Pročitaj mi članak

OVAKO JE GOVORIO LJUBIŠA SAMARDŽIĆ: Hodao sam ponosno i nasmejano

0

- Na sreću, kroz život sam hodao uspravno, ponosno i nasmejano – govorio je Ljubiša Samardžić, legenda srpskog i jugoslovenskog glumišta.

Велики, прослављени глумац преминуо је 8. септембра у Београду после тешке болести, у 81. години. Оставио је иза себе велики број легендарних улога, заувек обележио овдашњу кинематографију уписавши се златним словима у њену историју. По ИМДб-у, чак 130 рола на великим и малим екранима. Да поменемо само неке: Микајло из “Прекобројне”, Црни Роко из “Куда иду дивље свиње”, Драган у “Данима”, Партизан у “Девојци”, Мачак у “Представи Хамлета у селу Мрдуша Доња”, Димитрије Туцовић у истоименој ТВ серији, Шурда у “Врућем ветру”, Сава Богдановић у “Тамо и натраг”, Голужа у “Смрт господина Голуже”….

У јавности се последњи пут појавио 30. марта на отварању 64. Београдског фестивала документарног филма, манифестацији која је и отворена његовим биографским документарцем „Панта Реи“ који, између осталог, обухвата читав спектар ликова; од оца рудара до супруге Мире, која му је велика подршка читав живот и која је и тада била уз њега као велики ослонац.

Самарџићев документарац кроз интимно сведочанство, од скромног детињства у провинцији преко доласка у Београд и студија на Академији до велике каријере, донео је и скицу за портрет домаће кинематографије и упечатљиву слику једног времена.

– Немам речи. Узбуђен сам. Овај мој документарни филм је пао у време када ме здравље не служи, али у сваком случају – идемо даље – рекао је тада кроз осмех.

А пре око две године на питање који му је основни утисак када се осврне на свој живот, каријеру… рекао је: “Било је рашта и родити се! Одрастао сам у честитој рударској породици, рано остао без оца, дивио се мајци, ‘тигрици’, која нас је извела на пут са мизерном рударском пензијом. А било нас је троје деце. Из таквог детињства схватио сам да сиротиња није најстрашнија ствар која може да се деси у животу. Како сам растао са свакодневним драмама крај рудника и када су злохудне сирене најављивале зло у јамама, био сам опчињен етиком, доброчинством и солидарношћу рудара и убрзо сам схватио смисао опстанка у животу. На велику срећу, убрзо сам срео своју супругу Миру, којој дугујем захваност за честитост, инстинкт и несвакидашњу интелигенцију“.

Дом му је, казао је, увек био најважније упориште.

“Породица је увек била основ свих мојих животних премиса. Мог морала, кућног васпитања, хармоније унутар куће, вредноће, поштовања човека… На срећу, све време кроз живот ходао сам усправно, поносно и насмејано, иако је смех многе иритирао… Али, опстао сам захваљујући пријатељима. И данас су ми на срцу судбински сусрети са Бранком Бауером, Иваном Хетрихом, Хајрудином Крвавацем, Пуришом Ђорђевићем, Крстом Папићем, Боштјаном Хладником, Ацом Ђорђевићем, Жиком Митровићем…“

Упитан можели се рећи, макар уназад гледано, да је имао неки мото, гесло у животу, беспоговорним тоном, уз шармантан смешак рекао је:”’Ubi concordia ibi victoria’, у преводу, ‘где је слога, ту је и победа’”.

Добитник је низа престижних награда, међу којима је и “Златни лав” Венецијанског фестивала, признање које је освојио за улогу у филму “Јутро” Пурише Ђорђевића који је те 1968. бриљирао на Мостри где је И његова тако честа партнерка коју је дубоко ценио Милена Дравић награђена “Златном ружом”…

А поводом својих награда казао је:” Поносим се што сам отворио свој легат у Југословенској кинотеци са шест освојених Златних арена у Пули, са бројним наградама за режију и продукцију, са највећом наградом АВНОЈ, негдашње нам велике земље и Златним лавом који сам добио у Венецији, раме уз раме са Луисом Буњелом. Поносим се и што сам потом одбио понуду највећих филмских продуцената и редитеља из Америке да наставим каријеру на Западу.

Био сам поносан на ту своју одлуку и никада се нисам покајао. Сачувао сам своју љубав, делио са супругом Миром радост рађања наше деце, унука и заједно смо наставили поносно да корачамо просторима свих земаља велике Југославије и света“.

На питање да из свог богатог опуса издвоји улоге које су за њега из било кога разлога посебно важне, одговорио је:

„Има их више. Улога Лампаса у филму ‘Савамала’ Жике Митровића, затим Валентина у ‘Живот је леп’ Боре Драшковића, Мачка из филма ‘Хамлет у Мрдуши Доњој’ Крсте Папића, Малог у ‘Јутру’ Пурише Ђорђевића, Шурде из ‘Врућег ветра’ Аце Ђорђевића, Црног Рока из ‘Куда иду дивље свиње’ Ивана Хетриха… То су улоге које су ‘понеле’ публику, ако хоћете – сва гледалишта негдашње нам велике земље и многих земаља Европе и света“.

У разговору о начину на који се човек односи према животу, сопственим грешкама такође, о перцепцији оног што људи самима себи одреде као битно… између осталог, рекао је:

„Сваког иоле прибраног и мислећег човека боли ружење других злобе ради, пасјалука, а у животу ми никада није био циљ да неког јавно ‘опљујем’ и унизим, јер то пече разумна човека у које и себе убрајам.

Увек сам обуздавао свој пргав језик. Сачувао сам достојанство, свестан да се у мојим годинама гаси мржња и завист, који су својствени времену када млад човек ускаче у стваралачки воз, у воз ала и зала. Велики Иво Андрић би рекао: ‘Бити човек, рођен без знања и без своје воље, бачен у океан постајања. Морам пливати. Постојати. Издржати притиске света око себе, све сударе, непредвиђене, своје и туђе поступке… издржати и своју мисао о свему томе'“. Укратко – бити човек.

О Милени Дравић и Борису Дворнику

Из филма у филм, од „Прекобројне“, „Лита виловитог“, „Битке на Неретви“… Борис и ја смо градили поштовање које никад није пресахло. Кад нас је напустио, са дужним поштовањем отишао сам да га испратим на сплитском гробљу. Поносим се нашим неукаљаним друговањем. А Милена је била и остала колегиница према којој гајим огромно поштовање и дивљење. Заједно смо градили и саградили креације које плене и дан данас. Милина је радити с Миленом…