Bilo je u toj zemlji, kasnije smo saznali, i puno nezadovoljnih, proganjanih, hapšenih, i žao mi je što je tako. Nek nam oproste što smo dopustili da se njihove sudbine zataškaju, ali mislim da lične nepravde ipak nisu glavni razlog za opštu omraženost imena Jugoslavije.

Било је у тој земљи, касније смо сазнали, и пуно незадовољних, прогањаних, хапшених, и жао ми је што је тако. Нек нам опросте што смо допустили да се њихове судбине заташкају, али мислим да личне неправде ипак нису главни разлог за општу омраженост имена Југославије. Нерадо је спомињемо највише због трагичног начина на који се распала. Због идиота који су у њено име рушили, крали, убијали. И којима, уз све овоземаљске казне, треба ускратити и само спомињање у историји. Нек њихова дестинација буде, прошлост, а не историја, рекао је Ђорђе Балашевић у интервјуу за Вецерњи.хр.

Концерти Ђорђа Балашевића у Хрватској постали су својеврстан ритуал за испраћај старе године и најаву надолазеће с искреном емоцијом, коју увек донесе сусрет песника из Новог Сада и његових „нормалних“, како најчешће зове своју публику, пише Вечерњи.хр који је интервју са новосадским кантаутором објавио управо поводом предстојеће концерта који ће Балашевић имати у Загребу.

Опет ћете на пут. Колико је емоција у вашим доласцима и одласцима и да ли вам је данас одлазити и враћати се у Нови Сад другачије него пре, рецимо, 30 година? А ту, да напоменем, не мислим на промењене политичке околности и границе које данас прелазите.

Ех, пре тридесет година? Онда сам путовао толико да је било само питање дана када ћу, враћајући се однекуд, налетети на себе како полазим негде? Део једног старог стиха гласи „обићи свет је због тог узбудљиво, да би се овде вратило“? Не вреди ни полазити на пут ако се немаш коме вратити? Обично нам тек даљине открију колико нам је неко близак?

Али ни даљине више нису оно што су биле. Узбуђење око поласка, и повратка кући, сад се често обави о истом трошку, у једном дану. Колико је емоција у томе? Бојим се, тек колико и сјаја на старом коферу, излепљеном налепницама хотела и аеродромским етикетама? А што се граница тиче, оне су и измишљене да би се прелазиле, не треба их прецењивати…

Када следећи пут наступите у Загребу, који ће то бити концерт у нашем граду и водите ли евиденцију својих наступа па да можете рећи где сте све свирали и колико укупно. Али, има ли статистика такве врсте смисла и да ли вам је од бројки дража емоција која вас веже уз неки концерт и град?

Знам једино да сам досад био на свим Балашевићевим концертима у Загребу. Привилегован сам да сваки од тих концерата понеко упамти боље него ја, и ту сам понајпре да тим људима пружим и разлоге за то. Не сакупљам новинске исечке, немам албум са својим сликама, не правим спотове с гужвом пред дворанама. Јасно ми је да је статистика у моди, али не бројим ни године, а посебно не људе, чувени Деда из „Календара мог детињства“ би у свом виноградарском стилу закључио да је човек ипак воћка која се продаје „на комад“, а не на килограме.

Постоји нешто што се не може описати ни речима, а камоли бројкама, оне давне Гуске Које Су Спасиле Лисински, први сјај Кутије Жигица, гротло Ледене, тајне фреквенције Керемпуха… Није то нешто на што тек тако можеш ударати рецке. Истина је да нас је понекад било поприлично у разним загребачким дворанама, али ипак је све у основи остало врло лично. И никад нисам желео да то као трофеј обесим на зидове, радије га носим у себи…

Путујући човек не само да упознаје друге људе него и на најнепосреднији начин прикупља информације, види како ствари стоје. Како вам свет изгледа након толико километара у ногама и живимо ли заиста глобалну причу једнаких шанси или је то тек парола?

Мој основни проблем је што увек набасам на „нормалне“? То, додуше, није тема овог питања, али у једном тренутку (који је игром случаја потрајао дванаестак година?), био сам „скинут“ са свих контролисаних медија, и тад сам, у потрази за „својима“, доспевао све до Канаде и Новог Зеланда. И ништа ми није вредело. И тамо сам се сусретао с истим људима какве сам сусретао и овде, у Трстенику или Иванић Граду, свет је у принципу свуда исти, једино је распоред времена другачији.

