Прочитај ми чланак
Срчани напад којег сам преживио, био је само знак Одозго, да је време да променим живот. Ја сам то и учинио, каже Неле Карајлић.
Музичар, сценариста, глумац и режисер Ненад Јанковић познатији као Др Неле Карајлић, однедавно је постао и писац – објавио је аутобиографију “Фајронт у Сарајеву”.
– Сад ми је музика у другом плану. Доста је било. Последњих 12 година се нисам одвајао од ње. Мало сам се и презаситио. Док сам писао “Фајронт у Сарајеву” осетио сам узбуђење које сам некада имао скачући по позорници – каже.
ФУДБАЛ – У детињству је био занесен фудбалом
– Као клинцу, фудбал ми је био изнад свега. Тих година на Кошеву су играли и Жељо и Сарајево, па се сваке недеље играо прволигашки фудбал на сто метара од моје куће.
Стадион је сам по себи храм, тако да се из тог храма понело све оно што ми је касније у животу користило, осећај масе, вештина опхођења са великим бројем људи – каже Неле.
ПРИМИТИВЦИ
Био је један од зачетника новог примитивизма.
Рад са “Но смокинг оркестром” му је донео интернационалну славу.
– Са “Но смокингом” сам провео вратоломних 12 година.
Нисам знао где ми је дупе, а где глава. Путовања, авиони, континенти, хотели. Лудница!
Мислим да сам на најмање 40 различитих језика научио да кажем “Хвала публико”.
Диван, незабораван период у мом животу – објашњава Неле.
Група “Забрањено пушење” и Елвис Џи Куртовић биле су музички представници овог покрета.
– Ја сам био у војсци када су Сејо и Елвис смислили причу о Елвису Куртовићу.
Мој брат Драле је радио са Сејом музичке нумере, а Елвис је писао текстове.
Након што су направили демо-снимке тих песама, послали су мени касету у војску.
Ја сам био фасциниран, то је било толико ново и свеже да ми је одмах било јасно да смо сазрели за велики бум.
Са друге стране, и време је било тако.
Цела Југа је трептала од узбуђења и немира, сви су чекали да се изнедри нешто ново, оригинално.
Њу примитивс је дошао тачно на време, тих осамдесетих кад се комунизам топио, када су слободе почеле да се бојажљиво појављују на свим медијима.
А ми смо освајали те слободе – искрен је Неле.
МУЗИКА
Документарна серија о рок музици “All you need is love” приближила га је музици.
– Серија је говорила о настанку и развоју рок музике, тог чудесног феномена двадесетог века. Ја сам у то време био индиферентан према музици, иако је старија раја око мене увелико слушала плоче и хватала Радио Луксембург. Код мене се у кући музика није слушала.Мој отац је знао да пева Мишу Ковача кад је играо шах и то је био једини контакт са популарном музиком.
Међутим, ту серију сам помно пратио и она ме је некако приближила рок музици. Пар година касније, кад смо Сејо и ја одлучили да мењамо свет и учинимо га лепшим, одлучили смо да нам рок музика буде средство којим ћемо то урадити – објашњава Карајлић.
КОСМАЈ – Радо прича о викендици на Космају
– Супруга и ја, с обзиром на то да смо рођени у Сарајеву на 700 метара надморске висине, имали смо неодољиву потребу да нађемо нешто у близини Београда на било каквој узвисици. Космај смо пронашли пре петнаестак година. Било је то, у ствари, прво брдо на које смо наишли. Овде га зову планина. За нас из Босне то је благо узвишење. Али Космај је чудо. То узвишење има неку богомдану микроклиму која је постала незамјенљива у мом животу. Космај ми је помогао и да схватим Србију, све њене мане и врлине – прича Неле.
НАДРЕАЛИСТИ
Био је један од креатора мегапопуларне хумористичке серије “Топ листа надреалиста”.
– Топ листа је била реакција на политичке догађаје који су се крајем осамдесетих ређали као на филмској траци. У последњој серији 1991. године, рат још није био букнуо, али је свуда врило. У предворју пакла ми смо покушали да пласирамо хумор.
Барем смо мало удахнули духа у напету ситуацију која је тада владала. Тек када су се почели ређати догађаји које смо ми прорекли, људи су нас почели схватати озбиљно. Тада је већ било касно – констатује Неле.
