, код нас нема гратис карте, ја ако треба да доведем неког на представу, купим за њега карту. Тако да је публика наш главни спонзор.

Онда имамо и још неке друге људе, пријатеље, успешне бизнисмене који нас помажу на рачун пријатељства, али не и само пријатељства, него и због поштовања онога што радимо и препознавања праве уметности. И трећа ствар, врло битна, јесте да правимо доста копродукција. То смо одавно почели, па смо их имали са Новим Садом, па са Сарајевом и са разним другим театрима правимо копродукције, а то доста смањује трошкове.

Вероватно вам од почетка и јесте била идеја да овде окупљате позоришта са простора бивше велике државе?

– Да, увек позивамо некога, осим копродукција које радимо, тако и позивамо друге театре. Ове године нам као гост долази Звездара театар са “Клаустрофобичном комедијом” Душана Ковачевића. Увек неког имамо, из Београда, Сарајева, Љубљане.

Кад помињемо ту бившу земљу у којој су сви ти народи живели заједно и за коју вас сигурно везују лепе успомене, како сад гледате на тај распад и рат? Зашто се по вама све то тако ружно одиграло?

– Живели смо тада у незрелим временима и мислим да смо били незрело друштво. Без обзира на сав свој таленат, без обзира на то што смо били најбољи кошаркаши на свету, на пример, и најбољи рукометаши и најбољи ватерполисти, те колективне спортове што смо играли, били смо потпуно незрело друштво. То је доказао тај страшни рат који је прошао кроз нас.

Какви смо онда сад, ако смо тада били незрели, постоји ли уопште одговарајући придев?

– Сад смо у бољој ситуацији. Зато што сада живимо живот који изискује одговорност. Ми смо живели један живот где смо се понашали неодговорно, према својим обавезама, према свету у ком смо живели, све смо оставили да неко други за нас уради. Да за нас управља, да неко други за нас чита књиге, да неко други за нас описмењује народ који је остао пола неписмен и необразован.

Тако да смо живели заправо на вересију у тој лепој земљи и у том неком дивном врту, по мени, какав је била Југославија. Али смо живели на вересију. Сада смо у другој ситуацији, сада је иза нас прошло једно време, прошла је трагедија. Сада се они који су преживели осећају одговорно за оно што се догодило. Па чак и онда кад су потпуно невини, као ја што мислим за себе да сам невин, нисам желео тај рат, ником нисам нажао учинио, борио сам се против ових који су водили рат, а опет се осећам кривим.

На који начин криви?

– Јер ниси ништа учинио, односно ниси учинио још нешто што је можда могло да се учини да се то спречи. На крају осећај неке колективне кривице, да смо изгубили целе генерације.

Много је оних који у свим новооснованим државама данас уздишу за тим временима у Југославији. Је ли то онда заправо жал за тим временом неодговорности, како сте га назвали?

– Знате зашто је људима жао? Жао им је зато што смо ми живели у једној хуманој држави. За разлику од Совјетског Савеза, Мађарске, Пољске, Чешке и свих тих социјалистичких земаља. Ми смо живели у једном, како су то знали дqа кажу, социјализму са људским ликом. Што је и истина и тога су сви сведоци и нико не може да лаже и каже да то није истина. Ми смо поживели тих 40 фантастичних година. Оно што је ту битно да се каже је да ипак имају право они људи који кажу да су били незадовољни.

Ко су ти људи?

– Таквих је мањи део. Углавном су незадовољни били, тако испада, они који су живели неуспешне животе. Они који су били лоши професори, лоши писци, лоши очеви, лоши људи. Добили су тим ратом прилику да поправе своје животе и да их измене. Многи од тих лоших људи су постали хероји тих ратова. Многи су се обогатили. Многи су променили своје животе, што је апсурдно, променили своје животе до те мере да су постали чак интересантни, да су нешто и направили из тог очаја, из те понуђене, како да кажем, прилике. Из понуђеног другог пута, другог покушаја у свом животу.

Рат је таквима, кажете, заправо дао шансу за бољи живот?

– Другу шансу у животу им је дао, да. То је опет нешто као и сам живот, разумљиво, могуће. Нека мене зову како хоће, па и југоносталгичаром, али ја имам према томе само један однос, имам однос према свом животу. Оно како сам га живео, шта сам живео и како сам осећао свој живот. Једноставно, остао сам веран својој младости.

