Pročitaj mi članak
Ми стално живимо у неким репризама. Кад се бедно живи, човек измишља причу о некој бољој прошлости. И та носталгија, све је то лаж и превара. Човек би требало да добије шансу за сутра, а не да га кљукају оним што је било јуче. Такво је време дошло да не можеш да живиш поштено од свог рада и да се не стидиш. Да те твоја деца и жена због тога не презиру.
Разговарала Мона Цукић
Остати при своме – и при себи – у овом свету, у ово време кад смо заборавили ко смо и шта смо, то је најважније. Овако почиње интервју за Курир Зоран Костић Цане, фронтмен Партибрејкерса, који већ више од три деценије држи до своје приче, аутентичности и свог идентитета једнако енергично, смело и актуелно као и на самом почетку.
У свом маниру, без длаке на језику и без било каквог устручавања, Цане критикује данашњи систем, подржава и бодри младе нараштаје и објашњава зашто се наш менталитет претворио у – ментолитет.
Пре неки дан сте промовисали албум „Сиротињско царство“. Музички критичари имају само речи хвале, једни кажу: то је класик, други да је ово нешто ново и свежије. Шта ви кажете?
– Кажем, то су Брејкерси. Ево, већ осма плоча.
Па за тридесет и кусур година постојања групе осам плоча је, чини се, мало, зар не?
– Количински гледано, то је мало, квалитативно гледано, доста је. То је музика коју ми волимо и приватно слушамо, која објашњава наш идентитет и иза које стојимо.
И ево, стојите иза тога више од три деценије. Колико је тешко остати доследан себи данас, у овом свету маркетинга и, цитираћу вашу песму, „где се продају за ситну лову“?
– Ми смо људи из другог времена. Кад смо ми кренули, нису били тако строги и ригидни тржишни прописи. Сада када млади почну да се баве музиком, морају да поштују нека наметнута правила: да ли ће имати тетоважу, пирсинг, да ли ће бити копија оног што је некаква музичка индустрија смислила, замислила и зацртала. Људи у музичком свету данас раде по неписаним правилима. A по строгим правилима понашања. Сви им све одређују. Младима су укалупљени мозгови. Они горе ти налепе етикету да би лакше могли да манипулишу тобом. Међутим, ми смо одрастали мало другачије, у неком привиду слободе, који се некако, ајде да кажем, изметнуо у неко дивљаштво. Ми смо били као дивљи коњи.
Где је та слобода данас?
– Слобода је у љубави према ономе кога волиш и према ономе што радиш. Фиктивне слободе нема. Сви смо ми у нечијој шаци – у кредитима, дуговањима некоме или нечему. Мораш да се потрудиш да имаш слободу да мислиш, да живиш свој унутрашњи живот, да се кроз уметност обратиш свету, па онда и себи, јер не смеш да лажеш себе. Свуда смо окружени системом, војском, наређењима, претњама, е зато фиктивне слободе нема.
Како млади да се изборе за своју слободу, имате ли неки рецепт?
– Млади нека брину о себи и о томе шта их чека сутра. Све ово што им се натура данас доказ је да нико не жели да види њихово сутра; ти који им то натурају би да их упропасте са свим тим жељама, компјутерима, телефонима… Младима је све као допуштено, а није. На крају ће тај млади организам да плати. Допуштајући ти да радиш све што би као желео, они те у ствари користе. Нема рецепта који могу да дам, свако треба да ради по себи и да буде поштен према себи. Морају да се интересују за свет око себе, а не да се прилагођавају, јер је прилагођавање пут ка одумирању. Велико је сиромаштво, примитивизам, нема за сваког. Систем је тако прописао. Он хоће да те фокусира, да ти скрене пажњу са себе и да те претвори у масу.
„Поштен човек испаде будала, јер мора да игра игру без морала“, кажете у песми „Сиротињско царство“. Где је наш морал, да ли се изгубио бесповратно?
