Прочитај ми чланак
Усред бестијалних злочина фашиста и њихових помагача, Виктор Новак почиње писање свог магистралног дела, Magnum crimen, о злочиначкој политици Ватикана у Хрватској. Напади римске курије на књигу су били беспоштедни, али су се, цензуром, њима придружили и хрватски комунисти. Случајно?
Да ли судбина књиге Magnum crimen показује јединство ватиканске и авнојевске политике? Зашто до сада није штампана у целовитом, нецензурисаном издању, како је академик Виктор Новак и желео? Зашто САНУ није хтела да дистрибуира ову књигу страним научним институцијама. Делимичне одговоре потражите у тексту младог српског историчара из Бања Луке, Горана Латиновића.
Два изостављена поглавља из књиге Magnum crimen Виктора Новака
Виктор Новак (1889–1977) био је Хрват пројугословенске оријентације, који је високо образовање стекао у Загребу и Риму и који је дуги низ година био професор Универзитета у Београду, гдје је предавао Општу историју средњег века и Помоћне историјске науке. Важио је као велики латиниста и палеограф и изузетан ерудита, чија библиографија броји преко 500 јединица. Међутим, иако се највише бавио историјом средњовјековне Далмације, његово главно дјело тиче се историје XX вијека. Наравно, ријеч је о чувеном дјелу Magnum crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, које је објављено у Загребу 1948. године. У предговору овог изузетно обимног дјела, које је посветио “znanim i neznanim žrtvama klerofašizma“, Виктор Новак пише да је грађу сакупљао неколико деценија, јер је још као ученик гимназије почео да прати рад римокатоличког клерикализма, а наставио као члан Аустријског историјског института, Ватиканске палеографске школе и на крају као професор универзитета.
Након вишедеценијског проучавања Римокатоличке цркве и на основу огромне изворне грађе, Виктор Новак дошао је до спознаје да усташки терор ни издалека не би добио на замаху и ширини да га није распаљивао римокатолички клерикализам, тј. клерофашизам. Такође, он је закључио да се онај дио клерофашистичког апарата који није био непосредно ангажован у вршењу злочина, идеолошки залагао за фашистички режим. Од самог објављивања Magnum crimen је био нападан, а иако штампан у тиражу од 4.000 примјерака, брзо је нестао из продаје, односно био је купован и спаљиван. Сличну судбину имало је и скраћено издање објављено у Сарајеву 1960, као и репринт издања из 1948. објављен у Београду 1986. године.
Међутим, 2005. године изашла је из штампе књига чији наслов упућује на закључак да дјело Виктора Новака није објављено у цјелини ни 1948, а ни 1986. године. Приређивач ове књиге (Ecclesia militans ратује с Тиршевом идеологијом и Libellus accusationis: два изостављена поглавља из књиге Magnum crimen Виктора Новака (приредио Василије Крестић), Јагодина: Гамбит, 2005) академик Василије Крестић у њеном предговору управо пише да данас вјероватно и нема људи који знају да је Magnum crimen у самом процесу настајања доживљавао цензуру, јер је под притиском комунистичког врха Виктор Новак био приморан да изостави нека поглавља.
Кад је припремано друго издање из 1986. године није постојала могућност да се дође до изостављених текстова, из разлога што изузетно обимна рукописна заоставштина Виктора Новака, која се чува у Архиву САНУ, није била сређена. Ипак, проналажењем изостављених поглавља створени су услови да ово капитално дјело буде комплетирано, што је и учињено њиховим објављивањем. Два изостављена поглавља штампана су двојезично, на српском и на енглеском језику.
У првом од њих, односно у поглављу које је требало да буде четрнаесто у Новаковој књизи, а које носи наслов Ecclesia militans ratuje s Tyrševom ideologijom, Виктор Новак пише да је прво соколско друштво основано у Прагу 1862. године и да је један од његових оснивача био Мирослав Тирш. Главни циљ соколских друштава био је подизање националне свијести, чиме је оно постало једна од основа општег народног препорода. Временом се соколска идеологија проширила и у друге словенске земље, а послије Првог свјетског рата српске, хрватске и словеначке соколске организације удружиле су се у једну.
Међутим, под утицајем Римокатоличке цркве, која је вјерску толеранцију пропагирану од стране соколских идеолога сматрала опасном за римокатолицизам, загребачко соколско друштво убрзо је иступило из Југословенског соколског савеза. Осим Тиршеве идеологије, Римокатоличкој цркви сметала је и југословенска мисао, према којој је Југословенски соколски савез био веома наклоњен.
Виктор Новак пише да је далекосежни план о клерикално-сепаратистичком дјеловању Римокатоличке цркве био угрожен соколском идеологијом и функционисањем Сокола Краљевине Југославије. Иако се творац соколске идеологије Мирослав Тирш није одрицао ни Бога, нити цркве, поједини хрватски бискупи жестоко су га нападали као безбожника, а међу противницима соколске идеологије истицали су се сарајевски бискуп Шарић и крчки бискуп Сребрнић. У суштини, Виктор Новак је у овом поглављу показао колико је врх Римокатоличке цркве био антијугословенски и профашистички, па је и разумљиво, са становишта времена у којем је прво издање штампано, што му је било онемогућено објављивање овог текста.
Из истих разлога било је онемогућено и објављивање поглавља Libellus accusationis, које је требало да буде петнаесто у Новаковој књизи, а у којем је ријеч о промеморији коју је дон Франо Иванишевић упутио 1934. године надбискупу Алојзију Степинцу. Искусни свештеник Франо Иванишевић изнио је запажања о Римокатоличкој цркви у Југославији, истичући да у југословенској држави постоји потпуна слобода и равноправност вјероисповијести и да Римокатоличка црква није у подређеном положају (насупрот схватању већине римокатоличких свештеника), па стога критикује њен непријатељски став према југословенској држави.
Такође, дон Франо Иванишевић изразио се веома повољно о краљу Александру I Карађорђевићу који “kao sin ove zemlje jednako plemenitim srcem osjeća za vjernike jedne i druge crkve, što on svaki dan dokazuje ne samo riječima nego dobrotvornim djelima pružajući iz svoje darežljive ruke obilne novčane potpore katoličkim crkvama i ustanovama“. Нема сумње да је овакво запажање додатно утицало да комунистички режим и ово поглавље цензурише, односно да онемогући његово објављивање. Алојзије Степинац никада није одговорио на писмо Фране Иванишевића, а Виктор Новак сматра да је на загребачком Каптолу, тј. у загребачком надбискупском двору, постојао само један далекосежни циљ – држава у којој ће Римокатоличка црква бити једини и свемоћни чинилац.
Објављивањем ових поглавља дјело Magnum crimen Виктора Новака напокон је комплетирано. Оно је незаобилазно свима који изучавају или ће изучавати факторе који су рушили југословенску државу, као и онима који се буду бавили идеолошким основама геноцида над Србима 1941–1945. С обзиром на то да је од посљедњег издања Magnum crimena прошло више од двадесет година, очигледна је потреба да ово дјело поново буде објављено и то у цјелости, заједно са изостављеним поглављима, и да буде преведено не само на енглески, већ и на друге свјетске језике.
НАРУЧИТЕ MAGNUM CRIMEN! ПРВО НЕЦЕНЗУРИСАНО, ЋИРИЛИЧНО ИЗДАЊЕ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ!
Извор: Јадовно 1941