Кад се гледа са стране рекло би се – Раде Шербеџија је освојио апсолутну слободу. Не зависи ни од кога. Какав је ваш однос према појму слободе о коме сви толико причамо?

– Рећи ћу вам овако… Апсолутне слободе нема, осим за оне особе које су начете психички и које живе у једном свом паралелном свету. Свету без одговорности. То су, на пример, шизофреничари, многи од њих који нису у болницама су генијалци. Генијални су зато што је та њихова шизофренија преузимање безграничне слободе. Али то је увек на штету нечије туђе слободе.

Ако узимаш ту своју апсолутну слободу то значи да не пристајеш ни на какве компромисе, не пристајеш на обавезе у свом животу према неким људима према којима се обавезан, рецимо према властитој деци, на концу конца и према жени, она према мужу. Апсолутна слобода је опасан појам. Ја бих рекао да сам био храбар у својој слободи и преузимању своје слободе. Довољно храбар, довољно рискантан. Довољно на неки начин дисидент у односу на живот и на власт и ауторитете. Ту видим неку своју слободу коју сам имао од самог рођења.

Како човек долази до те врсте слободе о којој говорите?

– То се не добија родитељским васпитањем, добија се неком твојом чистом генетиком, твојом честицом, нуклеусом ко си ти, шта си ти као појединац. Независно од нације, од вере или родитељског васпитања. У том смислу сматрам и знам да сам био безобразан у животу и да сам узимао ту слободу себи, за себе и давао је сам себи и не кајем се због тога. Жао ми је што нисам могао бити слободнији, али онда бих на тај начин морао, као што сам рекао, да повредим некога од најинтимнијих чланова своје породице. Апсолутне слободе у једном нормалном друштву нема. Има само слободе. Што је опет велика ствар.

Јесте ли хазардер?

– Да, јесам. У том смислу сам слободан човек. Који је понекада због тога и испаштао. Цена те врсте увек се плаћа, нормално.

Какав је ваш однос према Богу? У доброј мери сукоб на овим просторима је био и верски. Како на то гледате?

– Као што је живот лудизам и игра, тако се у животу човек игра разним појмовима. Ја нисам верник, али не желим никоме да доказујем да Бог не постоји, па чак ни самом себи. Како да кажем, зар није вера и сујеверје? Исто тако, не говоримо о вери само као о Богу, говоримо о вери као о нечему што откривамо, као нешто што је иреално, чудесно, мистично. У том смислу сам ја велики верник, јер верујем у мистику, верујем у нереално, верујем у чудесно.

И онда измишљам ствари, рецимо, број 17 као број на којем губим стално на рулету или добијам понекад, број 17 који је био број једно три, четири моја стана у животу. Па нисам га ја бирао. Уђем у кућу, погледам, “види, 17”, уђем у Лондон, купимо кућу, “види, опет 17”. Или упознам Мирослава Крлежу, а Крлежа каже: “Мој срећни број је број 17” и почнеш да верујеш у нешто. Па чекај, да сам му рекао: “Али драги мој Крлежа, и мој је број 17”, испало би да га имитирам или да измишљам.

Ви сте били јако блиски са режисером и писцем Живојином Павловићем. Он је пред сам почетак рата деведесетих у једном свом есеју детаљно говорио о узроцима сукоба на релацији Хрвати-Срби, па каже да иако се ради о истом народу несрећа произлази из тога што Хрвати припадају западној, како је он зове кристалној цивилизацији, а Срби источној, аморфној. Кристална је цивилизација такмичења, организације, индивидуализма, задовољства, култова вечности и здравља. Аморфна с друге стране негује ритуал, ирационално, патријархалност, то је цивилизација нужности, општег, универзалног.

Прва по њему у својим кризним стањима води у фашизам, друга у комунистичку револуцију. Он каже да се због тога те две равни тако сударају да долазе у вечиту конфронтацију и сукоб. Како ви то видите, ви сте морали да напустите Хрватску почетком рата?