![478574_sarajevo-3ap_hs]()
ИЗ АУТОБИОГРАФИЈЕ “ФАЈРОНТ У САРАЈЕВУ”
Одлазак из Сарајева
Тог поподнева са аеродрома Бутмир авион „боинг 737“ поведе моју малу фамилију и мене из мог родног града. На аеродром нас је одвео Зена.
Био је сјебан, али, као и увијек, глумио је добро расположење. Дивно је било осјетити његов покушај ентузијазма. Ја сам био немоћан да му искажем љубав коју сам истински осјећао. Било ми је толико жао што га нисам љубио хиљаду пута за сав онај живот који је остао иза нас, немјерљив ма каквим аршинима, богат колико и Таџ Махал.
Авион је правио посљедњи круг изнад Сарајева. Испод мене, стијешњен међ планинама, лежао је олимпијски град. Прекрила га ноћ, тамна и бескрајна. Кроз прозор „боинга седам три седам“ бацио сам посљедњи поглед. Видио сам улице на којима сам научио да ходам, брда на којима сам научио да скијам, паркове у којима сам научио да љубим. Знао сам извор сваке свјетиљке која је те прољетне вечери исцртавала мој град. Сваки његов ћошак, свака зграда у мени је оставила неизбрисив траг, печат за незаборав. Љутио се ја на њега или он на мене, ми један од другога побјећи не можемо.
Моје мисли прекину пилот авиона. Преко проферцералих звучника обавјештавао нас је да ће лет до Београда трајати тридесет пет минута и да ћемо летјети на висини од девет хиљада петсто метара, просјечном брзином од осамсто километара на сат. Говорио је као да је све нормално. Као да једно дијете није изгубило свој дом. Као да сутра неће избит рат.
![vukasinovic_milic_hs]()
Милић Вукашиновић – простодушна људина
Мића Вукашиновић, један од оних људи због којих се исплатило живјети у Сарајеву. Ексцентричан и дрзак, ходао је у дугачким чупавим бундама, изазовно, праве кичме и погледа упртог у непознато. Одударао је и изгледом и понашањем од сивила свакодневице, коју је, видјело му се у очима, дубоко презирао. Он је био доктор за рокенрол. Имао је осмијех заразан и оштар, хумор сиров и небезбједан, а потпуно одсуство дипломатског такта правдао је својом искреношћу, бљујући отровну и суву ријеч у лице саговорнику, ријеч иза које се није крило ништа осим онога што заиста мисли. Пио је много и често. И није га се тицало. Једина особа која је на њега имала утицај била је његова жена.
Мића је био легенда, како то данас кажу модерним језиком улице. Легенда у сваком погледу; и као бубњар и као гитариста и као гост угоститељских објеката. За њим се ширио мирис најскупљих цигара. Пратиле су га приче о теревенкама и звук металних потпетица. Никада није изашао из куће а да није био скоцкан, као за позорницу. Њему је живот био сцена. Поред њега расли су дјечаци који су га опонашали, покушавали да га достигну, слушали га по кафанама, из којих је, по властитој причи, излазио најнормалније, све док му неко не стане на руку.
…Кад сам га боље упознао, схватио сам да иза надменог гарда, рокерског става и галаме коју шири око себе, стоји један добричак, простодушна људина… Брзина којом је салијевао виски у уста била је равна брзини отицања Неретве ка Опузену. Ми смо покушавали да га достојанствено пратимо пивама, али нисмо имали никаквих шанси.
![291947_sejop-sekson-foto-d-milekovic01_hs]()
Разлаз са Сејом
Вративши се са мора, те деведесете, Сејо ме је позвао један дан да се нађемо… Сјели смо и наручили пиве… Он поче да прича, да није задовољан мојим понашањем, да сам свој лик и дјело превише естрадизирао, а да се тиме профанисала и сама група; то више није онај бенд који нас је носио… углавном, он овако више не би наставио…
Ја се опет зајебах. Сложих се с њим да је овако радити бесмислено и да група мора да има више циљеве од Југославије… али ме он погледа испод ока са жаљењем колико сам глуп, да не могу да схватим о чему он, заправо, говори.
„Не, ниси ме разумио. Ја не би’ више радио с тобом.“
Изненадио сам се са каквом мирноћом примих тај ударац. Било је бесмислено рећи му ишта…
…Тог јесењег дана, није нам требало много да се разиђемо. Тек толико да се доврше пиве које су стајале испред нас. Није било чак ни оно: „Оћемо л’ по још једну?“
(Блица, Фото: А. Димитријевић)