Негде га људи немају ни за себе, а негде га имају и за све друге, преко чега полако долазимо и до пароле о шансама. Не, наравно да их немамо сви исте. Јер, не само да нисмо сви у истој лиги него нисмо сви ни у истој игри. Неко се напросто роди тамо где шансе на њега налећу као мушице, а неко опет шансе мора да јурити од Брисбејна до Ванкувера, као Покемоне…

С чиме се људи могу идентификовати, који су то идеали, који јунаци, што остаје за календаре детињства којих ће се присећати дјеца која данас одрастају?

Наши идеали, и наши јунаци, само су застарели софтвер за ове клинце с новим процесорима вредности. Непотребно се бринемо за генерације које живе у „оваквом времену“, јер то је њихово време, и они ће с њим већ некако изаћи на крај. „Маторци“ су вечити епизодисти у филмовима у којима младост игра главне улоге, и можда би било паметније да и не покушавам говорити о њиховој поетици и романтици, јер већ сам и међу својим вршњацима словио као старомодни давеж…

Календар вашег детињства потврдио ми је снажну асоцијацију: ви сте последњи песник Аустро-Угарске. Тај политички оквир одавно не постоји, али цивилизацијски изгледа још је ту. Је ли за њега у песмама „крива“ ваша породица?

У писаној верзији Календара, која би се ускоро могла појавити, у једној реченици се спомиње да чистокрвног Аустоугара најлакше можеш познати по помешаној крви. У тој се књизи такође наводи „да Веће стараца у нашој фамилији никако није могло да се усагласи око тога ко је већински власник хромосома јединог мушког наследника“, уз моју констатацију да сам од сваког од њих наследио управо оно што никако нисам желео.

Било како било, гране нашег породичног стабла бацају сенку на широко двориште између Карпата и Подравине, и „тарабица“ око те авлије нигде се не поклапа ни с једном од тренутних важећих граница. Зато ми се ваљда и догађа да се понекад осећам увелико „на свом“ и тамо где би био ред да се осећам као странац.

Има сјајан детаљ на хрватској верзији Википедије. Подаци о вашем родословљу наводе име вашег оца, а уз мајчино име напомињу њене мађарско-хрватско порекло. Зашто би то требало посебно истицати само за „пола“ родитељства и за „хрватско тржиште“?

Немам појма. Вероватно зато да клинци у Вараждину, или Пули, не би престали да певати Провинцијалку или Портрет Мог живота. Какав би шок за њих био кад би сазнали да се моја мајка није звала Вероника, него Живадинка, на пример? Не, нисам учествовао у формирању ни једне верзије Википедије, немам своје Фејсбук или Твитер, тако да се комотно могу оградити од тог, и сличних случајева, али неке страсти су се деведесетих усплахириле као пахуље у оној стакленој кугли, и сад треба имати мало стрпљења да се све слегне. У сваком случају, мање је зло кад се прећути нешто што би требало рећи него кад се каже нешто што би требало прећутати.

А могуће је да све то и није важно као што се чини. Одрастао сам у граду у којем се ДНК никад није тражио, ни кад бираш голмана, ни кад окупљаш бенд, па ни кад правиш сватове, и ником ништа није фалило. Срећа да имам посла и с песнички настројеном публиком, која традиционално лоше стоји с математиком и разломцима, па јој је сувише компликовано да збраја полухрвате и четвртмађаре с триосминским Румунима и осталим Хотентотима. Па ме је одавно прихватила као целог…

Како из новосадске перспективе изгледа стање у државама бивше Југославије? Административно смо подељени, али јесмо ли људски и цивилизацијски неповратно удаљени?

Да сам нека од оних замлата из политичко-аналитичких емисија на ТВ-у, искористио бих формулацију овог питања као пенал у деведесетој минути, и одговорио да те административне поделе и јесу последица наших људских и цивилизацијских удаљености, а не њихов узрок. Шта кажете? Мораћу да почнем да се бавим политиком, како сам умем да се запетљам! Припадам дезоријентисаној генерацији из педесет и неке, која је била главна маскота те приче, старији су још патили за прошлим ратовима, а млађи већ сањали о будућим, а ми, наивни, истим жаром смо навијали и за Шабана Трстену и за Бојана Крижаја, рецимо.