– Живојина Павловића обожавам и његов сам био верни војник. Уз Макавејева, он је био најплоднији филмски режисер у Југославији. Сви његови филмови су били феноменални, сваки његов сценарио је био чиста поезија, божанствена. Био је то увек филм с разлогом, бунтовнички филм, био је увек напола дисидентски. Играо сам главне улоге у пет његових филмова и осећам се као његов глумац. Не бих се супротстављао тој Жикиној теорији.

Ја бих лично рекао да оно што Хрвате и Србе чини различитим, а заправо су исти народ, јесте религија, православна и католичка. И чини их различитим, на неки начин, као то што каже Жика у тој својој тези о цивилизацији, то да су Срби 500 година живели под турском окупацијом, а Хрвати и више од 500 година под окупацијом Италије, Аустрије, Мађарске, дакле западног света. Наравно да постоји нешто што ти преузимаш од менталитета тога света, али генетски смо исти. То је заправо исти народ, исти словенски народ, који је живео под утицајем два толико различита менталитета.

Где је по вама настао сукоб између Хрвата и Срба?

– Не сме се заборавити чињеница да су 1918. године Срби дочекивани у Хрватској као ослободиоци и да је Југославија почела као жеља напредних младих интелектуалаца Хрватске и њених политичара. Јер су исправно осећали да су мали народ који је окружен великом Италијом, Аустријом, Немачком, Мађарском и да су се осећали угрожено да ће постати корушки Хрвати, да ће изгубити свој језик, своја обележја менталитета, што је била исправна бојазан тих година.

Међутим, неспоразум међу Хрватима и Србима био је што су се у једној новоствореној држави Југославији водећи Хрвати, племићи, бизнисмени, нови капиталисти, па онда сходно томе и народ осећали неравноправно. Јер је ипак тада Југославија живела под великосрпским утицајем. Онда је дошао Други светски рат и ту је кључ свега.

У ком смислу је Други светски рат кључан?

– Кључ је Други светски рат јер су тада Хрвати и Срби заправо први пут ратовали једни против других. У Првом нису, Хрвати су тада били део аустроугарске војске, а онда их је пола одмах побегло Србима, тако да су Србе после дочекали као ослободиоце. Али ’41. су се сукобиле религије. Ту су се први пут десиле страшне ствари, пале су велике жртве и с једне и с друге стране, нарочито оно што су радиле усташе, као и оно што су радили четници.

То је изгледа немогуће заборавити и опростити. Има ли шансе за нормалне односе?

– Па да вам кажем једну ствар, ја бих рекао овако: “Не треба никако заборавити, баш зато да би се једном могло опростити.” На основу новог сазнања, новог живота нових људи, нових генерација, да би се могло опростити, а заборавити никад не треба.

Верујете ли да ће ускоро доћи генерације које ће моћи да превазиђу тај огромни конфликт који и даље прети?

– Знате шта, ја верујем. Али опет кад човек то говори, човек је сам за себе космос. И свет овај и земаљска кугла и све оно што се догађа у теби, то је твоје сазнање. Ту је и твој Бог и твој ђаво и све твоје унутар твог једног мозга који имаш, ти си та јединка и станица. Ја као човек осећам да бих могао бити најбољи пријатељ с човеком чији је отац био највећи непријатељ мог оца. У томе је суштина. А то је опет, како да кажем, лична ствар.

Како вам изгледа стање у позоришту и филму на овом нашем регионалном простору данас? Може ли да се упореди с оним из некадашње државе?

– Тешко је о томе говорити, уопште компарирати тако кратко време. Театар или филм и значај театра у времену или филму, па то је било само пре 25 година, то није ништа, тешко је то направити. Међутим, чињеница је једно – за прави театар и за прави филм треба имати мецену која стоји иза тебе. Понекад се дешава да је мецена окрутан, па да рецимо не да паре, али су таква времена и такав живот у театру да онда театар настаје из ината и уметности.

Као што се дешавало у Чешкој за време руске окупације да су имали феноменалан театар. Међутим, ипак се у бити ради, како да кажем, као кад говоримо о Перикловом добу. Зашто су тамо из Перикловог доба најбољи скулптори, најбожанственије драме, трагедије, тад је било најбогатије време у којем су живели Грци, златно време. Тако је потребно за свеобухватну уметност у коју спадају и музеји и разноразне ствари, изложбе, музике, театар, филм, потребна је једна снажна држава која је свесна своје обавезе да улагање у културу значи профит те државе и просперитет.

