Pročitaj mi članak
„Крцко Орашчић”, балет Петра Иљича Чајковског, после три деценије, враћа се 18. марта у 19.30 часова на сцену Народног позоришта у Београду, у кореографији и режији Константина Костјукова. Поред тога што се у каријери играча дугој скоро три деценије доказао на домаћој, али и на светској сцени са Кијевским балетом, Костјуков је посвећен и педагогији захваљујући одличном руском образовању. Тренутно је на позицији директора Београдског балета око годину и по дана, а у претходном мандату је исти посао обављао од 2004. до 2011.
– „Крцко Орашчић” је мој први целовечерњи класични балет који као кореограф потписујем. Данас су нове класичне представе, попут ове, драгоцена реткост. Времена су се променила и класичaн балет се сада игра другачије, захтевније, технички теже. Као кореограф, без ансамбла какав је београдски, не бих успео да урадим овако захтевну представу. Наш „Крацко Орашчић” је аутентичан, апсолутно је моја верзија и верзија београдског балета, нисам користио предлошке некадашњих кореографија. Либрето (Маријус Петипа, по Хофмановој причи и у адаптацији Александра Диме) остао је исти, музика Чајковског такође, али све остало је другачије.
У представи учествује око седамдесетак балетских уметника, а Костјуков каже да су костими и сценографија Ангелине Атлагић „дивни” да ће Београд добити „хит представу”.
Као директор Балета Костјуков истиче да је задатак националног театра да чува класику и да „Крцко Орашчић” мора да постоји у сваком националном театру.
Наш саговорник додаје да је премијера требало да буде у децембру, али „Балет никако не може да се избори са Драмом и Опером и увек буде одгурнут”. – Нажалост, дуго сам чекао прилику да реализујем „Крцка Орашчића”, јер претходна управа и управни одбор нису имали довољно поверења у овај пројекат – каже Костјуков.
Стицај околности допринео је да се наш саговорник у кратком временском периоду докаже као кореограф са још једном премијером која је заказана за средину наредног месеца. Реч је о балету Прокофјева „Ромео и Јулија”, који ће бити изведен на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду.
– Док је „Крцко Орашчић” бајка, балет „Ромео и Јулија” јесте највећа драма, јер нема тужније приче на свету. И један и други балет сам много пута у животу играо, а „Крцка Орашчића” у четири верзије небројано пута и он је моје омиљено дело. А опет, нико не би успео боље музички да исприча драму Ромеа и Јулије од Прокофјева. Композитор као да је музички одредио које кораке можете да изведете по његовој музици.
О томе зашто је прихватио место директора Балета Костјуков наводи:– Пре годину и нешто прихватио сам поново ову функцију јер сам сматрао да је репертоар балета опао. Покушавам да сачувам наш балет и класику, да не дозволим да професионално падне испод свог нивоа. Класика никад неће бити прошлост, направљена је по законима уметности и основ је за све праве игре. Наравно, данас у било коју столицу да седнеш, врућа је, јер су тешка времена.
С обзиром на то да су недавно хонорарни балетски уметници штрајковали због неисплаћених зарада у разговору се наметнуло и питање проблема у београдском балету. Костјуков спремно одговара: – Старосна граница одласка у пензију балетских уметника треба да се врати на разумни некадашњи ниво када су жене играле до 41, а мушкарци до 43. године, док данас наши играчи иду у пензију са 50 година. У републикама некадашњег СССР-а са 38 година се иде у пензију. Ни фудбал нико не игра после 38, да то тако кажем да би ме и политичари разумели.
Проблем су и финансије, услови рада такође. Управник нам помаже колико је могуће, али немамо адекватну лекарску негу играча, као што је имају фудбалски клубови. А верујте да ми своја тела трошимо више него спортисти. Наши хонорарци нису ангажовани по представи, већ одржавају целокупни балетски репертоар у сезони, та зарада им је месечна плата. Они који нам (не) дају новац то не знају. Драма и Опера имају више премијера од нас, а треба да живимо као три равноправна брата у националном театру и сва три сектора требало би да имају исту шансу. И треба нам нова оперска кућа у Београду, која ће испунити захтеве 21. века и услове за културно извођење.
Управни одбор је непотребан
Управни одбор је непотребно тело у Народном позоришту. Кад сам дао отказ, за време управника Божидара Ђуровића, УО је био врста паравана, док је управник радио шта је хтео. Док се води борба између управника и УО, ми чекамо и време нам пролази. Надзорни орган, провера финансија је увек добро дошла, али УО је непотребан и само губимо време.
(Политика)
