Прочитај ми чланак
(Политика)
Беспрекоран концепт, Наша препорука број један за ово лето, Кустоски подвиг, само су неке су од критичарских похвала у штампи на адресу актуелне изложбе „Безлично” (Faceless) чији је кустос српски уметник Богомир Дорингер.
За изложбу у Фрајрауму у Музејском кварту на којој је поставио познате радове педесет интернационалних уметника и дизајнера, Дорингер је добио велику медијску пажњу – од телевизијских репортажа до приказа у немачком „Вогу” и рецензија у важним аустријским дневним листовима и часописима. Подвигом се, сем јасног и узбудљиво изведеног концепта, може назвати и кустоска одлука да за осетљив простор који се третира као споменик на коме нису дозвољене интервенције попут бушења зидова или закивања ексера, ангажује студенте салцбуршке академије „Моцартеум” који су осмислили унутрашњу архитектуру галерије. Постављањем конструкција од шпер плоча које творе минијатурне собе са једним до два зида отвореним ка „комшијским” радовима, овај додатни простор помаже да изложба добије још више на проточности информација.
Прича о безличности почиње увидом у губитак приватности на глобалном нивоу и тече даље кроз поглавља о узроцима, феномену бурке/ чадора, маске као уметничког начина изражавања или модног детаља, гламура, хулиганства, фетиша, секса до апсолутне трансформације.
Појачане мере предострожности уз све јаче присуство безбедносних камера, контрола информација на популарним социјалним мрежама и прислушкивање/шпијунирање приватних телефонских разговора и електронске преписке грађана, постале су део наше стварности од септембра 2001. Ово је тема којом се бави америчка уметница Ади Вагенкнехт, чијa скулптура „Асиметрична љубав” – „лустер” од камера за обезбеђење и интернет каблова, буквално и метафорички у фокус ставља проблем ограничења приватности. Увод у ову тематику налазимо на самом почетку изложбе, у педесетоминутном видео раду „Фејслес проџект” насталом према строгим правилима манифеста о видео надзору, у коме уметник Ману Лукш користи аутентичне снимке лондонских камера за обезбеђење, откривајући клаустофобичну стварност државног „Великог брата”.
Богомир Дорингер је већ дуже заокупиран темом скривања идентитета коју је као кустос обрадио у Фрајрауму: „Идеја ми се створила још за време студија када сам почео да радим на пројектима у којима сам сакривао или брисао лица, што је била моја лична реакција на збивања у Холандији, на многобројне дискусије на тему бурке и интеграције имиграната, углавном из муслиманских земаља. Истовремено сам реаговао на мој статус некога ко не долази из земље Европске уније и који је због тога третиран другачије од осталих „Европљана”. Када сам стигао на студије у Холандију, замишљао сам да ћу пре свега бити уметник а онда све остало, али сам постао превасходно имигрант”, каже Дорингер.
Управо овом проблематиком се бави Тања Остојић у фотографском раду „Интеграција немогућа”, који је само део њене опсежне интерактивне компилације перформанса, уметничких акција и документарног материјала на тему имигрантске политике Европске уније. Обучена у бурку са мустром маскирне униформе, Остојић се критички осврће на рањив положај имигранткиња у земљама западне Европе. Ирански уметник Шахрам Ентекаби бурком покрива тела жена са еротских огласа или модела са комерцијалних билборда, са једне стране анализирајући праксу цензуре у својој земљи порекла, а са друге указујући на проблем третирања жене као робе у западном друштву.
Док забрађивање из религиозних разлога наилази на неразумевање у западном друштву, маске су постале део реалности на модним пистама код дизајнера попут Јуна Такашија, Кацује Камоа, куће Мартина Маргијеле и Виктора & Ролфа чије су модне креације такође уврштене у изложбу „Безлично”:
„Очигледно је да постоји колективни револт, јер, иако у нама постоји порив да будемо јединствени, нашли смо се у фази кризе идентитета која нас чини рањивима. Више нам не прија да своје лице видимо свуда. То је суштина трансформације. Због тога се, сем дизајнера, и доста уметника окреће другачијем начину репрезентације у коме лице постаје непрепознатљиво, сакривено или маскирано. Маска ти даје моћ, без обзира на то да ли си уметник, хулиган или демонстрант, због чега је будућност револуције у одрицању од лица, објашњава Дорингер који је пресек „маскираног друштва” дао у видео инсталацији од 15 монитора на којима се, уз уметничке видео радове Оливијеа Сагазана („Трансфигурација”, 2008) и Бернарда Вилхелма („СС 13”), емитују музички видео клипови са јутјуба, али и такви у којима се појављују маскирани хулигани и расисти, фрагменти вести са тв-станице „Фокс”, „пренос” из америчког сената и снимак чувеног перформанса „Пуси рајот” у Храму Христа спаситеља у Москви.
На изложби „Фејслес” која се може посетити до 1. септембра, налазе се и радови Ане Рајчевић, Вељка Оњина и Марине Абрамовић од које је Дорингеру, на дан отварања изложбе, стигла честитка подршке за отварање.
