Мандићу је реиздана књига Принципи кримића коју је објавио прије 30 година.

Након првог издања из 1985. Игору Мандићу је у В.Б.З.-у реиздана књига Принципи кримића. Беспоштедни књижевни критичар, жестоки заговорник хрватско-српских књижевних и политичких веза, дугогодишњи књижевни критичар НИН-а, у зрелој доби (само)откривени одлични аутобиограф, теоретичар тривијалних жанрова… за Јутарњи је говорио о новим хрватским књигама, старим усташама и четницима, и о томе како брани своју земљу.

Разлог новом издању ваше књиге је тренутни планетарни бум кримића, нарочито у скандинавским земљама?

– Жанр кримића данас је најпопуларнији у цијелом свијету, у штампаним и електронским медијима. Aли, књигу смо објавили зато што је недостајала. Кад је објављена, 1985., случајно у Београду, премда су сви текстови изашли у Загребу, у 3000 примјерака – нестала је преко ноћи. И с годинама је постала митска књига коју су тражили сви љубитељи жанра…

Јесте ли сами покушали написати кримић?

– Ма какви, никад ништа од фикционалне прозе! Сматрао сам да немам за то дара, иако сам можда и погријешио. Након три књиге мојих аутобиографија многи су ми рекли да је штета што се никад нисам окушао у белетристици.

У последње вријеме хрватска књижевност је доста плодна, изишло је неколико баш волуминозних књига – Јерговић, Ферић, Валент, прије који дан Перишић… Пише се – танко или дебело. Има ли нека од тих књига квалитетом шансе да постане класик попут Филипа Латиновића, “Киклопа”, “Мириса, злата и тамјана”…

– Навалила је та нека идеја да се квантитетом надомјести квалитет, па и ја сам томе нешто придонио тим аутобиографијама које, кад се зброје, имају око 600 страница. Aли то није битно, него што се мисли, каже и како се каже… A немогуће и је и непотребно успоређивати било што садашње с прошлим. Једна коју апсолутно истичем је Валентова, Умјетне сузе, које су компендиј интелектуалне и наративне прозе нашег века, капитално важан за хрватску књижевност. Јест тешко проходна за нестрпљива читатеља, али Валент је конгенијално успио објединити мисаоне димензије нашег векаа, заједно са снажном наративном потком, тако да се не могу отети ужитку читања овакве једне књижурине. Перишића нажалост нисам добио – тко би ми је послао за приватно читање? Јер, као критичар више нисам актуалан на сцени – а оне који нису актуални сви жале, али нитко им не да круха.

Споменули сте вашу аутобиографску прозу. Жанровски врло сличну написала је и Мани Готовац. Занимљиво би их било успоредити.

– Прво, битна разлика – једна је мушка, друга женска.

Па? Коме то иде у прилог?

– Мени, апсолутно.

Озбиљни сте?

– Мани превише драми о љубави, коју ја уопће не спомињем у својим књигама, иако је моја љубав према супрузи и кћери неупитна, али не срцеломим се… Мени је Мани драга као вишедесетљетна познаница, пријатељица… И да, аутобиографија је жанр, и те какав, доказ томе су и књиге наше најауторитативније теоретичарке на ту тему, Хелене Саблић Томић. A што се тиче бити жанра, све су аутобиографије сличне по томе што се аутори свлаче, огољују, настоје се приказати у свјетлу које не познајемо. Сад је само ствар у томе има ли то добру поанту, односно, има ли њихов живот резона у друштвеном контексту. Јер, врло важно што је нетко с неким спавао, то се понавља сваких десет хиљада пута сваки дан, али битно је има ли тај наш однос резона у тренутку у којему живимо ми и наши читатаоци. Може ли ту читаоц препознати нешто од свога времена…

Недавно је умро Добрица Ћосић, нешто раније Момо Капор. Обојица су прононсирани српски националисти, али ви сте увијек налазили аргументе да их од тога обраните. A ја сам се увијек питала зашто, а и не релативизирамо ли тако сваки други национализам?

– Потребно је релативизирати ако желимо преживјети. A важна дистинкција између та два писца је ова. Ћосић са големим опусом у Хрватској је непознат, нитко појма нема о његовој књижевности, а Капор је био најпопуларнији писац и у Хрватској. A да њих обједињује “национализам” је више-мање ступидно, јер ниједан ни други се нису толики експонирали да би били гори од наших националистичких писаца. Ми имамо мноштво писаца који се и данас хвале као националистички писци, па их свеједно држимо као неке вриједности. Само су нам страни писци који се евентуално залажу за питање свога народа одиозни.

Добро, ту се никад нећемо сложити…

– Aли ја бих ту ишао и даље, па додао једну од најзначајнијих одлика хрватске културе данас, а то је србофобија, која је толико изражена да прелази у тешки комплекс од којег би ми сами морали највише патити. Јер комплексаш је оптерећен страшном боли. Рецимо, управо сад, пред лето, већ 15 година, отвара се сезона лова на Раду Шербеџију и Театар Улyсес на Брионима. Хрватски јал ту прелази у тешки јал неоусташке структуре која у нашем друштву буја и у неким новинама. Та сваколетна хајка је срећом још само вербална, али пријети да пријеђе и у физичку.

Ево, прије неколико дана Милораду Пуповцу у Србу је запријећено да је ово “последњи пут да ту долази и обиљежава устанак српског народа у Хрватској”… Што то значи? Да ће му зачепити уста догодине? Гуменом крушком у устима? Или ће можда забранити српску странку у Хрватској? Или ће напокон тријумфирати та идеја, о којој ја говорим већ неколико година, да је цијели тај јал на, рецимо, српске писце, или, како сам први, нажалост, рекао, на ћирилицу у Вуковару, да јер то само увод у изгон Срба из Хрватске.

Оних који су преостали.

– И што то значи, укинути потпуно повијест једног народа, јер Срби су народ у Хрватској, увијек су и били, а не народност или мањина или ентитет… ето, разљутио сам се јер ме та свакољетна хајка на Шербеџију повукла и до овог развоја догађаја који показује своје злоћудне контуре. И јал ће пријећи у физичку силу…

Како тумачите апсурдну чињеницу да се након неколико година “детанта” у односима Хрвата и Срба напетост опет враћа?

– То је психопатолошка чињеница… док је рат, нема мржње: знаш кога се коље и зашто. То јест, низашто – због ужитка клања, убијања, истјеривања. Мир је проблем. То је она врста абреагирања, у којој, кад се наизглед ствари смирују, долази до буктања најзапретанијих душевних енергија…

Aли ја стално браним своју земљу и властити народ, не препуштам је усташама, и неоусташама, насташама, јер тврдим да је то само један делић хрватског народа. Као што видимо, њихове странчице су увијек поражене на свим изборима. Aли, пустимо ми то… враг понекад стоји у минорностима.

Извор: Јутарњи.хр

Ознаке: Игор Мандић, Принципи кримића, Срби, Срби у Хрватској, србофобија, Хрвати, хрватска култура