Премијер Александар Вучић ми је потпуно незанимљив човек. Жао ми га је, а за себе ме срце боли. Не бих о њему ни да причам. Свеједно који је Вучић на власти. Нисам мислио боље ни о оном Вучићу који се звао Тадић. Гледам само шта људи који воде државу чине за нас, каже познати глумац.

Редитељ и професор на Академији уметности у Новом Саду Радослав Рале Миленковић мишљења је да систем избора у којем један човек има један глас није савршен, али је свакако бољи од тога да се тирани морају свргавати силом. Иако познат по оштрим изјавама на рачун власти и политичара, ипак истиче да је уметност центар његовог интересовања.

– Људска природа има много више здравијих порива, нагона и снаге него што су неке наметнуте околности актуелног политичког тренутка – каже Миленковић.

Радите паралелно и као редитељ и глумац. Шта је више ваша прича?

– Волим и једно и друго. Да ли ћу глумити или режирати, зависи од стицаја околности. Кад сам највише желео да играм, нисам могао да стигнем да изрежирам све где су ме звали. Кад сам пожелео да режирам неке значајне комаде, нисам могао да наговорим управнике да их ставимо на репертоар. Ми смо у позицији да будемо бирани и врло је важно да имате стрпљење и сачекате да вас изаберу, било као редитеља било као глумца. Не смемо да трошимо енергију као љубавници који потроше све у завођењу.

Само годину дана сте били директор драме Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду. Што се никад нисте прихватили сличног позива?

– Позиција управника позоришта у потпуности је зависна од система, који је у нашој земљи крајње накарадан. Некад ми се чини да је нама култура као неки шести прст. Ако добро погледате цео систем наших позоришта и контекст у којем би она требало да раде, ниједном управнику није лако чак ни кад најбоље зна шта би желео да ради, јер не може ништа да планира. Узајамне обавезе и оснивача и позоришта нису регулисане с истим циљем. Граду или држави важно је да то што мање кошта и увек се питају шта ће позоришту толико новца. А управници због своје жеље да што дуже остану на положају пристају на све. За годину дана свог директоровања у СНП урадио сам све шта сам желео. Кад је почео притисак на мене шта и ко треба да ради, само сам искључио компјутер, узео свој нотес и отишао. Мислим да је велика невоља у позоришту управо у томе што управници једино или превише воле да буду управници, па због тога пристају на све могуће захтеве. На пример, зна се да у СНП недостаје глумаца, али младе ипак не може нико да запосли. Не знам да ли је тако у болницама и да ли недостају лекара и медицинско особље. Нажалост, немам утисак да они који одлучују о нашој култури имају истинско знање о томе шта раде. Да бисмо покренули ствар с мртве тачке, морали бисмо да имамо свест о значају културе и да се у том смислу одмах, хитно донесе, на пример, обавезујућа одлука да се за 200 одсто повећа број позоришта, галерија, музеја, концертних сала. То би био знак да неко зна колико је култура важна и колико је она, на крају крајева, најисплативија инвестиција друштвеног и националног бића.

Крајем прошле године сте поставили мјузикл „Спамалот Монтија Пајтона“ као неку врсту комерцијалног позоришта. Може ли позориште уопште да функционише на тржишном принципу и каква је његова даља судбина?

– Може, што је показала и наша представа. Али у оваквој врсти авантуре није довољан само новац већ и упорност, стрпљење, енергија и живци. О томе би могли више да вам кажу продуценти. Кад је у питању приватна продукција у позоришту, ми смо голи почетници и све се своди на лаке комаде и неколико часних представа. А „Спамалот Монтија Пајтона“ је огромна продукција са 95 људи и с бродвејском лиценцом. Поносан сам што смо успели то да направимо. Највећа заслуга што смо ово изгурали је заслуга глумице и продуцента Јелене Јовичић. Додатни бонус за публику је и то што је успела да после 25 година врати Николу Коју на сцену. Представу је на на премијери у Сава центру и неколико реприза видело више од 10.000 гледалаца и мој утисак је да су се сви добро забавили.

У комаду је као јунак завршио министар Братислав Бата Гашић.

– Гашић се наместио. Клекнуо је, па смо му услишили молбу. То је доказ здравља једног друштва, док је његова изјава доказ болести. Кад Гашића у представи овитежимо и кад на то реагује 4.000 људи овацијама, видите да има наде и да позориште има функцију која се не може довести у питање ниједном одлуком будалетине и простака који одлучује о судбини једног друштва.

За време владавине Слободана Милошевића радили су се позоришни комади о њему који су били популарни. Што данас нико нема храбрости да ради комад о Вучићу?

– Има часних људи који праве критичке представе. Није поента да се пљује Вучић. Најслабије представе тих деведесетих биле су оне које су дословно исмевале Слобу и Миру. Позоришту не треба дневно актуелни, већ друштвено ангажовани писац, а то може бити и Софокле. У театру није важно да буде нешто политички обојено, већ друштвено ангажовано. У тој дистинкцији почива разлика између уметности и простаклука. Ми имамо среће што су се уметношћу бавили генији. Људи који су писали памфлете су заборављени. Велика дела су значајна због тога што су и данас савремена. Не мораш ти у представи да напишеш и кажеш са сцене: „Александар Вучић!“ Довољно је само да одиграш Ибија. Он је убедљивије Вучић него да замолиш њега да игра самог себе. То је парадокс и чаролија уметности. Зато је она вечна, а живот кратак. И због те чињенице свака власт брине о култури. Како Хамлет каже Полонију: „Добро поступајте с глумцима, након смрти боље би вам било да на гробу имате рђав натпис, него да они о вама лоше говоре док сте живи.“

Крајем године имали сте премијеру комада „Лице“ савременог руског писца Галина у Атељеу. Представа говори о томе да смо сви пропали да би држава напредовала. Има ли смисла наша жртва коју тражи премијер – да радимо недељом, да не идемо на летовање у иностранство да бисмо напредовали као држава? Шта бисте рекли из визуре свог лика?