Док смо расли, за нас је највећа увреда било кад би „мрачне емигрантске силе“ нашу домовину назвале вештачком творевином, а кад смо одрасли, за нас је највећа увреда било кад смо схватили да је то истина. Признајем да радије трагам за сличностима него за разликама, проверено знам да иста реч изазове смех, да очи засузе због истог стиха, по кафанама се на исту строфу поломи чаша, и иста се псовка подвикне линијском судији кад неоправдано подигне заставицу, али не прави се држава од јефтиних емоција. Били су то неспојиви народи, никад не би успели. И поштеније је да сад свако покуша да пропадне на свој начин…

Данас се и само спомињање имена Југославије избегава па смо сада ту или као народи бивше државе или регије. Зашто се овде према историји односимо тако да одбијамо да се суочимо с њом, него је радије прећуткујемо?

Историја ће постати историја тек кад се реши нас. Живи немају у њој шта да траже. Остаће у књигама и прича о нама: Балкан пред крај једног свека. Свако племе црта границу. Сви би хтели своју страницу… Не морам баш свуда да стављам наводнике. Било је у тој земљи, касније смо сазнали, и пуно незадовољних, прогањаних, хапшених, и жао ми је што је тако.

Нек нам опросте што смо допустили да се њихове судбине заташкају, али мислим да личне неправде ипак нису главни разлог за општу омраженост имена Југославије. Нерадо је спомињемо највише због трагичног начина на који се распала. Због идиота који су у њено име рушили, крали, убијали. И којима, уз све овоземаљске казне, треба ускратити и само спомињање у историји. Нек њихова дестинација буде прошлост, а не историја…

Волите ли доласке у Загреб? Да ли можете да пратити промене у бићу града и шта вам оне говоре?

Могао бих да напишем лепу песму о Загребу. Почела би вероватно тако што би се један д-мол, у праскозорје, као измаглица спустио на Травно уоквирено оквиром прозора касарне. У том сазвучју би можда чак и удаљена војничка труба могла једном и пристојно зазвучати. И онда би на синту пажљиво требало пронаћи плави регистар трамваја. Број шест, чини ми се. И у првој строфи би разводник Милан Наперотић из Тара, мој пријатељ, можда баш на мосту наслонио лице на прозор ослушкујући повремену чинелу звоњаве. Коју би потом, као прави бубњар војничког бенда, наставио у ритам корака преко Плаца, уз Долац, све до Потепуха.

Где улазе пратећи вокали последњих правих мангупа. И Перо Мочибоб, још један пријатељ. Господин Мангуп, дефинитивно. А ту би се већ морао појавити и клавир, као пасаж. Закаснела прича од Каптола до Грича. И онда, ниоткуда, као рефрен, напокон и она. Једина Девојка Коју Сам Икад Волео. У жутом кишном мантилу. Трудна. Румена. Као и већина анђела. И соло њеног осмеха. Па надаље Стара Влашка. Палмотићева. Свеједно. Јер рефрен је тамо где она крочи…

Да, волим Загреб, време га само пролепшава. И мислим да бих могао написати лепу песму о њему. Какву још нико није. Али не би било пристојно. Не само према локалним стихоклепцима, који по дифолту имају предност писања о „свом“ граду, него и према свим другим градовима и местима која ми се радују кад дођем…

Мислите ли да сте с неким песмама пожурили, да су биле испред времена, а да сте с неким закаснили? Какво је стање духа потребно да би настао „Човек са месецом у очима“ или „Криви смо ми“?

Праве песме не настају с предумишљајем. Једноставно се догоде. И пуно су паметније од мене. Песму о неким новим клинцима написао сам док још нисам имао своје клинце. Само Да рата не буде, осамдесет седме. За отварање дечјег фестивала, на „слободну тему“. Сви су ме питали зашто, и нисам знао одговор. То је импулс. О томе више морате да питате оног ко ми те импулсе шаље. Ја о томе не одлучујем, и већ дуго се не усуђујем да размишљам. У шали покушавам рећи како нисам крив што имам таленат, али најозбиљније се ствари у шали најлакше и изговоре. Неко ми је тај талент дао, а Тај Неко је имао своје разлоге да ме изабере, и на мени је само да га не разочарам.

Зато сам за све ове године учинио тек понешто за друге, и није ми падало на памет да се продајем народњацима. Никад не јурим песме, чекам да ми дођу. И сад већ знам да је Тај Неко мајстор прерушавања, Човек С Месецом У Очима, на пример, обратио ми се као аутоелектричар, у пролазу, и само ми дошапнуо прикривени стих који нисам могао да решим док га нисам дешифровао. Тако ме је пре неки дан „покренуо“ и „пумпаџија“ речима: „Напиши, брате, нешто и о овима.“ И то ми се вртело по глави све док нисам одувао прашину с кофера гитаре. О којим „овима“? Понудила се нека мелодија, покушао сам да на њу накалемим милион стихова, и сад сам већ готово сигуран да ће та песма започети речима: „Напиши, брате, нешто и о овима“…

Када ће изаћи нови ЦД и хоћемо ли имати студијске верзије песама попут „О, мати“ „Салаш ни на небу ни на земљи“…?

