Pročitaj mi članak
Велика фотографија Дејвида Боувија који је за омот његовог албума „Аладин сејн” (1973) снимио Брајан Дафи, налази се високо на фасади Музеја „Лентос”, која камелеонски мења боје, као што је то чинила легенда британске поп сцене. Боуви је једна од централних фигура изложбе „Гламур” (Glam) у „Лентосу” која се, после ливерпулског „Тејта” и франкфуртске „Ширн Кунстхале”, до прве недеље фебруара бави феноменом краткотрајног, али значајног поп (уметничког и модног) покрета прве половине седамдесетих, који се угасио појављивањем панка.
Изложба „Гламур” представља костиме, фотографије, инсталације, часописе, плакате, видео-радове и кратке филмове, не задржавајући се само на модним, већ и на битним друштвеним и социолошким аспектима који су водили до појављивања гламура, не запостављајући важне трендове на уметничкој сцени.
У Великој Британији погођеној великом стопом инфлације и незапослености, скраћењем радног времена и кризом владе, ствара се потреба за креирањем нове стварности која ће комаду сивила, макар накратко, дати живљи колорит.
Деца радника и рудара постају део новог естетског и музичког феномена, једнако инсценирана у нов, андрогин, футуристички изглед – блистави костими, крзно, ликра, сребрне и златне ципеле са платформом и сенке за очи са шљокицама замењују стриктно мушке и женске кодове одевања. За разлику од САД у којима ће Фабрика Ендија Ворхола „произвести” имиџ гламур рок сцене, на „острву” ће се он испилети директно из неколико уметничких академија које, са једне стране, студентима из радничких породица значе бекство од скапавања у фабрикама и рудницима, а средњој класи – корак ближе боемском животу. Британске академије доприносе развоју постмодернистичког сензибилитета, а тек размахан одсек за модни дизајн школује неколико кључних личности које не само што редефинишу позоришни и модни дизајн, већ и животни стил нових урбаних генерација.
Ентони Прајс, Ози Кларк, Малколм Берд (касније Шнајдер) и Џејн Вајтсајд – проналазе инспирацију у холивудским филмовима тридесетих, нарочито у Штернберговом „Ђаво је жена”, са Марленом Дитрих, „Сну летње ноћи” Макса Рајнхарда и било којој продукцији са Мај Вест, а Дејвид Хокни, Ричард Хамилтон, Сесил Битон, Петрик Проктор, Гилберт и Џорџ и редитељ Дерек Џарман постају кључне личности британског уметничког гламур миљеа, креирајући сопствену визуелну естетику.
У Редингу се почетком седамдесетих појављује група студената под именом „Мудиз” која наступа по бинама алтернативних клубова. Њихов креативни језик се састоји од смесе кича, ироније, аматеризма, импровизације, концептуализма и манипулације слике и звука. У десетоминутном филму „Ен Бин” из 1974, у „Лентосу” је показан део њиховог пародијског перформанса.
Лондонски дизајнер Ентони Прајс за кога је андрогин изглед најважнији аспект модне трансформације, 1971. одбија да стилизује одећу Ти Рекса за први телевизијски наступ у емисији „ТopofthePops”, са образложењем да Марк Болан зрачи претераном хетеросексуалном енергијом. Уместо њега посао прихвата Челита Секунда, некадашња асистенткиња Озија Кларка, човека одговорног за изглед „Свингинг Лондона”, чији је дух ухваћен у фотоколажима и платнима Ричарда Хамилтона. „Свингинг Лондон 67”, комбинована техника на платну која се налази на изложби у „Лентосу”, показује Мика Џегера и галеристу Роберта Фрејзера који се, рукама везаним лисицама, штите од блицева фотоапарата.
Боланово сребрно сатенско одело виђено 10. марта 1971. на „ТopofthePops”, означава почетак новог стила у гламуру који је потпуно другачији од конвенционалне моде, али и одеће коју носи геј и бисексуална „ин” сцена. Непуних годину дана касније, костим Оберона из Рајнхардове филмске адаптације Шекспировог „Сна летње ноћи”, Прајса ће довести на идеју о дизајну за јакну Брајана Ферија опточену зеленим и црним шљокицама у којој он појавио на телевизији на првом јавном наступу „Рокси мјузик” са синглом „Virginiaplain”, 1972. Феријева јакна се, заједно уз бински костим Брајана Ина из 1973. дизајнерке Керол Мекникол – јакне са великим црним нојевим перјем и панталона са извезеном сребрном апликацијом – налази на изложби „Гламур”.
Амерички уметник Мајк Кели (1954–2012) у предавању одржаном на „Штајерској јесени” у Грацу 1999, разјаснио је околности под којима се у Америци развио „глем покрет”, подвлачећи да је идентификација са феминином страном у милитаристичком и патријархалном америчком друштву био један од сигурних начина да се избегне регрутација. Хипи култура шездесетих није избрисала полне улоге, а у њеној озбиљној политичкој ангажованости, није било места хумору и самопародирању. Гламур је направио битан корак у правцу еманципације пореметивши традиционалан полни поредак са маскирањем као субверзивном уметничком стратегијом.
У четрнаестоминутном видео-снимку Фекторија из 1968, може се видети историјски сусрет младог Дејвида Боувија са Ендијем Ворхолом који није био импресиониран имиџом британског певача.Због дуге косе и безобличног шешира, превише му је личио на хипија. Неколико година касније, Боуви се трансформисао у Зигија Стардаста, што је био само почетак његових безбројних самоинсценација.
Један од одељака изложбе у „Лентосу” који је добио име „Трансформер” према истоименом албуму Лу Рида из 1972. чији су продуценти и делимично – аранжери били Боуви и Мик Ронсон, окреће се „крос-дресингу”, као начину преиспитивања улога полова и сопственог идентитета и приказује фотографије Јиргена Клаукеа, Катарине Сивердинг и Улаја, као и црно-бели видео рад „Краљ” Еленор Ентин (1972).
На изложби се такође налазе радови Нен Голдинг, Мика Рока, Синди Шерман, Билија Саливена, Стивена Арнолда, Гија Бурдена, Џимија де Сане, GeneralIdea, Џека Голдштајна, Ненси Хелебранд, Реја Џонсона, Бруса Лејсија и Џил Брус, Џона Мекмануса, Зигмара Полкеа…
(Политика)