– Све вредности су се изгубиле. Човек када изгуби своју оригиналност, своју аутентичност, испада сам себи будала. Овај свет ради само по принципу потчињавања људима који мисле да су паметнији од свих осталих. Који мисле да су мали богови на земљи, који хоће да владају. Нови светски поредак је то. Одузима се право на слободно размишљање.
Певате и о томе како се повлачењем прошлости одузима право на будућност.
– Ми стално живимо у неким репризама. Кад се бедно живи, човек измишља причу о некој бољој прошлости. Увек је било исто. Можда је било мало уређеније, мало више новца, али исто дрндање, исти проценат људи који су хтели да размишљају, а који нису хтели да раде оно што им кажу и оних који су то радили. И та носталгија, све је то лаж и превара. Човек би требало да добије шансу за сутра, а не да га кљукају оним што је било јуче.
Како се борити за боље сутра? Људи су деморалисани, не виде боље… И излазак на изборе већ годинама је углавном слаб…
– Ја увек гледам да будем користан. Да, кад једем, знам да сам заслужио тај тањир. Aко си у животном тренингу, онда све можеш. Међутим, ако си цео живот чекао да ти неко донесе решење, да нешто уради уместо тебе, а ти да се задовољно сладиш, па од тебе нема ништа. Људи су изгубили храброст, свест ко су, шта су. Систематски је та свест била брисана разним видовима корупције, на коју су на крају људи пристали. Човек воли корумпиране. Aли, када уђеш у то, онда нема повратка. Додуше, има оних који су имали грешну прошлост, па сад покушавају да кроз пакао дођу у рај. Ко зна, неком политичару се можда опрости за грехе, па за сто година постане светац. Све ствари имају у другом времену друго читање. Нека ствар која је била осуђивана добије други контекст, а она коју су сви хвалили испадне кукавичје јаје или змија у недрима. Гаврило Принцип је сад осуђиван, рецимо, а био је јунак. Он нам треба и њега увек има. Млади морају да га нађу у себи, а не да га траже около.
Београдски синдикат је избацио нову песму, „Систем те лаже“, која је подигла велику прашину. Како ви то видите?
– Систем живи од надања својих бирача, испуњених или неиспуњених. Око таквих ствари се увек диже прашина. Ето, имате примере да неки музичари треба да добију награду од градоначелника за допринос рок музици и нађе се неко да их критикује. Глупост. Зар Ју група није требало да прими награду од Томе Николића?! Обично пребацују и критикују они који ништа не раде. Неки који добацују из гомиле, док своје лице крију.
Па добро, како ви видите политичаре?
– Које? Све? Одбацили су нас као смрдљив сир, а ми смо их довели на власт, ми смо им скупљали ту критичну масу, пошто су они неспособни да скупе пуно људи. Aли нека, нема везе; ми остајемо, они се мењају, они одлазе. Ми смо непролазне вредности. Политичари оду и дођу, а рокенрол остаје. И после избора.
Како опстајете? Где је рокенрол сада?
– Рокенрол је ту, сад, и око нас, и увек. Има толико нових бендова. У оном „Бигзу“ се нон-стоп свира. Људи се друже. Не тако што ће да пију или не знам шта, већ размењују идеје. У овом тренутку пуном тишине, безидејном, они стварају. Зато су и затворили толико добрих места. Зато што нису имали ћар. Људи гледају ситни лични интерес. Проблем је тај наш менталитет, ментолитет идиотски. Имамо гадан ментолитет, који је направљен тако између два збега, привремено за стално. Стално си морао неку мимикрију да радиш, да ли према Турцима, да ли према власти која долази. Никад ниси био цео. Увек си крио себе. И онда долази до девијације. Постанеш странац према самоме себи. Једно мислиш, друго радиш, трећему се надаш. Толико постајеш дволичан да ти према томе природно наступаш и чак и своју децу томе учиш.
Како да се промени тај „менталитет“?
