Pročitaj mi članak
Један од последњих аутентичних београдских боема, глумац Јосиф Татић (67) отишао је у легенду прексиноћ у свом дому у Београду.
Популарни Тале, како су га звале колеге, пријатељи и ћерке Христина и Јелисавета, умео је да са мером претерује у животу, али и да забави пријатеље и одушеви публику својим маестралним улогама у позоришту, на телевизији и филму.
Горица Поповић: Умео лепо да живи
Чувена сцена из филма „Професионалац“
– Увек сам се радовала сарадњи са Јосифом Татићем јер је био глумац убедљиве изражајности и бескрајно духовит човек. Тале је умео лепо да живи, а то је у данашњем времену такође уметност. Када вам оде неко близак, са собом однесе и комад вашег живота. Тале је са собом однео део мог живота.
Гонцић: Ширио је позитивну енергију
Никога није остављао равнодушним
Изгубили смо значајног уметника и великог лафа. Татић је ширио позитивну енергију свуда око себе и нико није остао равнодушан на његово глумачко умеће и убедљиви шарм. Био је човек од кога је могао да се учи живот и уметник од кога је могао да се купује занат.
Предраг Ејдус: Отишао је мој брат
Колеге и пријатељи: Ејдус и Тале
– Отишао је мој брат и колега са којим сам обишао читав свет. Био је лафчина и тешко ми је да помислим да више никада нећемо разговарати. Научио сам од њега свашта и на сцени и у животу. Када нас напусти тако изузетан уметник, неминовно остаје празнина, али и понос на дане проведене са њим.
Учитељ живота и глумачког заната
Јосиф Татић је рођен 13. априла 1946. године у Новом Саду и у раној младости покушао је да побегне у спорт од професије којом су се бавили његови родитељи. Бранко и Христина су били глумци и поштено су се забринули кад им је Јосиф казао да ће постати боксер.
Било је то време романтичних игранки на Калемегдану када су се несугласице решавале витешки, само песницама. Тале је помислио да је бокс његова судбина, али је одустао после три меча и једног преживљеног нокаута.
Ипак из тог периода остао му је надимак Сурови, којим га је редитељ Срђан Карановић частио у својој легендарној ТВ серији “Грлом у јагоде”. Као каскадер Тале Сурови, Татић је стекао популарност у читавој Југославији, а многи још памте његов савет Банету Бумбару: “Ударај главом у зид, ризикуј… када дође дете, онда нема зајебанције”.
Студирао је глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Био је члан Југословенског драмског позоришта од 1968. године.
Блистао је и у другим београдским позориштима (СКЦ, Звездара театар, Народно позориште), као и у Српском народном позоришту у Новом Саду. Играо је у филмовима “Три карте за Холивуд”, “Византијско плаво”, “За сада без доброг наслова”, “Последњи круг у Монци”…
Памтићемо га и по представи “Шовинистичка фарса”, као и многим другим насловима током каријере у којој је играо у више од 70 филмова и бар исто толико позоришних представа. Ипак, Јосиф Татић је био добри дух београдске боемије која у техно револуцији и убрзању времена које живимо полако нестаје.
– Чињеница је да се кад се спусте завесе отворе све дизне. Када имате представу, цео тај дан је подређен томе. Концентрисани сте. Али када се заврши, човек се осећа крајње релаксирано. Ја, на пример, не могу ни да једем пред представу, што је погубно за ову моју тежину. Па када завршим, онда клопа, пиће…
А то се највише таложи. Нису само глумци боеми. Ја сам се у тим својим бурним временима, како ви то називате, дружио с људима других професија. У својим боемским данима највише сам пратио једнога писца, једног пилота и једног адвоката. Није било много глумаца, али била је понека глумица – говорио је Татић о својим боемским данима.
Највећу популарност Татић је стекао улогама у ТВ формату „Бољи живот“ и позоришној представи “Шовинистичка фарса”. Говорио је да су имали позиве само да се појаве пред пуном салом да их људи виде уживо.
– Свега је било. Звали су у „Скендерију“ Јелицу Сретеновић и мене, само да се појавимо пред публиком, да станемо на бину да нас виде. Било је много таквих ситуација. Ејдус и ја смо доживели невероватну популарност са „Шовинистичком фарсом“ коју смо играли 1.000 пута! Мислим да нема места у бившој Југославији у ком је нисмо играли. До последњег дана пред рат.
Због љубави према картању, Татић је својевремено био кажњен у Савезу комуниста, а спасао га је Едвард Кардељ.
– На партијском састанку су дискутовали о томе да нас неколико избаце из позоришта јер смо играли карте у салону позоришта.
Онда сам ја партијском секретару донео интервју с другом Кардељом у коме он каже да у слободно време највише воли да игра преферанс са друштвом. Е, ако може Кардељ, можемо ваљда и ми! –
Ћеркица Христина је биља његова миљеница. Добио ју је у 57. години и имали су посебан однос међусобног обожавања.