Ми смо имали тај југословенски социјализам који је био такав какав је био, имали смо и ситуације у којима су филмови забрањивани и представе забрањиване, али смо имали много случајева где смо имали исто тако критичарских филмова на власт и на систем који никад нису забрањивани и освајали су главне награде на светским фестивалима. Дакле, та држава је ипак давала за културу. У данашње вријеме је то највећи проблем, што нема довољно лове да се да за филмове које би ти млади људи хтели да снимају. Још је театар и могуће радити у сиромаштву, а филм тешко. То ми је најтужније гледати, ову ситуацију у Србији где људи потпуно бесплатно раде филмове.

То је страшно. Овде бар не раде бесплатно, мали су буџети, ал тамо знам да за 100.000 евра направе филм, то је страшно. И то наравно, ако нема неке посебне среће, онда резултира заправо и недовољно добрим филмовима, технички и свакако. Сведоци смо изванредних талената, и режисера и глумаца и глумица и сликара и писаца. Само је ствар у томе да ли ће ти фантастични таленти проживети свој златни век, своје најбоље уметничке године уз добру трпезу или на соли и круху.

Ви сте сад учествовали у овој серији која је изашла из филма “Бићемо прваци света”. Колико су такви пројекти који обједињују шире тржиште корисни, како гледате на то? Колико ти филмови и такве серије могу да буду добри?

– То наравно може бити добро. Али врло често у тим срединама где људи гаје памћења за неко бивше заједничко време ипак више воле да гледају локалне приче, па воле да погледају изразито црногорски филм или изразито србијански са својим дијалектом, као што ови воле да погледају изразито далматински филм без икаквог заједништва и заједничких искустава. Тако је и пре било, тако се и пре радило. Ми морамо учинити све да живимо као добри суседи.

Уз културну, ту је важна и привредна сарадња?

– Тако је. Мене је једном позвала свастика Кори Удовички, и сада српска министарка, она и једна њена пријатељица су ме позвале тада у Крагујевац ако се добро сећам, где су тражиле да дођем са својим концертом. Ја сам дошао да им певам, они су имали саветовање малих привредника с подручја бивше Југославије.

Сакупили су људе који су успешни бизнисмени у својим срединама и тема је била на који начин и како да ми ван државних политика, ван европских политика направимо поново интерну сарадњу трговине између наших предузећа, да ови производе стакло, ови гвожђе, па монтирају тамо негде, да се праве копродукције и то је фантастична ствар. Тако би требало да изгледа живот овде.

Кад то помињемо, како вам изгледа Србија данас? На путу за Европску унију од које очекујемо да ћемо коначно да видимо и мало сунца. Како видите садашње стање у Србији и уопште њену перспективу?

– Не знам како да одговорим на то питање. Не бавим се политиком нити пратим српске политичаре, осим своје свастике Кори. То морам, ха ха. Од ње слушам где, шта, шта ради, шта предлаже, али кад год дођем у Београд, а нарочито последњих година, мени се чини да је све боље и боље. Неки чудан парадокс. Све боље и боље.

По чему то, на пример, видите?

– Па по расположењу народа, по ономе како се живи. И све размишљам да ли је то можда особина тог српског народа да се зна борити с невољом, са животном невољом?! Начин како да преживи. Можда. Ја као човек са стране који имам довољно пара одем у Београд у најбоље ресторане, који су сви фантастични, и нисам добар да процењујем. Али опет, видим раја се смеје, у својој глави добро живи упркос свему што је прошла, што ју је задесило од бомбардовања Београда до не знам чега.

На основу чега упоређујете?

– Како да кажем, то је моја импресија, то не мора бити истина гледајући свет. Сећам се ’92. године, сећам се кад се заиста ситуација очитавала на лицима људи, сећам се тужних, забринутих људи, понижених људи. А како да кажем, данас кад идем знам да је опет тешко, али опет неки ђаво се догађа, није хаос у земљи, то желим да кажем. Па иако се догоди хаос, ја мислим да ће се догодити пре у неким другим деловима бивше Југославије неголи у Србији.

На кога мислите, на Македонију или Босну, Хрватску?

– И на Македонију, али мање на Македонију, опет зато што су Македонци слични Србима, они знају да живе са невољом, што опет говори о ових 500 година живота под Турцима. Живети у великој невољи и преживљавати.

