Pročitaj mi članakKnjiga "Šta mi ovo treba" Emira Kusturice, predstavljena je na Beogradskom sajmu knjiga. Veliko interesovanje je vladalo za Kusturičinu i za knjigu Matije Bećkovića "100 mojih portreta".
Промоције једна за другом, на истом месту, прво је Кустурица говорио о Бећковићу, а онда Бећковић о Кустурици, а столица није било довољно за све.
“Шта ми ово треба” је, према Кустуричин речима, једно потенцијално питање које лако може да се претвори, ако човек није глуп, у егзистенцијално стање и никако не треба одговарати на то.
– Када човек нађе рационални одговор, онда може да прекине све започете послове и не дај Боже дигне руку на себе, јер је стање ствари, у коме људи делују, динамичко и не сме бити подвлачење црте. Зато сам ја у књизи и навео да је Дон Кихот надвладао битке са ветрењачама, али када су га на превару довели кући сестри и запитао се шта му је то требало, одмах се разболео и умро – рекао је Кустурица у изјави медијима.
– Опасно је питати шта ми је ово требало. Може се питати шта ми ово треба, али да се не тражи одговор – додао је он.
Кустурица је објаснио да су то дневнички записи у којима нема заплета.
– Имају само мене као зеплет, једног човека који је 25 година бележио разне сензације и реаговао на социјалну арену у којој је живео и ломове кроз које је она прошла, јер је иза нас један рат, подела, нестанак једне државе, егоздус Срба из Хрватске, несрећна судбина Косова за коју се још увек боримо.
Ту је мање више ушло све што се мене тиче, а ово што сам поменуо понајвише – рекао је Кустурица, који већ пише четврту књигу.
Многа од тих писанија, каже Кустурица, већ су објављена, а као једно од кључних места издваја сам почетак књиге о почтку снимања филма “Андеграунд”.
– Почетак снимања “Андерграунда” је коинцидирао са распадом Југославије и ратоим који је тамо беснио. Кључан је и мој повратак у Вишеград где сам након 30 година дошао на исто место и где ми је било незидрживо да гледам град у коме је све трошак и у коме не постоји књижевна добит. Упалило смо светло и видим да иде на боље – рекао је Кустурица.
Он је и истакао да су књиге добре зато што отварају одређена поглавља живота.
– Сумња, нелагодност или пак надахнутост могу да буду последица читања, али проблем је данас што се више књига штампа него што се чита – рекао је.
Познати редитељ поменуо је причу Џингиза Ајтматова којом се бави и чијег Џингис-кана покушава да „изведе на филмски пут“.
То је, како је рекао, прича о племену из Киргизије, које је у зони Казахстана освајало све, а најбоље су усавршили вештину да од заробљеника праве добре робове.
– Шишали су их на ћелаво и животињском кожом им везали главе, пуштали их на сунце. Мали број њих је преживео, умирали су од тог стезања коже јер су им пуцале главе, а ко би преживео, остајао је без сећања и био идеалан роб. Та прича мене враћа у ово наше време. Не смемо да дозволимо да нам те невидљиве коже навлаче преко очију и да од нас направе добре робове, а све што се данас дешава мени личи на то што се дешава у тој дивној причи – рекао је Кустурица.
Он је поручио да морамо да се изборимо за своју културу и да не смемо да дозволимо да нам се из сећања избрише оно што нам је најважније.
О Кустурици и његовој књизи говорили су Бећковић, новинар Љиљана Смајловић и професор Мило Ломпар.
Бећковић је духовито констатовао да му је Кустурица „ударио на кашику“, јер му није било довољно што је филмски редитељ, музичар, градитељ, него је одлучио да постане и писац.
– Њему је све то мало и ако се нешто ново појави, ето њега да буде први – рекао је Бећковић.
Он је констатовао и да Кустуричине дневничке забелешке „имају важну и опомињућу позадину, која множе да наговести нешто што се надвија над светом и свакодневно узима убрзање“.
Ломпар је говорио о Сарајеву као завичају у смислу збирног места Кустуричиних емоција, о Андрићу као главном симболу кретања унутар његове књиге, а Смајловић је рекла да јој је Кустурица близак зато што су обоје одрасли у Сарајеву и 30 година са собом вукли компликовани политички и емоционални и национални багаж који су тамо покупили.
– И Кустин и мој живот је одредила судбина наше заједничке државе. Не могу вам описати колико ми је било лакше да преживим распад домовине и грађански рат зато што се Емир Кустурица није нашао међу оним људима који су интернализовали туђе представе о нама како би био ближи и прихватљиви владарима универзума и колико ми је живот био лакши што Кустурица није прихватио да је Балкан одвратно место, да су наши митови лажљиви, да смо ми прљави талог човечанства и да смо заслужили све што нас је снашло – рекла је Смајловић.
Она је истакла да је важно што је Кустурица геније, али јој је било важно и оно што Кустурица није постао.
– Није постао један од оних људи који су деведесетих објашњавали како Запад не мрзи Србе, јер ево мене је прихватио. Он није интернализовао презир и мржњу и друге нуспродукте демонизације и ја сам много срећна што је ова земља имала Кустурицу и пре и после њеног слома – истакла је Смајловић.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
