Pročitaj mi članak
О таленту и успесима Лазара Ристовског сувишно је говорити и писати, о њему сасвим довољно говоре бројеви, наступао је у преко 4000 позоришних представа и имао 73 улоге у филмовима и серијама. Глумио је у неколико филмова холивудске продукције. Поред тога он је продуцент, режисер и писац. Његова збирка прича „Једноставне приче“ великом брзином је нашла пут до читалаца. У суботу од 14 часова на штанду Лагуне у Хали 1, сви љубитељи његове писане речи имаће прилику да се друже са аутором.
Годинама у назад популарни су романи, али у последње време приче полако освајају читалачку публику, доказ за то је и ваша књига под називом „Једноставне приче“ која је за кратак временски период доживела четири издања. Коме су намењене ваше приче?
Оне су намењене читаоцима. Можда ће мој кратки одговор имати ироничан призвук, али то ми није намера. Он је такав јер многи писци кажу да им мишљење читаоца није много битно. Наравно да без пишчевог , или како ја волим да кажем, приповедачевог немира нема ни приче, и подразумева се да пишући писац задовоњава и свој его, али би писање било бесмислено да се у свему томе не пита и читалац. Оно што ближе одређује мог читаоца је управо једноставност језика који користим у причама, као и проблем обичног човека , који, ако се боље размисли је уједно проблем и оног другог, човека, кога би смо условно могли звати „необичним“.
Да ли сте очекивали такав успех?
Не знам шта је у књижевности успех. Да ли је то број издања, или је то неколико добрих критика , а мало продатих књига, или је то много продатих књига, а много лоших критика? Ипак, успех је вероватно када сви говоре лепо о књизи, када се она добро продаје, и када је критика добро оцени. Могло би се рећи да је то случај са мојом књигом прича и да је то успех.
Надао сам се да ће ме читаоци разумети и да ће ценити мој труд да им на једноставан начин, онако како су се некада причале приче, када се приповедачу веровало да је оно што прича све жива истина, кроз ликове у којима се многи могу можда и препознати, испричам моје приче. То што се сада штампа четврто издање за само два месеца говори да сам се мојим приповедањем приближио ономе што читаоци цене. Искреност у приповедању, поштовање и присност која је неопходна у комуникацији са читаоцем. Читање је , као и писање интиман чин. Ако се оствари та узајмна интима онда је и циљ постигнут.
Много путујете од када сте објавили књигу и срећете се са својим читаоцима. Да ли је читалачка публика другачија од позоришне? И какав је ваш доживљај ових „књижевних турнеја“?
За мене је ово посебан доживљај јер већ двадесет година не играм у позоришту. Ови сусрети са читаоцина су својеврстан перформанс, јер на њима ја, не само да читам одломке из прича и одговарам на питања медијатора, већ и много причам са публиком, пардон читаоцима. Енергију коју сам некада уносио на сцену, сада препознајем у овим сусретима.
Тома, лик из књиге није научио да се не треба играти ватром, али један гачац зна како да се опходи према својој партнерки. Ако направимо паралелеу између њих, можемо да закључимо да један човек много више може да научи од животиње него обрнуто?
То је вечито питање које себи морамо да постављамо. Да ли смо ми, иако и сами део те природе, нарушили природу и њене закономерности? Животиње и биљке се чврсто држе правила игре у природи. Човек их нарушава.
Кажу да када би нестали мрави, да би људски род изумро у року од годину дана, а када би нестао човек, да би биљни и животињски свет процветао. У неколико прича бавили сте се односом људи према животињама. Шта сте желели да поручите?
Ја нисам имао намеру да упућујем било какву поруку у том смислу, али она изгледа сама излази на видело. Мислим да је тако боље. Када се у приповедању подучава , и „држи слово“, губи се пажња читаоца, а она је мени веома битна и трудим се да је не изгубим.
Животиње су ту као репер и опомена да се управо не заборавимо да је природа моћна и да човек себично не помисли да је он једини господар природе.
Не изумире само српски народ. Нестају и други народи. Нестајале су цивилизације. У природи се све врти у круг. И песник каже; ко је био горе сад је доле… Треба се само сачувати од бедног пропадања и изумирања у беди. Треба сачувати достојанство. А то да нас је све мање, на жалост бележе статистике.Да ли мислите да народ у Србији полако, али сигурно изумире?
Колико пута човек може да умре током свог живота?
Глумац умире често играјући друге. Прави човек, песници су и о томе говорили боље од других, умире само једном, а кукавца сваког дана .
Колика заблуда могу бити састанци на слепо?
У мојој причи „Састанак на слепо“, се испоставило да тај начин заказивања састанака може донети приличне незгоде. Колико је изазовно заказати састанак са непознатом особом, толико то може донети неочекиване последице.
Шта је следеће што можемо да очекујемо када је писање у питању?
Ја сам малад писац. Имам намеру да наставим да пишем, јер моја жеља да испричам приче које нисам имао када од силних послова које сам као глумац, редитељ и продуцент радио, је велика. Ја ћу сигурно написати још једну књигу прича на којој радим, а после…видећемо.
Извор:Правда/Марија Гојковић
