Прочитај ми чланак
Историја Србима никад није била учитељица, тако данас не видимо опасност ни од најезде енглеских речи, помодарски их примамо.
Време чини своје и кад је језик у питању. Турке смо отерали из Србије у деветнаестом веку, али њихове речи у српском језику још трпимо, чак их својатамо, некако смо се навикли на њих, помажу нам да се разумемо, терају нас да се сећамо своје прошлости и полако их уграђујемо у своју будућност.
Историја Србима никад није била учитељица, тако данас не видимо опасност ни од најезде енглеских речи, помодарски их примамо, китимо улице и свест њиховом звоњавом. Брбљање на енглеском делује много отменије него на српском (помало турском!).
Неки лукави мундијалисти предлажу да се деци у вртићима почну пуштати текстови на енглеском језику. Не морају деца ништа да разумеју, важно је да им се мелодија језика учитава у невине мождане сиве ћелије. Кад дође време, деца ће већ наћи довољно речи да пробрбљају на енглеском. С тим у вези, неки докони социолози тврде да су најбрбљивија на свету деца између пете и десете године, када су у стању да у току дана изговоре 14.000 речи.
Друго место и сребрну медаљу заслужују морнари с бродова дуге пловидбе. Кад се врате с путовања у стању су да изговоре и до 13.000 речи дневно. Телевизија се постарала да и турске и енглеске, углавном америчке, серије дају свој пуни допринос разбрбљавању српске раје. Догодовштине у харему султана Сулејмана, пристојно упаковане у костиме и глуму, буде радозналост. Они који су дигли два прста пре пет стотина година да питају шта значи реч харем, сад добијају одговор.
Харем (арапски харам), је назив за двориште џамије ограђено високим зидом, и значи: недопуштен, забрањен. Самим тим, и онај део муслиманске куће у коме живе само жене зове се харемлук. (Део куће резервисан само за мушкарце зове се селамлук!)
Енглеско о кеј, кулирај, изи не шизи, фак ју, у шопингу, на мобингу, при пилингу, са пирсингом, и петингом, постаје све више и наш српски бренд и имиџ!
О томе се свесрдно старају колеге новинари и брбљиви политичари, али и српски закони и прописи који дозвољавају да рекламе, фирме, огласи, називи производа, не буду исписани простим и једноставним ћириличним српским, већ често накарадно употребљеним страним речима.
И да на крају чујемо и професора Јана Парандовског, који у „Алхемији речи“ пише: „Подупирање свог ауторитета тешким и компликованим речником одувек је било привилегија плитких глава, брзоплетих и неуких пера“. И да се бар мало, колективно, постидимо!
Љубивоје Ршумовић (Вечерње новости)
