Pročitaj mi članak
Дејан Стојиљковић и Владимир Кецмановић написали роман о Андрићевим амбасадорским данима у Хитлеровој Немачкој. Компромиси са сопственом савешћу чинили да мисли буду мрачне, а свака одлука постаје погрешна
У четири руке, Дејан Стојиљковић и Владимир Кецмановић написали су роман „Каинов ожиљак“, о времену које је Иво Андрић провео као амбасадор Краљевине Југославије у нацистичкој Немачкој. Рукопис романа пре неколико дана предали су издавачу „Лагуни“.
Прича почиње у априлу 1939. када Андрић долази на чело посланства у Берлину, а завршава се у априлу 1941. године нападом нацистичке Немачке на Краљевину Југославију, а аутори су наизменично, како су и писали, за „Новости“ открили појединости овог провокативног дела које би требало да изађе из штампе до Сајма књига.
– То је, по Андрићевој тврдњи, можда најтежи период у његовом животу. У једном запису он о тим годинама говори као о рани коју никад неће да преболи. И било је, заиста, тешко, један далековид и високоморалан човек морао је, с једне стране, да се прегања са нацистима, између осталог и око куповине оружја, а са друге, да се бори са трагичном и кратковидом политиком сопствене државе – каже Стојиљковић.
ОКОСНИЦА ЗАПЛЕТА
„Каинов ожиљак“ је наслов збирке песама Штефана Крајског, аустријског нацисте рођеног у Босни, а мистериозно несталог у Ноћи дугих ножева.
То је књига коју Андрић, полуспаљену, проналази на згаришту.
И његова потрага за истином о судбини аутора представља окосницу фиктивног заплета у роману.
На симболичком плану тај наслов отвара широко поље тумачења.
С једне стране, иронично упућује на претенциозност поменутог песника, а с друге симболизује каиновску суштину нацизма.
Када се открије идентитет тог загонетног песника, наслов добија још један, нови смисао, који и њему као песнику даје неочекивану, пророчку димензију – каже Кецмановић о наслову романа.
Роман је, по Кецмановићевим речима, писан у трећем лицу, али то треће лице је, у овом случају, унапређена верзија првог.
– На једном месту у роману, Андрић осећа како део њега самог себе посматра туђим очима. Покушали смо да га, обилато се служећи оним што је написао, представимо управо из тог угла. Илити – из перспективе коју нуди његова поетика. Шта је још непознато, загонетно у вези са великим писцем? Као и у случају других великих писаца – све – каже Кецмановић.
Већ на самом почетку описана је предаја акредитива Адолфу Хитлеру, а ту су и остали припадници нацистичке врхушке: фелдмаршал Херман Геринг, злогласни СС-овац Рајнхард Хајдрих, Рибентроп, Гебелс, Фон Дернберг, Вајсцекер… Као и неки други ликови, попут чувеног диригента Херберта фон Карајана и Јунити Валкире Митфорд, опскурне Британке заљубљене у фирера.
– Пошто се роман бави и приступањем Тројном пакту, ту су и кнез Павле, кнегиња Олга, познати југословенски политичари тог времена, дипломатски кор у берлинском посланству где је свакако најзанимљивија личност наш војни аташе Владимир Ваухник, Словенац, истовремено наш и британски обавештајац, али, пре и изнад свега југословенски патриота… У Берлину је и Милица Бабић Јовановић, потоња Андрићева сурпуга, па смо ту чињеницу искористили да опишемо њихову несвакидашњу љубав – каже Стојиљковић.
Шта су биле дилеме великог писца у тим берлинским данима, са којим мислима и одлукама се борио, покушаће да одговори овај роман?
– Једна од кључних дилема са којима се сусреће сваки уметник тиче се колизије између рада на стварању измаштаних светова и опстанка у свету који постоји независно од наше маште. А када опстанак у том, прозаичном свету, захтева такве компромисе са сопственом савешћу какве је место посланика у Хитлеровој Немачкој неизоставно захтевало, онда та дилема постаје неподношљива.
Мисли – мрачне. А свака одлука – погрешна. Чињеница да је одмерен човек, какав је био Андрић, више пута тражио да буде опозван, најсликовитије илуструје тежину ситуације у којој се налазио – каже Кецмановић.
Роман је, објашњавају аутори, утемељен на фактима, чак и када су у питању неки ситни детаљи.
– Потрудили смо се да историјски декор испред ког се догађа прича буде што аутентичнији. Наравно, пошто нисмо писали историјску студију, већ роман, један део радње је реконструкција док је други плод имагинације писаца. Срећом, па је Андрић оставио неке записе из тог времена, од његовог описа Хитлера и Немачке тог доба, до дневничких записа „Између сирена“ који говори о британским бомбардовањима Берлина. А ту су и дипломатске депеше и извештаји које је редовно, готово свакодневно, слао у Београд – додаје Стојиљковић.
Владимир Кецмановић
Нова књига двојице награђиваних и читаних писаца донеће и ново виђење настанка Андрићеве „Проклете авлије“.
– Та хипотеза произлази из наше литерарне игре, што нужно не значи да се наша машта не подудара са оним што наивни називају реалношћу… Али та евентуална подударања су од секундарног значаја, ми пишемо о ономе што је могло да се деси, а што је, по Аристотелу, истинитије од онога што се јесте десило – каже Кецмановић и додаје: – Мислим да ће читаоце занимати ова књига. Не искључујем ни појаву мудраца који ће да нас оптужују за „ревизију историјских чињеница“, али, пре свега, мислим на реакције на нашу метапоетичку игру.
Већ су ми неки пријатељи скренули пажњу да један овдашњи „књижевни арбитар“ износи тврдњу како је „Проклета авлија“ настала као реакција на југословенску титоистичку стварност, па бисмо с њим могли доћи у колизију. Истина је да „Проклета авлија“ реферише на тоталитарно друштво. И сигурно је да је, завршавајући рад на том тексту у Титовој Југославији, Андрић имао у виду и то искуство. Али је чињеница да је, према сопственим тврдњама, ширу верзију „Авлије“ написао још половином тридесетих година 20. века, када су Европом харали тоталитаризми – фашистички, стаљинистички, нацистички. А титоизам из педесетих година је још увек пука рефлексија стаљинизма.
ЏЕГЕР И РИЧАРДС
О несвакидашњој одлуци да роман напишу заједно, Стојиљковић каже:
– Била је то моја одлука јер сам схватио да нећу моћи да напишем роман сам. Понудио сам Влади да га урадимо заједно, укратко му образложио идеју, он се сложио, идеју надоградио, и то је било то. Врло брзо смо пронашли начин на који би требало да пишемо. Направили смо скицу романа, а онда поделили између себе приповедне линије и сцене које ћемо писати.
Наравно, гледали смо да тако усагласимо стилове писања да читалац не може да примети ко је шта писао. Одувек сам волео романе које су заједнички писали Стивен Кинг и Питер Штрауб, „Талисман“, на пример. Уосталом, стваралаштво у четири руке и у другим уметностима има веома знаменитих примера: Џегер и Ричардс, Макартни и Ленон, Монтањари и Грасани…
(Вечерње новац)
