Идеолошка прича везана за име Љубише Јовановића траје неколико деценија у Шапцу, тачније од краја Другог светског рата. И причала се у поверењу, шапатом. А јавно се говори о трагичним догађајима стрељања мачванских младића, оптужених да су им фамилије сарађивале са четницима, тек од почетка 80-их година прошлог века – каже у разговору за „Новости“ драмски писац и Шапчанин, Душко Ковачевић.

Овим речима наш академик се укључује у тему која је у жижи културне јавности: да ли је давање имена Љубише Јовановића Великој сцени Шабачког позоришта „рехабилитација“ оклеветаног глумца, због које више од деценије Јовановићево име не носи тамошњи театар, фестивал и награда.

* Шта ви о тој причи знате?

– Слушао сам људе који су осуђивали Љубишу Јовановића и људе који су га бранили, говорећи да он није крив као припадник партизанског одреда и да су све оптужбе последица идеолошке нетрпељивости и наших чувених злих језика. Подсетимо се само догађаја везаних за Бору Станковића, оптуживаног да је сарађивао са непријатељем за време Првог светског рата и да је било чак предлога да буде стрељан после њега. Затим Жанке Стокић и још стотине других, оклеветаних да су учинили дело издаје. Поједини су без суђења и стрељани. Све ово говори о нашим политичким сукобима и подељености. 

ЛЕЧИЋ: МОРАЛНА САТИСФАКЦИЈА

Познати глумац Бранислав Лечић био је министар културе у време када је донета одлука о скидању имена Љубише Јовановића са Шабачког позоришта. Упозоравао је и тада да о оваквим одлукама мора добро да се размисли, да су оне у надлежности локалне власти, истичући да је „катастрофа након толико година негирати нечије заслуге“. Данас каже: – Овим је направљен увод у оно што сматрам да је дужност да се уради за пуну моралну сатисфакцију Љубиши Јовановићу. Сад очекујем не само формално него и стварно враћање свега што му је припадало – позориште, фестивал и награда са његовим именом. 

* Да ли је тако „пресуђено“ и Љубиши?

– Љубиша Јовановић је идеолошки осуђен и идеолошки одбрањен. И то није добро. Ред би био да се једном недвосмислено каже шта је истина у вези са тим тешким оптужбама. Идеолошка осуда, па и идеолошка рехабилитација су, заправо, трајна мрља на имену чувеног глумца.

* Али за осуду, колико знамо, никаквих доказа нема, па ни сведока?

– Само сам слушао људе који су га нападали и бранили. Немам никаквих материјалних доказа да се то заиста десило за шта га осуђују, изузев прича не само о Љубиши него и о другима из Шапца и околних места. А слушао сам да је то учинила јединица у којој је Љубиша био. То мора да се утврди на основу историјских докумената, постоји, ваљда, нека архивска грађа о томе.

* Ваљда би до сада већ неко изашао у јавност са њом?

– Све се мора рашчистити. Осудити неког без доказа и докумената је грех. А онда поништити тако што се рехабилитује и каже да није тачно. Не може се љага обрисати без правог и озбиљног суда људи који ће све истражити и рећи да је лаж.

* Ипак, зар не треба да доказују они који верују у његову кривицу, а не они убеђени у његову невиност?

– Апсолутно, нико не може да се осуди и оптужи на основу гласина и „рекла-казала“. То је недопустиво у нормалном свету и толико пута нас је у историји коштало живота. Мислим да је цела прича покренута давно и да се води још од краја рата. Она се преломила на Љубиши Јовановићу, јер је био познат и расла је с његовом славом. Симболично, на имену и презимену. Што је он постајао познатији, добијала је веће размере. Да је био обичан шабачки сељак, не би је ни било. Треба једном заувек рећи то је лаж, и то се није десило. Нека докажу они који тврде супротно. Јер, све то заједно оставило је горак укус велике неправде. Али, реците ми и једног човека који није оклеветан и оптужен? Да кренемо од људи који су били битни у култури. 