Мислите да је то предност?

– О томе вам говорим, о том инстинкту српског народа. За разлику од других делова, на пример, нарочито Словенија, Хрватска, где су људи навикнути да имају. Кад погледате само све ово, Далмацију кад погледате, обалу, те зграде. Опет је то други начин живота. Каже мој отац: “Е, мој сине, ови Хрвати јешће комад круха, али бела кошуља и кравата морају да буду у недељу, а ови наши Срби пет дана Бог их види у једној кошуљи, али кило јагњетине мора бити на столу, да га јебеш!” Али има у томе нешто. Као што, рецимо, замисли какву би Србија имала ривијеру тамо уз Дунав или не знам шта, да Срби нису толико волели кафане.

Е, то је оно сад о чему Жика Павловић говори. Е ту је разлика, друкчији менталитет, овде штедљивији људи, знају да шпарају, а опет то је и религија таква и религија ту удара по прстима. А код нас су понекад највеће бекрије свештеници. И то је та разлика у менталитету и религији. Ал зато видиш тај српски човек, он неће очајавати, ако му је тешко каже: “Ма снаћи ћу се, посудићу, идем тамо, зарадићу овамо, биће за лебац!”

Опет се враћамо Живојину Павловићу. Он каже: “Срби не пристају на идеју о вечном животу, њих то плаши, они то не желе!”

– То је лепо рекао, тако је, да. И то је та разлика. То је тачно.

Недавно је из штампе у Хрватској, у издању куће ВБЗ, изашла нова књига ваше поезије “Странац”. У предговору књиге пише да је заједничко глумцу и песнику да су у поседу имагинације. Како је то поседовати имагинацију?

– Како да вам кажем, гледајте, ја обично волим за себе да кажем да нисам песник кад ме питају за то, иако сам објавио три књиге песама, ово је четврта. Кажем да нисам песник јер нисам песник од заната, то значи нисам човек који бди над речима, који бди над римом, који прати поезију, њена кретања. Наравно, читам поезију, волим да читам поезију, али из мене поезија излази на један други начин. Најпре је излазила као моје пропратно размишљање и концентрацију на театар, из детињства и младости изашао је неки основни поетски таленат ког нисам после развијао литерарно јер сам се бавио глумом и театром. Али сам онда почео да пишем песме на свој начин.

А песма је добра кад је написана на свој начин. Кад то излази из тебе, кад имаш своју неку одређену метрику коју си сам себи одредио, али није то одређено, то је ослушкивање твог пулса. Свака поезија има у себи откуцаје срца песника. Као Дис, на пример. Он је мени један од дражих песника. Несавршен у свом стилу. Толико је био талентован, заправо посебан.

Имате песму у којој говорите о том другом човеку у вама, о унутрашњем дијалогу с тим човеком. Да ли сматрате да свако има свог двојника у сопственом космосу од кога би понекад побегао?

– Па то је моја играрија са самим собом. С неким својим унутрашњим ја и с оним с којим се представљам у животу. И ако желим да будем искрен, мислим да понајчешће јесам тај један унутрашњи ја, тај један који је близу шизофреније, тај мој двојник који ме нагони на лудила и који би са мном да дискутује и разговара. Али не могу за њим јер кад бих за њим ишао трчао бих за сваком сукњом коју видим, која је лепа. Али не могу јер сам искрено заљубљен у своју жену и волим је. Али опет, кад бих ишао до краја у ту слободу, шта је онда то?!

Тај двојник би, кажете, стално да прича о прошлости, мислите ли да је та прошлост нешто што нас заиста сувише оптерећује, можемо ли прошлост некако мало гурнути по страни и пробати да живимо мање оптерећени њом, што се тиче свих ових дешавања код нас, а и на личном плану?

– Човјек не може побећи од своје прошлости, не може побећи иако их има много који би то желели. Ја са задовољством гледам у то како се ствари мењају на овим просторима. Како се границе отварају, уводе се нове авионске линије. Правимо копродукције представа и филмова. Ући ће брзо Србија у Европу, ако Европа преживи, ући ће брзо и Босна, граница више неће бити. Шта ћемо онда? Слободна земља, путуј, ходај.

Европа би заиста могла опет да нас уједини?

