Италијански градић Чита ди Кастело где је рођена, постао је премала позорница за њену савршену лепоту већ када је напунила 16 година, тада је стала на штикле, закорачила у свет моде и филма да би постала изазовна удовица у „Малени“, спаситељева сапутница у „Страдању Христовом“, жена живота Венсана Касела у „Апартману“, али и у приватном животу.

Са француски глумцем има две ћерке. Била је Моника Белучи све што је пожелела у скоро 50 филмова, али највише очекује од оног чије снимање почиње у мају, а који ће режирати Емир Кустурица.

– Тачно је, Емир и ја смо се договорили. Постаћу Српкиња у ратном филму чија се радња дешава на овим просторима. Радни наслов филма је „Љубав и рат“. Паралелно са ратном, дешава се и љубавна прича. Знам да ће бити пуно насиља, али и поетике, и чистих емоција.

* Како је дошло до тога да прихватите још једну изазовну улогу?

– Гледала сам све Емирове филмове, пратим све што у животу ради, а „Дом за вешање“ је једно од најзначајнијих остварења светске кинематографије. Више референци да улогу прихватим није било потребно, радујем се првом дану снимања.

* Играли сте у великом броју страних филмова, да ли се још осећате као стопроцентна Италијанка?

– У Италији сам завршила основну и средњу школу, па факултет. Италијанка сам у потпуности, сада ћу се наћи у кожи Српкиње и то ће бити још једна велика авантура за мој идентитет. Почињем да учим ваш језик. Глумци иначе имају добар слух за језике, једино избегавам да певм на било ком језику, из поштовања прем правим певачима.

* Радите пуно, путујете светом скоро без престанка, немате само један дом, већ више расутих широм света. Где припадате срцем?

– Живим на релацији Лондон, Рим, Париз. Опет, пуно пријатеља имам у родној Умбрији, а Рим је ипак магичан град који највише волим. Срцем увек припадам месту на коме се налазе моја деца.

* Ви сте одрастали далеко од света славних и пажње медија. Ви и ваш супруг Венсан Касел сте славни родитељи. Плашите ли се да ће ваше две ћерке размазити успех родитеља?

– Да буду размаженије од мене? Тешко. Пуно времена проводим са децом, млађа Леона има две и по године, старија Дева напунила је девет. Трудим се да увек буду у додиру са реалношћу, да не живе под стакленим звоном. Има ствари у којима је старија ћерка боља од мене, говори четири језика, свира клавир…

* Како проналазите време за породицу поред толико посла, да ли ћерке трпе због честих одсуствовања?

– Мислим да не трпе, али тешко јесте. Глума је највећа страст, али су деца прва и највећа могућа љубав, а ја сам на првом месту мајка, па тек онда све остало. Деца су зато на првом месту.

* Познато је да ретко говорите о вашем односу са супругом, зна се да обоје цените своју слободу и да често живите одвојено. Како се јавне личности боре за приватност?

– Ми можемо да контролишемо наше животе. Приватно, ми чинимо заједницу, ми смо пар. Када изађемо на црвени тепих, онда то постаје јавна ствар. Али, када се неки јавни догађај заврши, ја не желим да уништавам приватност правећи циркус од породице.

* Да ли вам се дешавало да вас због изузетне лепоте потцене као глумицу, прича се о једном инциденту када је холивудски глумац Морган Фриман то учинио.

– Била сам на пробном снимању та филм „Под сумњом“. Он ме је погледао и питао: А да ли ви знате да глумите? Било је непријатно, али нисам бурно реговала, показала сам шта знам и добила улогу. Када би се нешто тако поновило, опет бих остала смирена.

* Да ли сте задовољни како је прихваћен ваш последњи филм „Рхино сеасон“?

– Филм је добио одличне критике широм света, а ја сам срећна због редитеља Бахмана Гобадија, јер људи попут овог иранског ствараоца морају да се боре за своје дело. Срећна сам ако сам у тој борби помогла. Тај независни филм је успео да изађе на фестивале, а ја играм Иранку, жену у две животне доби. Први период се дешава пре Исламске револуције, а други после, то је захтевало велику трансформацију. Волим да улазиму друге културе, јер тада емоције откривам изнова, на потпуно други начин, то је лепота и сврха глуме.

* У истом филму играте уз најпознатијег глумца из Ирана, Берхуза Вусухија. Он је по много чему необичан, зар не?

– Сам филм је метафора живота Берхуза Вусухија. У филму човек излази из затвора после 30 година, а сам Вусухи је био прогнан из света филма у својој домовини још дуже из политичких разлога. А када је глумац онемогућен да ради, он је мртав. Овај филм је омаж и једном глумцу.

 

(Правда)