Kosovski ep ne zasniva se na osvajačkoj oholosti, već na ponosu onih koji su oružjem duha savlalali osvajače.

Покушајмо да раздвојимо косовско опредељење од свих оних који су се, с правом или не, током векова опредељивали за Косово. Вратимо се самом извору, народној песми, и видећемо да је косовско опредељење онај последњи, беспризивни одговор којим се одговара на питање о смислу човековог постојања. Видећемо да је то избор оног најтежег, најпогубнијег пута, који је једини прави пут. Определити се косовски, то значи одрећи се свега што је варљива добит и лакома слава, напустити оно што је доступно за љубав недостижног, усхтети његошевски да буде оно што бити не може. То значи прихватити игру ко губи добија, погибијом домашити се победе, опкладити се на карту немогућег, једину која не пропада. 

Косовско опредељење је опредељење свих оних који су радије бирали „у подвигу смрт, него ли са стидом живот“. Када данас читамо „Похвалу кнезу Лазару“ од патријарха Данила III, написану 1392. или 1393. године, чини нам се као да слушамо покличе који су се 27. марта разлегали на београдским улицама: „Боље је нама у подвигу смрт, неголи са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, неголи плећа непријатељима нашим дати.“ И питамо се: није ли то увек било једно исто опредељење које нас је нагонило да се боримо за „изгубљену ствар“, да се подижемо на устанак у тренуцима када је цео свет веровао да нам нема спаса? Нисмо ли управо у таквим тренунима, када је претило да нестанемо, долазили до најпуније потврде свога постојања? За оне који време броје рачуницом невремена, а победе рачунају бројем непријатељских офанзива, косовско опредељење није само мит већ и закон историјске нужности.

Косовски еп не заснива се на освајачкој охолости, већ на поносу оних који су оружјем духа савлалали освајаче. Због тога он никог не угрожава, ником не прети. Мит о Косову далеко премашује границе националног мита; својом суштином он се придружује оним највишим творевинама људског духа, сакупљеним у Имагинарном музеју једне јединствене европске културе.

Косовско опредељење је највиши етички принцип који је, уручен нам од Грка, постао наше историјско искуство. Али у њему је сажето исказан и онај древни закон укидања супротности који се од Хераклита до данас објављује свету. Небеско царство коме се кнез Лазар приволео, то је она врховна тачка духа на којој се, према Бретону, разрешују све противречности, где, писао је Лаза Костић. нестају оне несразмерне разлике температуре у васељени и венчавају се сан и јава, гле је Дис утледао оне очи изван сваког зла, а Растко Петровић свог Великог друга. Та тачка духа није уписана у књигама земљемерним, она је „измишљена“ као све творевине човековог духа, од поезије до математике. Али зато није ништа мање стварна и неопходна.

[…]

Ако се данас присећамо косовског опредељења, то је зато што смо, у својој превеликој журби да се приближимо европској култури, заборавили да и наша традиција чини део те културе. Отварајући се модерном свету, као да смо заборавили на себе. Као да нам се учинило да свет постоји ван нас, негде преко границе, у срећнијим и привлачнијим крајевима. А свет је почивао у нама још док се за нас није ни знало, док нисмо ни знали где су нам границе. Били смо део једног јединственог, безграничног света, његова последња блага успомена у срцу жестоког разједињеног новог света. Оно што смо открили Европи деветнаестог века, када нас је поново примила под своје окриље, то није био припрости језик једног варварског племена, већ последњи живи изданак њене велике прошлости, заборављени језик њеног негдашњег духовног јединства. И док ми данас жртвујемо живу традицију своје постојбине зарад европских узора, четрдесет година старих, Европа је већ давно почела да трага за прапостојбином читавог света. Док смо ми гајили бретоновску традицију, Бретон је прикупљао визионарска сведочансгва десетине земаља, и прикупио би и наша, да их којим случајем зна. Док смо се ми, поучени Растковим примером, наканили да погледамо наше старе фреске „очима које су виделе Брака и Пикаса“, Пикасо и Брак били су већ давно замислили своје слике очима које су виделе афричку и преколумбовску уметност. Док смо ми, идући Растковим трагом, откривали Охридско језеро, Корбизије је већ био давно сазидао куће по угледу на охридску архитектуру. 

 

[…]

Текст Зорана Мишића први пут је објављен 1961. године. Овде га преносимо из трећег тома енциклопедије Catena mundi III.

НАРУЧИТЕ ОВДЕ!

Oznake: catena mundi III, Vidovdan, zoran mišić, kosovsko opredeljenje