– Онај ко ће волети да путује преко тих замишљених граница биће поново срећан човек. Онај ко неће волети да путује преко замишљених граница, он их никад неће избрисати из своје главе нити ће путовати. Млади људи ће путовати. За једно двадесет година све ће се променити. Млади људи ће апсолутно хрлити из Хрватске у Београд и из Србије на ово Јадранско море. Све ће се променити.

А како вам изгледа Европа данас, Британци су изашли, у току је озбиљна криза европског идентитета? Шта можемо ту да очекујемо?

– Ево шта може да се деси. Може да се деси да се, рецимо, продуби јаз између народа јачањем деснице у Европи и јачањем оваквих неких фашистичких идеологија, безумних политика. Такви трендови могу успорити друштвене и економске промене на овим просторима. Могу их успорити рађањем неких нових младих људи који ће бити десничари, па самим тим заступати те неке расистичке, националистичке политике.

И у том смислу се могу на неки начин одупирати, али опет питање је сада младих људи до које ће мере моћи да пристану на то и до које ће мере млади људи постајати револуционари у неком смислу да траже друкчији свет у којем хоће да живе. Да ли ће то пасти на ову помодност последњих година да толико младих људи напушта ове крајеве и бежи у свет. И многи одлазе што даље, Нови Зеланд, Аустралија, Канада, ако се то догоди онда се слабо пише овим крајевима, јако слабо.

Млади људи с наших простора се јако добро сналазе у иностранству?

– Овај наш народ је, без обзира на то што је испао тако грозан и примитиван, талентован, једноставно талентован. Гледајући све, гледајући спорт, гледајући науку, уметност. Ти наши млади стручњаци, доктори, инжењери, ми смо имали јако добро образовање. Још увек имамо, упркос свему. И то је нешто врло битно. Ми производимо радну снагу и извозимо у Европу и свет. Замисли тај свет који није плаћао за те студенте, динара једног, он добије све те докторе, инжењере, правнике, добије их са правом дипломом. Ваљда су сад толико памети научили да ће сад и наше медицинаре у Канади потписивати, признавати им сертификате.

Ви сте човек који је толико тога направио на филму. Како стоји ваша каријера тамо у Холивуду? Ви сте имали много великих улога, како гледате на то?

– Е, овако гледам на то. Ја сам на Западу радио и још увек радим иако не превише, јер сам се преселио из Лос Анђелеса у Ријеку, мало сам се уморио да живим тамо у страном свету, зажелео сам се овог Јадранског мора, те близине, рекох себи – па чекај.

Јел’ овде лепши живот?

– Ма како не би био лепши, ма ко ово може упоредити с било чим тамо.

А шта тамо не постоји што овде имате?

– Па не постоји овај мој брлог, моја пећина не постоји. Ово је моја пећина ту где сам ја. Најближа, најинтимнија моја пећина, Лика где сам рођен.

Јел’ идете тамо?

– Ујак ми је тамо, један братић и сестрић. Одем ја, одем па прођем на један дан, не останем да спавам, не бих могао.

Како је то када се измакнете из тог гламурозног света Холивуда и изађете добровољно и кажете: “Добро, то је било то, ја бих ипак овде одакле сам.” Како успевате то сами са собом да решите? Јесте ли се свађали са двојником око тога?

– Па ја стварно не могу да се пожалим на своју интернационалну каријеру, направио сам неколико великих филмова, добио многе награде на врхунским фестивалима, играо са највећим режисерима, глумцима. Шта друго имаш тражити? Ништа. Чињеница је да сам то почео са својих 46 година, јер да сам почео са 20 ја можда сад не бих овде с вама седио, можда се не бих никад вратио. Али кад сам почео са 46 то су неке ствари, како да кажем, нека ограничења. Јер тешко је добити у страном филму, у великом америчком филму, главну улогу ако си старији од 40 година.

Осим ако нешто није посебно. Али да градиш каријеру као главни глумац, да постанеш у свету Бред Пит или Том Круз, то мораш почети као млад човек. Иначе, овако можеш бити само признат од њих свих, као што ја јесам признат и они кад год ме виде желе са мном да раде поново, али то је то, то је тај статус.

Чини се да и ти највећи холивудски глумци често учествују у неким “сумњивим” пројектима?