– Не може. Све је исто кроз историју. Ми смо кроз векове исти, нешто нас је одвело на пут на коме смо. A то је пут где ми не знамо где смо. У једном тренутку је дошао и тај комунизам, који нас је онесвестио. Који је уклонио све наше домаћинске обичаје, праве вредности и преписао нам инстант живот. Ово што се сад догађа има корен од јуче. Није нам то сад дошла криза. Ми не знамо ко смо! Стално се с већим државама упоређујемо, са старијим нацијама. И има тај један велики проблем: некултурни смо, па смо сиромашни.
Па добро, како да се култивишемо, како да постанемо културно друштво?
– Шта значи бити културан? Значи сачувати нешто за оног који долази. Ми немамо однос према томе. Некултура је највећа у томе што радимо води, шуми, нашој земљи. Што је загађујемо. Кад нам неко пребаци шта радимо, ми из све снаге ту неправду бранимо. Стално се оправдавамо свима. Ми нисмо наши, увек тежимо да елиминишемо паметнијег од нас, јер знамо какви смо и нећемо да се видимо какви смо. Тешко нам је сложити се с неким, јер не можемо да се сложимо са самим собом. Лоши смо домаћини, али смо слуге првокласне.
Најмање на сваке четири године овај инстант живот, како га ви називате, дао нам је прилику да нешто променимо, а ми то као да не умемо?
– Ми смо изгубили поверење у људе којима смо то дали једанпут, онима који су према нама поступили крајње некоректно. Одмах су потрчали да се лижу са слугама система који је био пре њих. Испада да ови који су дошли после Слобе једноставно нису могли да буду са Слобом, нису имали способности, па су их ови провалили. Мањи број није такав, али већина, која није могла да се учлани у некад владајућу партију, учланила се у друге странке и покварила идеју демократије, слободе, идеју о социјалдемократији…
Значи, живимо у време искварених идеја?
– Такво је време дошло да не можеш да живиш поштено од свог рада и да се не стидиш. Да те твоја деца и жена због тога не презиру. Да ти деца кажу: „Е, ћале, како си пропао, види оног џумбуса како се џипирао, а ти као слепац идеш ГСП-ом!“ Ја сам срећан што мени моја деца то не говоре. Увек им показујем примере, попут редова испред Црвеног крста, где људи долазе да једу. Кажем ћерки: љубави, видиш оне људе у реду? Данас они, а сутра можда и ми.
Кад већ помињете децу, како бисте дефинисали породицу данас?
– У овом времену, кад се настоји да се истопи појам породице, да се све то унизи и избрише, морамо се трудити да породицу одржимо.
ГОРИ СУ ОВИ ШТО ГЛЕДAЈУ РИЈAЛИТИ НЕГО УЧЕСНИЦИ
Имате ли неко тумачење због чега су ријалитији оволико популарни?
– Да, они ти дају да видиш драстичне примере, да те као убеде како си ти бољи. Као, ови на телевизији су гори од тебе, а у ствари ти си гори од њих јер забадаш нос у њихов живот, уместо да промениш канал. То је храна за масу, незапослене људе који су уплашени животом, за деморалисану већину.
ЛAКШЕ ЈЕ ПОДИЗAТИ ТУЂУ ДЕЦУ
Како у оваква времена васпитавате своју децу?
– Лакше је подизати туђу децу, знаш како се каже. Са својом је увек теже. Шизнеш, у фазону – како то да већ не знају све одмах!? Aли мислим да успевам. Наравно, важно је имати оба родитеља. Велики проблем нашег друштва је што је све више разведених бракова. Нико више не брине о деци, она су сама. Идем често по домовима, школама, држим трибине омладини, и видим то. Мало је људи који ради посао који воли и немају времена да се баве децом кад дођу с посла који не воле. A и иначе, људи не гледају своја посла, занима их шта се дешава иза тарабе, капираш?
Извор: Курир
