Прочитај ми чланак"Чаруга" је деведесетих био проглашен четничким филмом да би почетком новог миленија одједном службено промовиран у први хрватски филм. Филмови се не мијењају. Оно око њих се мијења.
„Чаруга“ је деведесетих био проглашен четничким филмом да би почетком новог миленија одједном службено промовиран у први хрватски филм. Филмови се не мијењају. Оно око њих се мијења.
Довољно је споменути наслове филмова „Штефица Цвек: У раљама живота“, „Само једном се љуби“, „Чаруга“ и лако је закључити да је Рајко Грлић један од најзначајнијих режисера на простору некадашње Југославије. Његов нови филм „Устав Републике Хрватске“ почео је ових дана да се приказује у Србији.
Ваш филм „Устав Републике Хрватске“ најављен је као „љубавна прича о мржњи“. Да ли се том реченицом могу дефинисати хрватско-српски односи, јер после толико година, деценија, откако смо се растали и даље су ти односи стално на ивици?
Та мржња помијешана с љубављу, наравно ако до ње дође, суђена је свим сусједима; како сусједима у кућама, тако и сусједним државама. Треба увијек имати на уму да је мржња локална; најјаче се и највише мрзи онај најближи. Онај који станује до тебе или се граничи с тобом. Њега или берзразложно мрзиш или безразложно волиш.
Питање које прати ваш филм је: да ли неко ко је уроњен у предрасуде и мржњу може да се претвори у нормално људско биће. Значи ли то, а с обзиром на медијску слику у овом региону и оно што читамо и гледамо свакодневно у медијима, да ми имамо мале шансе да се претворимо у нормална људска бића?
Шансе су мале, али, уз огроман напор и перманентан отпор политици која исијава мржњом, то се може догодити. Штавише, овај филм у то вјерује.
Пре неколико месеци преминуо је Бата Живојиновић, јунак вашег филма „Штефица Цвек“. Уз све што прати тај одличан филм остало је и оно његово „Сад ћу да те карам“. Како је настала та чувена реченица?
Оригинална сцена „Трокрилног“, како се зове Батин лик, постоји у књизи Штефица Цвек у раљама живота Дубравке Угрешић која је један дио тог филма. Ја сам ту сцену адаптирао и онда послао свом пријатељу Срђану Карановићу да преведе на српски реплике које изговара Трокрилни. Тако је „А сада ћу те пошевит“ постало „А сада ћу да те карам“. Наравно, све то не би било богзна шта да ту није било Бате и тог што је он и као особа и као лик с филма са собом носио.
Једна серија је преживела епохе и социјализам и опстаје у транзицији. То је серија „Грлом у јагоде“. Ви сте тада били помоћник Срђану Карановићу. Да ли сте слутили да ће серија остати толико актуелна? У чему је тајна што је она остала да живи толико дуго, па се и сада репризира, када прање фиће на реци у доба андроид телефона делује као чист романтизам?
Нисам му био помоћник на тој серији. Био сам му косценарист. Помоћник сам му био на његовом првом филму „Друштвена игра“. То он често истиче када добијем неку већу награду. Као, далеко је мали догурао а почео је код мене као обични калфа. Када смо писали серију, нисмо ни мислили а камоли слутили да ће тако дуго и тако добро живјети. Мислим да су томе три разлога; Карановић ју је сјајно замислио и режирао, глумци су били и више но одлични, и на крају, можда најважнији разлог; серија није лагала, била је поштена и према времену и према својим јунацима.
У тренутку распада Југославије завршавали сте филм „Чаруга“; да ли сте слутили да ће снимање филма о легендарном хајдуку претходити времену, деведесетим годинама, када ће неки други хајдуци заживети по шумама и горама?
Ту се фикција с великог екрана преко ноћи претворила у фацтум малог екрана. И то застрашујућом брзином. Нешто слично догодило се и „Уставу Републике Хрватске“. Када смо га почели писати, количина мржње око нас није била ни приближна овој данашњој. И ту се фицтион претворио у фацтум.
Тај ваш филм „Чаруга“ назван је четничким филмом. Било је то време лудила са обе стране. И ви сте отишли у Америку. Како вам изгледају ове земље бивше Југославије у којима се и даље брбља о прошлости, цветају предрасуде. А шта се погоршало или побољшало у Америци током година вашег боравка?
„Чаруга“ је деведесетих био проглашен четничким филмом да би почетком новог миленија одједном службено промовиран у први хрватски филм. Филмови се не мијењају. Оно око њих се мијења.
Што се тиче Америке, ја још увијек живим пола-пола. И тамо и ту. Углавном у авиону. Моје рачуне за струју још увијек плаћа Америка. Да ли се овдје нешто промијенило? Је, много тога, али ови крајеви патолошки воле рондоидне форме, често се враћају тамо гдје су почели.
Америка се опоравила од једне од највећих економских криза, али ни то није помогло да се лиши егзибициониста попут Трампа. И у лијепим кућама се зна догодити да заход у подруму страшно заудара.