– Сви ти глумци, и Том Круз и Бред Пит, ма сви, и Шарлиз Терон, са којом сам радио, и Анђелина Џоли, сви на неки начин раде компромисе. Направе неколико врхунских филмова, онда раде у неким филмовима за које кажеш: “Шта је бре ово?”, радио је због пара, радио је због овога, радио је због онога, због режисера неког, итд. Дакле, то је све компромис. Такав је и мој случај, ја сам радио са Кјубриком, једним од највећих режисера на свету и радио сам неколико тих филмова као што је “Тхе Снатцх”, комедија нека зајебантска, али опет успешан филм.

Онда сам радио неке филмове које можда и не би требало радити, али сам радио и због пара, искрено говорећи, а шта да радиш. Али опет, нисам никада прекорачио да сам играо “шит” некакав, срање неко, то нисам, али да сам радио неке филмове који нису имали своју висину и посебност, то је истина.

Зоран Радмиловић је својевремено говорећи о америчким и руским глумцима говорио да су и једни и други наравно врхунски, али да код руских постоји та нека “искра у оку” која ипак прави ту малу разлику. Како ви то видите?

– Могао бих да се сложим са својим пријатељем Зораном само ако бисмо разговарали о театру. Онда бих рекао да што се тиче театра, мислим да је руски најбољи на свету. То је нешто у вези с неком далеком културом и посебним третманом театра у Русији, нарочито у доба те револуције Чехова и Станиславског који су направили тај систем, који су направили то чудо у систему глуме. Тај систем су преузели и Американци после тога и о томе се ради. Али што се тиче филма, ту не видим никакве разлике, па чак и театра данашњих времена јер чак и у театру данашњих времена је врло тешко разлучити да ли је примат још увек руског театра или је примат отишао у Немачку. Они се по мени данас баве можда најинтересантнијим театром.

Ви сте кроз позоришну и филмску каријеру гајили један посебан сензибилитет. Како бисте себе описали као глумца?

– Мој сензибилитет је нагињао према неком бунтовништву, увек напола дисидент. Тражио сам истину, борио се за истину и правду, то сам највише волео.

У једном од претходних бројева Експреса разговарали смо са редитељем Љубишом Ристићем, вас двојица сте некада блиско сарађивали и били сте пријатељи. Где је дошло до разилажења између вас?

– Што се тиче Љубише Ристића, ту могу само да кажем следећу реченицу. Љубиша Ристић је мој велики пријатељ, као што је био и Жика Павловић. Жика којег сам упознао на филму, Љубиша у театру. Љубиша Ристић је за мене по ономе што сам радио са њим, по ономе што сам гледао од њега, по ономе што сам гледао у целом свету, један од највећих светских режисера у театру икад.

И то није моје мишљење, то је мислио цели тада позоришни свет од највећих немачких режисера, шпанских, италијанских, америчких, аустралијских. То је то. То је наша прича, то је био за мене један најзначајнији театар, уз неке представе које сам направио са својим професором Костом Спајићем, све што сам направио право у театру, направио сам са Љубишом Ристићем. То је био један генерацијски покрет.

Јел’ он био тај дисидент о коме причате?

– Није то можда било ни дисиденство, то је био једноставно паметан театар, сложен од најталентованијих људи те генерације, младих људи из целе бивше Југославије. Наше представе су биле крцате и сви су их волели. Касније што се догодило кад је дошао рат то су нека моја и Ристићева размимоилажења, односе се углавном само на тадашњу власт у Србији коју ја нисам могао да препознам, као уосталом ни дан-данас. Размишљајући о тој власти и људима који су тада ту власт чинили имам све најгоре рећи о њима.

Међутим, Љубиша Ристић, по мени, није човек који је у неком смислу одговоран политички за неке ствари које су се дешавале. Осим тога, ако би му се требало нешто замерати у односу на избор власти коју је он тада препознао и желео да подржи у свом уверењу једног социјалисте и хуманитарца и Југословена, онда би са много више својих пријатеља из Београда требало да престанем да разговарам јер су они у то време подржавали апсолутно десничарске, по мени и шовинистичке партије и лидере.

Ви данас радите као редитељ, радите са младим глумцима у позоришту. Шта их учите, шта је глума?

