Прочитај ми чланак
Екипи филма „На млијечном путу“ облачно небо над Херцеговином „украло“ је две недеље снимања. Под сводовима камених здања Андрићграда, ишчекујући сунчанији дан, Емир Кустурица ведри ветром речи: смењују се бића људска и митска, времена историјска и будућа, места настајања и умирања цивилизација. Моника Белучи улази у кожу младе Анастасије Мирковић, чувени редитељ постао је православни монах, Матија Бећковић прати траг митске змије, Шекспир среће браћу Маркс, Олбрајтова се бави Принципом, Изетбеговић не може без шехита Комшића, као што Срби више не могу даље без себе самих…
Разговор се заподенуо у паузи снимања због изненадног вишка таме и времена: без сунца нема кинематографије, тако каже Кустурица.
– Снимање филма „На млијечном путу“ застало је на половини. „Филмски радници“ због недостатка сунчеве светлости пате од недостатка витамина Д, а камера највише трпи: трска и небо не преламају се у води исто по облачном и сунчаном дану. Чекамо да се успостави прави контраст, па да наставимо. Пет година је прошло од када сам снимио последњи филм, јер нисам веровао да најновије дигиталне камере могу да досегну квалитет који желим. Тек ме је нова камера „ари алекса“ уверила да може произвести жељену слику, али чак и њој требају одговарајући временски услови. До краја године ћемо снимати колико будемо могли, ако нам успе, имаћемо премијеру у Кану. Ако не буде тако, прво приказивање ћемо померити. Треба рећи да су произвођачи филма „Пин бол“ из Лондона у копродукцији са једном мексичком кућом и компанијом „Млијечни пут – Требиње“.
* Како је уопште рођена идеја за „Млијечни пут“?
– У дедуктивном процесу, тако што сам у глави имао крај, а онда сам кренуо према почетку. Градим од крова, од приче о православном монаху. Њу сам створио из потребе да проговорим о доброти, а то није лако из више разлога. Прво, ми имамо обичај да за доброг човека кажемо: „Види ово зло“. Друго, цео наш свет је постављен наглавачке, Велики брат и његов рођак су читаве народе довели до колапса, од света су направили ђубриште, а свима нама преостало је да прихватимо да смо тек комад отпада. Свако ко начелно прихвата овакву поделу улога укључује се у поредак нове паганске цивилизације. Она успоставља не само крај идеје о народима, већ и крај идеје о људским бићима. Надам да ће моје искуство и стваралачка страст довести до повољног исхода за гледаоце, јер мој филм стоји на супротној страни, брани људскост, користећи архетипове добра, лепог и узвишеног.
* Шта је уопште савремени филм?
– После информатичке револуције интернет је постао друштвена арена. Када би у Лос Анђелесу питали гледаоце какве би им пројекције одговарале, одговор би био једноставан: „Желимо интернет-пројекције, да уз гледање можемо да телефонирамо.“ Филм ће зато највероватније завршити као опера: градови ће имати по један велики „класични“ биоскоп, а све остало ће бити у знаку „геџета“. Интелектуална и емоционална компонента филма ће нестати.
* Предели од којих застаје дах имају свој контраст у заплету, ратно насиље је важан сегмент филма. Насиље је и доминантна филмска тема краја 20. и почетка 21. века, како сте га ви „сецирали“?
– Заблуда је да су филмови „сецирали“ насиље, они су га покренули, а у периоду о ком говорите потпуно га превели из фикције у стварност. Сви блокбастери то чине. У моје време деца су се после пројекција вестерна макљала, а када је Брус Ли ушао у биоскопе, после приказивања страдали би сви саобраћајни знакови на путу од биоскопа до куће. Данас се „убије“ 500 људи у једном филму. То је нарочито опасно када већи део света с тешкоћама увиђа разлику између виртуелног и стварног живота. „На Млијечном путу“ је филм о љубави у рату, он сеже до архетипа човека, жене, змије, кроз заплет у коме пар бежи од насиља и потере, а завршава се монашким данима главног јунака Косте, то је исходиште приче. Да би такав филм опстао у амбијенту о ком смо говорили, користим раније пронађени делотворан поступак, комбиновао сам Шекспира и браћу Маркс. То је жанр састављен комбиновањем свих других.
(Вечерње новости)
