Прочитај ми чланак
Маринус Гроутхоф
(Политика.рс)
Испричаћу причу о људима коју су се трудили да преживе падање бомби у Београду, каже холандски редитељ Маринус Гроутхоф, о новом филму „Небо изнад нас”.
Све што сте последњих година из холандских медија могли да сазнате о Србији јесте да ће се српска агресија зауставити бомбардовањем НАТО, да власти у Београду не желе да предају ратне злочинце и да се у Србији пребијају хомосексуалци.
Мој филм ће пробати да покаже другу страну ових искључиво негативних и једностраних вести, каже холандски редитељ Маринус Гроутхоф, који ових дана у Београду почиње снимање филма „Небо изнад нас”, о НАТО бомбардовању 1999.
Биће то први дугометражни играни филм младог редитеља који је досад познат по кратким формама. Два његова филма такође су за тему имала Србију, а један од њих – „Сумрак са крова” – био је холандски кандидат за Оскара за кратки играни филм.
„Небо изнад нас” ће пратити животе троје људи који на различите начине покушавају да се снађу у хаосу који је наступио у њиховим животима после звука првих сирена за узбуну. Биће то прича о Ани, глумици позоришта „Душко Радовић”, Слоби, техничару на РТС-у, и његовом колеги Бојану. Гроутхоф инсистира на томе да је његов филм прича о људима, без политичких импликација.
Филм ће бити сниман до краја септембра, премијера се очекује на пролеће 2014.
У њему ће бити коришћени документарни материјали са телевизије, то јест снимци са којима барата главни лик који ради на РТС-у.
Ани (Нада Шаргин) руши се свет када њен дечко реши да напусти Београд под бомбама.
Слоба (Борис Исаковић), техничар је на РТС-у и остаје на послу и после вести да ће његову телевизију бомбардовати.
Бојан (Никола Ракочевић), такође је запослен на РТС-у, али није одговоран као његов старији колега и од стварности бежи тако што ужива у ноћном животу Београда.
Филм се реализује у продукцији „ЛЕВ пикчерса” из Холандије, док је српски „Арт енд попкорн” копродуцент.
– Важно ми је искуство људи, а не политика. Не бих имао шта да кажем о политици у овом случају. Немам став према томе, не знам да ли је бомбардовање било ратни злочин или да ли је кршило међународно право. Нека се други баве тиме. Сигурно је да је било сејање страха – каже редитељ.
Он додаје да је о догађајима о којима је написао сценарио, сазнавао само из прича обичних људи.
– Нисам се обратио НАТО-у или српској влади за документацију или њихову верзију приче, јер мислим да би то била пропаганда. Разговарао сам са људима које сам сретао због ранијих филмова. Дошао сам и до дневника жене која је писала сваког дана бомбардовања.
Тако је дошао на идеју о три различита лика које спаја једно место у граду – део Ташмајданског парка у којем су РТС, једна од мета НАТО напада и позориште „Душко Радовић”.
– Одлучио сам се за причу која укључује РТС, јер ми је био занимљив контраст да су један поред другог РТС, као део Милошевићеве машинерије, и позориште за децу. Уклопило ми се да један лик, који као да носи бреме целе земље на својим плећима, ради на телевизији, а други, који бежи у свој свет, да ради у позоришту.
Гроутхоф каже да ће његов филм пре свега бити намењен публици у западној Европи, јер тамошњи гледаоци јесу „нешто начули о бомбардовању 1999, али не знају шта се тачно догодило”. Покушаће да им дочара борбу за опстанак, за живот када све почне да се распада.
– Запитао сам се како би мој живот изгледао да се то догодило у мојој земљи. Имао сам тада 20 година. Да ли бих и даље студирао филм? Да ли бих наставио да излазим?
Редитељ верује да ће се његов филм лакше обратити публици изван Србије него наслови његових српских колега, јер он не користи типичан српски хумор. Биће то поглед са стране, поглед аутсајдера.
– Верујем да ће мој филм бити занимљив Европљанима, јер је на неки начин универзалан, говори о преживљавању, о томе како да се прилагодите променама. Зар цео свет не пролази кроз тако нешто? Зар сви нисмо под притиском да се прилагођавамо? Мислим да јесмо, само што промене и потреба за прилагођавањем коју данас осећа свет није тако јака и видљива као што је била у Србији 1999.
