Pročitaj mi članakMi ti Srbi, brate, i nismo nacija. Mi smo usplahireno i pometeno stanje duha. Mi i postojimo, zapravo, samo iz inata, piše Pekić.
Издвајање појединачних мисли из књиге „Златно руно“, седмотомног романа Борислава Пекића, једног од највећих уметника 20. века, било би дуже од једне просечне књиге. Ипак, немогуће је не осврнути се то како је лик из њиге Симеон Његован видео Србе у овом роману о људској потрази, чежњи, глади и похлепи.
РУСКА АМБАСАДА ПОЗИВА: Ходочашће – „Руски Балкан” по друмовима Србије и Српске https://t.co/wLwHnwW0lv
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 7, 2018
„Јесмо ли ми Срби икада отворено и непристрасно говорили о својим националним особинама, договорили се најзад ко смо, шта смо, шта хоћемо, шта нећемо, и покушали да изнађемо неки оперативни компромис између својих измишљених врлина и својих стварних мана, ако не за школе и прославе, а оно бар за Берзу и Парламент… Ми ти Срби, брате, и нисмо нација. Ми смо усплахирено и пометено стање духа. Ми и постојимо, заправо, само из ината.
Срби су једини народ у светској историји који се спрема да сопственог премијера преда страној сили на поступак. Чак ни хиндуске раџе нису своје противнике кријумчарили енглеским колонијалним официрима, него су их давили у личној режији.
Ми, Срби, независност смо увек добијали на рате, а губили је одједном и ђутуре. Узело нам је близу стотину година, од првог устанка, преко српско-турских ратова до балканског, да слободу постигнемо, а онда смо је, 1915, изгубили само у једној години. Питам се, колико ће нам сад требати да је вратимо ако је још једном изгубимо?
Откако је мамутов исписник, надмајмун млађег палеолитског доба, у барском лесу Србије и Београда, оставио примитивну секиру у облики троугластог клина и четвртасте плоче, та алатка за дробљење костију је постала наше универзално национално оруђе при решавању свих иоле компликованијих приватних спорова…”