– Ја тврдим да сваки човек, сваки млади глумац може постати Роберт де Ниро, сваки. Сваки човек и сваки глумац је посебан случај који захтева пажњу на неки други начин и са којим мораш успоставити неке праве пријатељске односе поверења да би му могао помоћи и да би га могао наговорити на авантуру и на ту слободу, освајање слободе, што је глума.

Радили сте у САД, тамо је заступљена та методска школа глуме Лија Стразберга, глумца и професора који је пресудно утицао на Паћина, Де Нира, Кајтела и целу ту плејаду, који су користили исту технику глуме. Какав ви став имате према том глумачком методу?

– Не, не, ја мислим да је свака улога и сваки глумац посебан. Кад смо код тога, имао сам један сукоб са Валом Килмером у тренутку када је он био најпопуларнији глумац на свету, био је популарнији у том часу од Том Круза. Баш по том основу глумачког приступа. Радили смо “Свеца”. Играли смо тај филм и човек мене не поздравља и не гледа на снимању уопште.

И завршимо ми филм, а он се затрчи на задњој клапи, затрчи се ка мени и загрли ме и почне да ме љуби и каже: “Раде, ја те обожавам као глумца, опрости, нисам хтео с тобом да разговарам и мрзео сам те јер ми је то у улози, знаш ја морам да те мрзими јер смо били непријатељи у филму.” А ја кажем: “Вау, ма то уопште није проблем, нема проблема, ја сам професор глуме, ја знам и разумем проблеме младих глумаца.” А шта друго да му кажем. Ето.

Радили сте са свим највећим југословенским глумцима. Помињали смо малопре Зорана Радмиловића, у каквом сећању вам је он остао?

– Има једна луда прича између нас двојице и био је ту Гага Николић. Пијемо у једној кафани у Београду. И сад ми тамо дошли и Зоран боцу “Џека Данијелса” стави на шанк. И стојимо за шанком и пијемо тај виски, а мене Зоран стално зове “Хрват”. Кад год се сретнемо, он каже: “Где си, мој Хрват”, “Како си, Хрват”, “Сад ћемо ја и мој Хрват”. А ја њему нисам никад, ма то је такво било време, и ја сам такав човек, никад му пре тога нисам рекао да сам Србин. Што бих му говорио.

Ја сам рођен у Хрватској, живео у Хрватској, хрватски говорим, разумеш, за њега сам ја заправо хрватски глумац. Кад Гага каже њему: “Је ли, што ти бре Радету говориш Хрват, Хрват, кад је Раде Србин?” Зоран га погледа, намршти се, па каже: “Раде Србин? Ајде бре, сељачино једна, помери се с места”, па опсује сочно. “Раде Србин? Па погледај човека како изгледа, погледај како је леп, погледај како је одгојен, погледај како је паметан, није бараба као ти, европски човек.”

А Гага се наљути, па рече: “Ма, ајде бре Раде, реци му ти!”, а већ се попило доста. И ја кажем: “Па, не знам Зоки, тата и мама су ми Срби, не знам шта сам ја.” Кад Зоран заћута, гледа тамо негде поред, и овако каже: “Тата и мама су ти Срби?” Рекох ја: “Да.” Он опет тамо гледа па викну: “Мама и тата су ти Срби?!” Ја опет рекох “Да.” Кад он каже: “Пу, бог те јебо, где сад да нађем свог Хрвата!” Хахаха… То је био Зоки.

ОТАЦ НИКАД НИЈЕ ГЛЕДАО МОЈЕ ФИЛМОВЕ

Занимљив је Радетов однос са оцем Данилом, који живи у Београду и има 104 године.

– Мој Данило никада није погледао нити једну моју представу или филмску улогу. Да, звучи невероватно, али тако је. Никада се није сложио с тим што сам ја отишао у глумце. Кад би увече на телевизији кренуо неки од филмова у којима сам играо, мајка би му сва сретна говорила: “Ајде, Данило, да гледамо Радета”, а он би само мирно устајао и одлазио у другу собу. Тврди Личанин. Иначе је феноменално талентован за рецитовање поезије, посебно епских песама. Из Винковаца, где смо живели, 1991. је прешао у Београд и никада више није овамо дошао.

Izvor: ekspres.net

Oznake: Balkan, granice, evropa, Milan Bečejić, Miloš Garić, pozorište, Rade Šerbedžija, film