Прочитај ми чланакПамтим немачки камион, оштећен бомбом и остављен, који за нас није био камион него авион. Улазили смо у њега и полетали. Ја сам редовно возио за Америку, говорио је Стојан - Стив Тешић.
Кад је Стојан Тешић (1942 – 1996) у својим мемоарима овако писао о детињству на ужичкој калдрими послератних година, његов авион, али онај прави, већ одавно је био дотако америчкио тло. На њему је стекао славу као сценариста, драмски писац, романописац и највредније звање у сфери седме уметности.
Двадесет година од смрти Стојана Стива Тешића, кога је Америчка филмска академија 1980. наградила Оскаром за сценарио филма „Четири мангупа“ (Бреакинг Аwаy), Народна библиотека из Ужица приредила је изложбу у част славном земљаку. Поставка је названа „Ужичанин из Америке“.
„Сви смо ишли да гледамо филмове Џона Вејна. Најдужи ред у коме сам икада стајао био је за филм ‘Рио Гранде’. Наравно чим бисте одгледали филм, играли бисте се тога филма. Добри и лоши момци у локалним рушевинама. Машта је била значајан део живота за већину људи. Стварност није била тако сјајна“ – један је од Тешићевих цитата на паноима изложбе коју су приредиле Гордана Бацотић, Биљана Ристовић и Душица Мурић.
– Цео пројекат обухвата изложбу поводом 20 година његове смрти и објављивање његовог романа „Кару“, за који је ужичка библиотека ексклузивни власник права за публиковање на српском језику. При изради изложбе коришћен је хронолошки метод, а посебан акценат је стављен на аутобиографске елементе и то је једна од најзначајнијих одлика његове поетике. Већина његових дела није преведена на српски, а постоји известан број рукописа, есеја и романа који нису доступни ни на енглеском – каже за „Блиц“ коауторка изложбе Душица Мурић.
Стојан се са мајком и сестром Нађом одселио у САД 1956, када му је било 14 година. Тамо се већ од 1944. налазио његов отац, интендант у краљевој војсци. Живели су у Чикагу. Стојан је дипломирао на Универзитету Индијана, а прве позоришне комада написао је на „Колумбији“.
Осим за онај награђен Оскаром, аутор је и сценарија за филме „Очевидац“ (Еyеwитнесс) са Сигорни Вивер и Вилијамом Хертом, „Свет по Гарпу“ (Тхе Wорлд Аццординг то Гарп) са Робином Вилијамсом и Глен Клоуз, „Амерички летачи“ (Америцан Флyерс) са Кевином Костнером, „Иљени“ (Елени) са Џоном Малковичем и „Четири пријатеља“ (Фоур Фриендс).
Са годинама га је све више вукла носталгија.
„Знате, човек нема десет детињстава, него само једно. И оно је увек у вама. Али, приликом мојих посета кући, ништа од онога што сам запамтио није више постојало. Ужице којег се ја сећам не постоји, али је за мене стварније од овог данашњег. Тада су људи имали времена да лепо седну, да живе живот. Све је било лакше – причао је Тешић 1996. када је последњи пут видео родни град.
Недуго затим од срчаног удара умро је у Канади у 53. години живота.
Добио Оскара и победио Вудија Алена
Те 1980. године на 52. додели Оскара „Четири мангупа“ била су номинована за пет Оскара (филм, режија, споредна глумица, сценарио), а највећи конкуренти били су им „Крамер против Крамера“, „Апокалипса сада“ и „Сав тај џез“.
Стив је у конкуренцији за оригинални сценарио победио Вудија Алена (Менхетн), Валери Кертин и Барија Левинсона (Деверуше/…Анд Јустице Фор Алл), Роберта Алана Артура и Боба Фосија (Сав тај џез) као и ауторе сценарија за „Кинески синдром“ Мајка Греја, Т.С. Кука и Џејмса Бриџиза. За исти филм Стив је добио и награде америчких Удружења сценариста и Удружења филмских критичара и Удружења филмских критичара Лондона.
Првих шест комада које је написао одмах је било постављено у позоришту Америцан Плаце Тхеатре на оф-Бродвеју: Тхе Царпентерс (1970), Лаке оф тхе Wоодс (1971), Ноурисх тхе Беаст (1973), Горкy (1975), Пассинг Гаме (1977) и Тоуцхинг Боттом (1978) а Дивисион Стреет (1980) је игран на Бродвеју.
