Pročitaj mi članak
(Данијел Гринфилд)
Робин Вилијамс је име тренутка. Од силних написа о њему могло би се помислити да је умро на врхунцу каријере. Али ти исти људи који га данас оплакују нису марили за његове филмове. У последњих неколико година имао је главну улогу само у Старим џукцима (Old Dogs), филму који је зарадио мање од 50 милиона долара. Пре тога је био у Дозволи за брак (License to Wed), који је можда гледало десетак људи. Прошле године се вратио на телевизију – док серија у којој је играо није отказана после једне сезоне.
Та иста јавност која данас гута приче о Робину Вилијамсу га је сматрала незанимљивим док је био жив. Пре седам дана не би обраћала пажњу на Вилијамса ни да им је платио. Није гледала његове филмове ни његове серије. Сад, кад је извршио самоубиство, бар накратко не могу да га се засите.
Историја се брже-боље преправља како би он био у центру приче. Али од оних који од њега праве тему дана, колико их је гледало финале његове серије Лудаци (The Crazy Ones)? Статистике веле мало.
Оно што чини Вилијамса одједном толико фасцинантним и занимљивим је самоубиство. Не толико то што је умро – већ што је умро трагично, одузевши сопствени живот. Нема сличних наслова о Лорен Бекол, могло би се рећи већој звезди. Није се убила. Није оставила занимљиву причу о дрогама, депресији и пропалим браковима о којој би могло да се расправља као узроку смрти. Једноставно је умрла.
ДРУШТВО КОЈЕ УБИЈА САМО СЕБЕ
Да је Робин Вилијамс умро природном смрћу, накратко би га споменули у вестима и наставили да се баве гардеробом неке старлете. Самоуништење је од његове судбине направило привлачну причу за друштво које се самоуништава.
Једно је кад људи успоре вожњу да блеје у место несреће. Али када то исто раде док се сопственим колима забијају у бетонску банкину је нешто сасвим друго.
Друштво које не може да се насити приче о човеку који се убио на врло сличан начин убија само себе. Има проблеме са контролисањем импулса, неконтролисано је овисно, нагло прелази из побеснелог тражења задовољства у дубоку депресију и обрнуто. Нема никакву наду у будућност, али стално збија пошалице.
Робин Вилијамс је био звезда деведесетих. А онда је његова каријера умрла. Не знам тачно шта се дешавало у његовом приватном животу, али једна очигледна ствар је да је прешао педесету. Званично је остарио. И за само неколико година, од глумца који је редовно био звезда постао је нико.
Наше друштво не воли старење. Многи који жале Вилијамса у ствари жале за својом младошћу. Листају календар, траже годину када су гледали Добро јутро, Вијетнаме (Good Morning Vietnam) или Доброг Вила Хантинга (Good Will Hunting), и чуде се зар је стварно прошло толико времена.
Али друштво које застаје да гледа како уносе лешеве у амбулантна кола – док њихова властита кола лете са литице – у нагону за самоуништење виде нешто привлачно. Жалећи њега, они у ствари жале себе. И то је нова улога славе: да буде отеловљење не наде и ведрине, већ пропасти. Да славни забављају народ, а онда страдају за народ, и тиме публици скрену пажњу са сопствене смртности.
Занимљиве приче више нису на екрану, него мимо њега. Филм и телевизија постали су позадина за ријалити-драме славних. Публику мање занима филмско призивање наде, или приче о моралу и јунаштву, а више стварне животне драме људи који су постали славни тако што су у јавности правили будале од себе, док нису сишли са позорнице или умрли. А Робин Вилијамс никада није сишао са позорнице.
Мада, ово није толико прича о Вилијамсу – који је био муж и отац. Ову државу воде, политички и културно, људи спрам којих је Вилијамс суштина праведности. Они само то не разглашавају на позорници. Или кад то и чине, попут Дејвида Кара (David Carr) или Барака Обаме, то представљају као успон. Али нема успона.
Наше друштво умире јер смо врлине карактера трампили за лажну инспирацију. А лажна инспирација је невероватно јефтина и невероватно безвредна. Ништа не захтева, али ништа и не даје.
ЛАЖНА ИНСПИРАЦИЈА
Робин Вилијамс је у безбројним филмовима глумио ту врсту инспирације. Није био једини. Обама је Америци понудио исту празну безнадежну наду призивањем лажне инспирације саткане од израза лица и интонације, али од нашег карактера није тражио ништа.
Дубоко у души, сви осећамо празнину. Зато људи и застају и блеје. Масе које траже инспирацију у ствари траже нешто мрачније: наду која ће им донети спасење од себе самих. Траже инспирацију која ће их спречити да виде какви су стварно. А, ако тога нема, онда може и изговор за сопствену и смрт целог друштва.
Глумци разумеју боље од икога да се не може побећи од себе. Публику могу да обману. Публика жели да верује у инспирацију и бесмртност. Када та вера умре, публика заплаче над телом глумца, нахрани се његовим очајем, и иде даље.
Карактер захтева тешке одлуке и преузимање одговорност за њих. У нашем друштву тога више нема. Превише нас сматра да смо жртве нечега, на неки начин угрожени, болесни итд. Карактер је ствар појединца. Нуди само један пут за бекство од сопствених мана: да признамо одговорност за њих.
Алтернатива је романтична пропаст. Кола која се залећу у банкину. Друштво које упире прстом и смеје се другима, док само пада са литице. Масе које моле за лажну инспирацију и умиру као вечите жртве јер их нико није научио како да изаберу живот.
На свакој генерацији је да преузме одговорност за сопствене одлуке. Одсуство те одговорности је смртоносни порив. Они који одбаце одговорност бирају смрт, и привлачи их жеља за нестанком. Тако постају отеловљење жеље за умирањем, природног исходишта својих идеала.
Они за које је смрт романтична су изабрали одрицање од живота. То умирање је спор процес, и може да траје генерацијама. Још има времена да се предомисле. Али идеал романтичне пропасти увек завршава у тами. Смрт карактера увек води у смрт душе и смрт друштва.
Данијел Гринфилд (Daniel Greenfield) је блогер и колумниста. Рођен је у Израелу, живи у Њујорку. Његову двонедељну колумну објављује Front Page Magazine, а блог се појављује у часопису Family Security Matters, чији је спољни уредник
(Нови стандард)