ПАВЛОВИЋ: ЈОШ ЈЕДНА “ЧИВИЈА“

– Људски је грешити, а људски је и признати грешку. Али, искрено је признати, значи вратити Љубишино име позоришту, фестивалу и награди. Понашање УО Шабачког позоришта показује да је тачан назив који се користи у народу, а то је „шабачка чивија“. Јер, ово је још једна „шабачка чивија“. Најмање што је требало да ставе у ту одлуку је „извињавамо се“. Извињавамо се културној јавности и извињавамо се великом уметнику. Зашто је било потребно да „Вечерње новости“ годинама воде ту борбу, зашто је било потребно иритирати целокупну позоришну јавност Србије? Зашто је било потребно да се огласи председник Републике? И шта су то они хтели са чином скидања имена Љубише Јовановића? То су питања на која ће једанпут морати да дају одговоре – каже Радослав Павловић, драмски писац и саветник председника Републике. 

* На које људе мислите?

– Међу великим и последњим је, рецимо, Иво Андрић који је молио директно Ђиласа да му се склони велики пано на Калемегдану, на којем се рукује са Хитлером пре рата и пре свих злочина који су касније почињени. Јер, руковао се као дипломата са шефом једне државе, што је по протоколу обавезан ред. И Ђилас му је изашао у сусрет. Или да се вратимо 170 година уназад, када је Стерија на нељудски начин истеран из Београда да умре у Вршцу. Зато је писац и забранио да се његови „Родољупци“ играју 50 година после смрти, да не би нанео проблеме породици. Та фолклорна игра клеветања људи који јесу нешто учинили у култури, нека је врста традиционалне забаве.

* Какав је ваш лични однос и мишљење о Љубиши Јовановићу?

– Нисам га упознао, чак ни гледао на сцени. Слушао сам све најлепше од оних који су га познавали, да је био сјајан глумац и, приватно, добар човек. Али, када се једна неистина закотрља добија облик лавине, ако се не заустави.

* Свих ових година она се котрља само у Шапцу?

– Ради се о апсурду да је прича о његовој кривици мотивисана идеолошки, за мене и већину људи из непознатих разлога. Без иједног материјалног доказа.

* Јасно је да је велики глумац идеолошки осуђен, зашто мислите да је сада идеолошки и одбрањен?

– Чим је то урађено на било коју припомоћ власти, јесте идеолошки. Чим је тако морало, цела прича је попримила политичке размере и личи на обрачун левих са десним, партизана и четника. Највише ми је жао што је у том спорењу и расправљању заувек остала мрља на имену једног доброг глумца… Свако од нас је, на неки начин, то већ имао у животу. У мањем или већем обиму, доживео је оптужбе и непријатности. Човек иако није крив, брани се док је жив. После то прелази у неку другу димензију и добија друга значења. Историја је препуна таквих догађаја и људи. Скоро да нема значајнијег уметника који није прошао кроз неку врсту тортуре. Зар Нушић није због оне безазлене песмице добио две године робије? Зар несрећни Бранко Ћопић није бежао преко моста, плашећи се да ће га човек који га прати убити? То је и био његов крај… Хоћемо ли да причамо о Пекићу и његовом робијању у младости или о Драгославу Михаиловићу и Голом отоку? Или Данилу Кишу, како је умро у горчини и свађи, доказујући да је добар писац?

* Мислили смо, ипак, да су та времена иза нас. Љубиша је жртва новог доба и демократских промена?

– Времена су различита, мењају се политички системи и идеологије, али нарав нам, нажалост, остаје иста. Зато сам решио да неке неправде бар мало исправим. Урадио сам, поводом 150 година од рођења, представу о Нушићу на сцени Звездара театра. Ускоро ће се на истом месту појавити представа Милована Витезовића о животу Стерије, потом ће бити и једна представа о Домановићу. У мом послу човек може то да учини. На таквим именима почивају и држава и народ.

(Вечерње новости)

Oznake: Dušan Kovačević, intervju, klevetanje