Pročitaj mi članak
(Политика, фото Н. Ђурић)
Песник и преводилац, доктор филолошких наука Андреј Базилевски, сарадник Института за светску књижевност „Максим Горки” Руске академије наука, састављач и преводилац три капитална дела: тротомне „Антологију српског песништва 20. века”, двојезичне антологије „Српски песници 20. века” и изузетно обимног антологијског изборасрпског песништва деци и о деци „Књига радости”, није крио радост што говори за „Политику”.
Уредник је „Словенске библиотеке” и „Српско-руске поетске библиотеке” московске издавачке куће „Вахазар”, алманаха „Српско–руски круг” који излази од 2010. године. Објавио је књиге стихова „Тачка”, „Како оно беше”, „Господине Хаос”, „На крају зиме”, „Једном и заувек” и „Нестварно време”. У току јеконципирање антологије српског песништва у Црној Гори коју ће на руски да преведе Андреј Базилевски, што је и повод за овај разговор.
Песник сте и преводилац. Да ли песник прво „пропева” па почне да преводи, или прво преводи па пева?
Како ко – редослед је неважан. Свако има свој пут. Почео сам понешто да записујем прилично касно –можда у десетом разреду. Пре тога, сасвим ми је било довољно што живим, што читам, што осећам радост постојања. Апо очевој смрти, коначно сам почео схватати нешто што јејош важније. Нешто што до сада можда нисам сасвим разумео.
Знам само једну ствар: од тог доба поезија је –мој живот. Превођење живота упоезију– деоје мог бића.Не видим разлику између читања, писања, превођења текстапесме и читања, писања, превођења текста живота. Главни проблем поетског превода није формалне природе.Најтеже је пронаћи оно што је заиста вредно превођења.
Када се у томе погреши –а грешке су, наравно, неизбежне, последицеза душусу исте каопоследице грешакау животу. Стварни стихови помажу да се преживи, да се сачува достојанство и нада, да се пригуши у себи гордост и сујета. Све праве песме су,у суштини,песме о љубави, и стога нас приближавајувечности.Коригују свакодневну перцепцију, не дајући човеку да се заборави.
Одакле интересовање за српску поезију, односно шта је то што вас је натерало да у вашем преводилаштву она буде најприсутнија?
Ја сам слависта по вокацији, васпитању и образовању. Дакле, то моједавно интересовањејеприродно. Али, на конкретну акцију мотивисала ме је монструозна кризаса којом се суочавају наши народи, нашеопљачкане и уништене земље. Ми живимо у време колосалне замене теза, утискивања у главу рефлексног одбацивања националне самосвести, покушаја да се преокрене историја.
Гаде ми се пароле попут „промовисања демократије”, тупи ицинични рекламни слогани, који урастају у подсвест.Ја не желим да моја деца буду робови похлепе и мрачних инстинката –забашурених гламурозним фразама. Човек са тим не може да сепомири. Мене су читавог мог живота добри људи училида мислим.Јогунио сам се, али су неке лекцијеипакнаучене.
Мрзим лажи и простоту, која је, како изрека каже – „гора од крађе”. Поезија увек даје лекцију храбрости, снаге духа. Дакле, исцељујућу инјекцију вере,која може да блокира метастазу потрошачке заразе, лицемерја, окрутности. Српска поезија носи у себи снажна антитела која повећавају духовни имунитет!
Шта вас је определило да саставите и преведете три капитална дела: тротомну „Антологију српског песништва 20. века”, двојезичну антологију „Српски песници 20. века” и изузетно обимни антологијски избор српског песништва деци и о деци „Књига радости” – песме или имена аутора?
Избор увек одређују сами текстови. Именима се руководим у првој фази, формирајући сопствену слику националне поезије у целини. Потом могу да уследе најнеочекиванија открића, и то можда не баш тамо гдепоказују стрелице књижевне хијерархије. Сваки читалац, нарочито ако исам пише, цео живот некако прави своју антологију, свој цветни врт, збирку песамаза „под јастук”.У његовом срцу и уму постоји потенцијална, премда још не сасвим јасна слика идеалног песничког дела.
Сагласност са овом матрицом се одређује интуитивно и моментално. Све што се не уклапа у њу –мада је прилично еластична, флексибилна, ваља скресати. Можда такве текстове не би требало ни узимати у обзир. Мада, радећи књигу за друге, човек неизбежно стаје на пут компромиса – поштујући факторе као што су репрезентативност, популарност текста. То је нормално, и то је људски. У суштини – самозаштита од хладноће, од ароганције.
Прочитао сам да сте казали: „Срби воле Русију, али не воле истину о Русији”. Молим вас да то појасните.
Ево како стоје ствари:љубав није спорна – волимо се. И ми вас, и ви нас. И није да се волимо како не треба. Само што волети – још не значи познавати. А не знати –значи неразумети опасности. Хранити илузије. Испољавати апсурдне претензије. Бити љубоморан на самог себе. Вероватиу чуда, а не у дела руку својих. Дангубити.
Да, још много тога.У политичка питања нећу да се удубљујем. Рећићу једно: ја од Србачујем непрестане примедбе попут: „Ма пусти! Не треба Србимада говориш о томе како је код вас у Русији лоше, какоје много неправде а тако малоснаге.
Па у шта да полажу наду – ако не у мајку Русију? Иначе, потпуносмо пропали.”Шта онда – главу у песак? По мом мишљењу, из непажње може настати само штета. Простодушност је потребна, чак неопходна – како не бисмо постали жртве демона подозрењаи сумње. Али, не у тренутку када се све виси о концу –што се сваког данапотврђује широм света, када је технологија обмане и манипулације досегла савршенство, које је већ ван домашаја креативног ума.