– О смислу те жртве морате питати оног ко је о томе одлучио. Ми смо приморани на то. Перверзност нашег савременог тренутка није у томе што траже и приморавају нас на нешто, већ што од нас очекују да нам се то свиђа. Никад није било да жртва мора да воли свог џелата. Подразумевало се да, као што каже народ, ко губи, има право и да се љути. Само у Србији у последњих неколико година ко губи мора то да воли или мало блаже ко губи, нема право да се љути. Људској природи је то тешко да прихвати. А они који воде и одлучују понашају се као да су стварно паметни.

Што сажаљевате Вучића?

– Он је мени потпуно незанимљив човек. Жао ми га је, а за мене ме срце боли. Не бих о њему ни да причам. Мени је свеједно који је Вучић у питању и како се који од њих зове. Нисам мислио боље ни о оном Вучићу који се звао Тадић. Гледам само шта људи који воде државу чине за нас.

Хоћете ли изаћи на изборе?

– Увек излазим на изборе. Видим много мана у правилу да је један човек и један глас. Такав систем је пун мањкавости и могућности поткупљивања за сендвич или обећање радног места. Али радије бих и то него да имам тиранина против ког морам да се борим и да му станем ногом на врат. Ако још постоји нада у освешћивање људи и демократске изборе.

Шта вам највише смета на нашој културној сцени? Да ли проблеме вучемо из прошлости?

– Мислим да би сви проблеми могли да се реше одмах и сада. Или барем да почну заиста да се решавају. Устаљени начин да се у подели партијског плена вољом странке долази до позиције је превара свих изборних обећања од краја осамдесетих до данас. Кад погледате колико је свим политичким комбинацијама и гарнитурама било и јесте небитно све што чини културу: писци, композироти, сликари… Сваки сегмент уметности… Да вас подсетим, још не раде главни музеји у Србији. Мењали су прозоре. Али музеји не раде, не постоје. Уче нас да живимо и прихватимо ускраћеност и ја не могу на то да пристанем. Не мислим да је допустиво и прихватљиво смањивање средстава за културу. Мислим да се морају вишеструко повећати. Један познаник ми је рекао недавно: „Кад дођемо на власт, направићемо два одсто за културу.“ А ја сам сигуран да је све испод шест одсто – неприхватљиво. Невоља је, међутим, што наши политичари верују да је, на пример, Цецин концерт у Нишу неки културни догађај. На телевизијама с националном фреквенцијом већ дуже време траје поплава простаклука, а министар за културу саветује нам да узмете даљински, а не каже нам где му је музеј. Што он не узме даљински за тај музеј? Или што се барем не ошиша, као што је обећао. Истинске свести о значају културе нема ни на видику.

Ко је кривац што је нашој деци узор један Кристијан Голубовић?

– Колико ја разумем цео тај случај, одговорност је на Министарству правосуђа и оних који омогућавају да човек који је правоснажно осуђен буде шампион у пиплметрима својих јавних наступа.

За Цецу се прича да је даровита глумица. Играла је у „Коштани“, а с њом и Раде Шербеџија.

– Нисам гледао тај филм… А никад Радета нисам питао за Цецу. Упитаћу га кад се сретнемо. Можда је даровита, али њено учешће у том филму је, претпостављам, одлука редитеља и његово уверење да му за ту улогу треба баш натуршчик. Има филмова у којима натуршчици доприносе укупном деловању филма.

Треба ли Србији да улаже у наоружање? Пуни су нам наслови и новине тих прича.

– Не мислим да се оружјем нешто брани. И немам увида у тему трговине оружјем. Мени је много занимљивије да схватим како Ричард да заведе ту Ану и да ми верујете кад то одиграм.

Како вам се чини окупљање наше опозиције?
– Мислим да је ту реч искључиво о прагматичном интересу. Нисам приметио ни код једне политичке групације да нешто ради из уверење пре него из интереса. Таква им је ваљда делатност. Зато се и не бавим политиком.

Шта би рекао Радоје Домановић, чији комад „Наши дани“ још играте, на све ово што не престаје да нам се догађа?

– Он је један од оних великих писаца које сам већ поменуо и питање је само шта које време препознаје у његовом делу. Радоје Домановић је својим величанственим талентом проникао у људску природу. А у нашим данима изгледа да га је наша стварност сустигла и престигла. Нешто што је у његовим приповеткама било алегорија и метафора, ми данас препознајемо као голи натурализам. А можда је још и горе – наша је стварност много наказнија и настранија него што је он у свом литерарном штиву написао. Код Домановића су сви ти ликови били гомила глупака, а данас имамо гомилу покварењака и простака.

Шта мислите о ангажовању Срђана Драгојевића и Предрага Марковића у СПС?

– Не мислим ништа о томе. То је њихов лични избор.

Какви вас нови пословни изазови чекају?

– Играм свој актуелни репертоар у позоришту. Тренутно се договарам о новом филму који би требало у марту да се снима, а који ће режирати Миодраг Милинковић Дебели. Радићу са својим студентима у Новом Саду. Требало би почетком октобра да радим у Краљеву Стеријину „Покондирену тикву“, а крајем године у Новосадском позоришту комад који још тражим с мађарским ансамблом.

Извор: Курир

Ознаке: Александар Вучић, избори, Радослав Миленковић, Србија