Pročitaj mi članak
Кад је Мика Алас свирао боемима
Само у периоду од 1860. до Другог светског рата Београд је имао више од хиљаду кафана и механа. Оне су биле стециште боема, центар јавног живота, али и места у којима су се доносиле крупне политичке одлуке.
Београд је, не тако давно био чувен по својим кафанама, које су биле један од симбола нашег главног града. Нажалост, последњих година те кафане полако али сигурно нестају, а на њиховим местима отварају се банке, ресторани брзе хране, ексклузивни кафићи и друга обележја транзиције. Додуше и савремена младеж, попут својих предака воли да посећује „угоститељске објекте“, па су београдски кафићи, баш као и некадашње кафане пуни током већег дела дана. Али, у њима данас важе нека друга, мање романтична правила понашања, које су у складу са савременим начином живота. Оних старих, добро познатих кафана остало је свега неколико. Оне сведоче о „добрим, старим временима“ и једном другачијем Београду, кога више нема. А та београдска боемија своје почетке имала је још средином 19 века.
Да су кафане и механе од давнина обележје српске престонице сведочи чињеница да је, још кнез Милош Обреновић 1859. године посебним декретом регулисао њихов начин рада, изглед, као и правила понашања у њима. Тада су и јасно разграничени појмови „кафана“ и „механа“.
— Механе су била места на којима је могло да се добије преноћиште и храна, док се у кафанама служило само пиће. Прописом, који је 1859. донео кнез Милош предвиђено је да кафане и механе морају бити изграђене од тврдог материјала и имати улаз са чела, а не из дворишта. По том пропису било је предвиђено и да поједини локали, унутар градских зидина могу да упосле девојке, али максимум две, објашњава Видеје Голубовић, аутор књиге „Механе и кафане старог Београда“.
Овај пропис био је, за јавни живот Београда од огромног значаја. Јер, готово да није било сокака у ондашњој вароши у коме се није налазила барем једна кафана или механа. Тако је, рецимо, крајем 19 века било забележено да се, у данашој Македонској улици налазила 41 кућа и 21 кафана. Слично је било и у осталим деловима града, па је Голубовић успео да попише чак 960 кафана и механа које су, у Београду постојале у периоду од 1860. до Другог светског рата (када се томе додају и локали о којима не постоје писани трагови може се закључити да их је било и више од хиљаду).
Свака кафана старог Београда имала је свој „имиџ“. Знало се какви гости у њу долазе, какво се пиће служи, о чему се расправља. Тако је, рецимо кафана „Дарданели“, која је срушена 1901 године, а налазила се на месту данашњег Народног музеја важила за прво стециште боема, па су, када је донета одлука о њеном рушењу због тога настали и прави протести. Касније се, по боемији прочула „Позоришна касина“, смештена у близини Народног позоришта, да би се тек крајем 19. века боеми преселили у Скадарлију. Наравно, кафане и механе биле су познате и по другим, значајним догађајима.
— У кафани „Пролеће“, касније названој „Хамбург“ засијала је прва сијалица у Београду. Занимљиво је да се на том месту, у Масариковој улици данас налази зграда Електродистрибуције. Први телефон у Београду зазвонио је, такође у кафани и то у „Три листа дувана“, док је први сајам књига 1893. одржан у „Коларцу“, кафани која се налазила на данашњем Тргу Републике. У кафани је приказан и први филм, а занимљиво је да се после Првог светског рата у „Касини“ једно врме заседала и Народна скупштина, објашњава Голубовић.
Будући да је политика и тада била омиљена тема, а супарништво међу странкама велико кафане и механе делиле су се и према партијској припадности гостију. Тачно се знало које кафане важе за „радикалске“, а које за „напредњачке“, где се окупљају либерали, а где социјалисти. Власт и поједине странке умеле су да у кафане, у којима се окупља „супарнички табор“ пошаљу и своје шпијуне који су, имитирајући обичне госте прислушкивали шта им противници спремају или какво је расположење народа према власти.
Своје кафане имали су и познати инудстријалци. Тако је, у Скадарској, у близини чувене пивнице постојала кафана „Бајлони“ (када је она грађена на том су месту пронађени остатци праисторијског човека), док је кафана „Смутековац“ припадала Вајферту. Она је тако названа по Смутеку, Чеху који је једно време био њен власник, а занимљиво је да је, приликом посете Београду ту боравио и Никола Тесла.
Али, кафане су највише биле чувене по београдским боемима. Њихови незаобилазни гости били су Ђура Јакшић, Лаза Костић, Војислав Илић, Јанко Веселиновић, Лаза Лазаревић, Стеван Сремац, Бранислав Нушић, Тин Ујевић… Где су боеми ту је и оркестар, а у једном од њих свирао је и Михаило Петровић, познатији као Мика Алас, чувени математичар и научник и још чувенији боем. Сви они оставили су неизбрисив траг у српској уметности и науци, али и јавном животу главног града, па није ни чудо што се за њих везују и необичне приче.
— Ђура Јакшић волео је да пије, па је тако остао дужан власнику кафане „Код кочијаша“. Да би му вратио дуг насликао је седам радника, иначе по националности Немаца који су, преко пута кафане градили тадашњу Градску болницу. Ова слика одмах је названа „Седам Шваба“, па је ново име, по њој убрзо добила и та кафана, која се налазила у данашњој улици Џорџа Вашингтона. Имена и то често необична била су још једно обележје београдских кафана. Нека од њих су „Две луде“, „Две буле“, „Земљотрес“, „Кланица“, „Добро јутро“, „Кафана код последње наде“. Било је и кафана које су носиле светска имена, па су се звале „Њујорк“, „Америка“, „Лион“, „Немачки цар“, напомиње Видоје Голубовић, иначе добар познавалац прошлости Београда. Тако се у његовој књизи „Кафане и механе старог Београда“ налази више од осам хиљада информација о овој теми, које је он вољан и да подели и са гостима наше престонице.
Тако је живео и такав амбијент је владао у једном другачијем Београду. Назалост данас није скоро ниста сацувано од тадасњег амбијента.
(www.riznicasrpska.net)