Мало ми недостаје церемонија изласка нове „плоче“, али у овој интернетској ери најгоре је то што се свака концертна верзија нове песме истог момента појави на Јутјубу, људи се навикну на њу, и колико год да је касније побољшаш, упорно говоре да је „она прва“ била много боља. А није увек тако. Остало је неких песама које сам пустио у промет пре него што сам био потпуно задовољан сваком речју, и кад год их данас чујем, „штруцну“ на том месту, као на старом грамофону.

Деда, којег сам већ спомињао, обично би, пробајући вино, пресудио речима: „Ради ми!“ Тако и мени ни „Мати“, а још и неке друге, већ снимљене песме, још увек „не раде“ потпуно, али морам признати да има и неких снимљених које ми и те како „раде“, и нећу још дуго издржати да их и сам не закачим на сајт. Знам да могу још сто година певати само о Васи Ладачком, али знам и то да и да имам нових песама за бар још један албум. А Васу увек можемо прошверцати барем на „бису“…

Да ли је прелазак са стихова на прозу, па и на филм, био логичан пут човека који је и кроз песме причао приче?

Рекох да не бројим године, али се сећам да је то било у време изласка „Дуње моје“, значи увелико у прошлом веку, кад ме је један критичар назвао „медијски потрошеном личношћу“. Многима сам био досадан оног часа кад сам се појавио, а после петнаестак година ми се учинило да сам на добром путу да досадим и осталима.

Писао сам нешто за новине, и добро ми је ишло, морам признати да су Лоши добронамерни новинари пресудно утицали на моју каријеру. Редовно ми се чинило да ни један објављени интервју није ни близу занимљив као разговор који смо водили. Такозвана „каријера“ ми је већ дуго ишла равном линијом, на врху, додуше, нека тако рећи висораван-каријера, али и најдуже висоравни завршавају падином, толико сам запамтио са студија географије.

Тако сам почео писати и ствари дуже од три строфе, и није било проблема, ипак су речи мој основни алат. Једино се технологија ту и тамо разликовала, у песми, на пример, Катрин у три реченице допутује, заљуби се и маше с прозора вагона, а у књизи јој рајсфешлус на сукњи откопчавам од осме до двадесет шесте странице. И то на жалост неуспешно, међу нама…

Када сад гледате године од Титове смрти па до краја века, да ли бисте шта мењали у свом ангажованом деловању и како сте бирали свој пут?

Тито и ја? Била је грешка споменути га у песми, али ко је могао претпоставити да ће моје песме трајати дуже од њега. Нахватали су нас да му свирамо, била је то онда част, да се не лажемо, направио сам песму у задњи час, последње речи тек у бусу за Карађорђево, и није било времена „да одстоји“. Можда би ми бар отац у том случају саветовао да је не снимим иако сумњам. Сви су у то време били препаднути било каквим супротстављањем идеологији. Чак је и мудри Веселко Тенжера кроз колумну послао само кодирану поруку „дечку који није написао лошу песму, осим оне о нижој математици“, која се лаички назива и рачун, дакако.

Али неког великог рачуна с моје стране заиста није било. Кад већ говоримо о томе, никад нисам био комуниста, алијас члан Партије, као већина мојих колега, и за то одбијање кажњен сам тиме да на задњем слету на којем је Тито био моју песму, уместо мене живог, певају „Пепеу ин кри“, што се боље уклапало и по „кључу“. Уосталом, тад Маршал за мене и није био личност, него пре мит, слика из читанке, учионице, одасвуд, а она звезда на застави је била део неких мојих звезда, мог детињства, моје младости, и није имала благе везе с комуњарама. Било ми је двадесети три, узгред, ако имам право да се уопште вадим на то.

Каква вам је Арена као концертни простор? Наступали сте у свим сценским условима па волите ли више те стадионско-дворанске атмосфере или интимније, позоришне?

Бака, да не форсирам само Деду из Календара, обично је говорила да је њен унук шансонијер. „А то су они што више декламирају него’ што певају.“ Зато највише волим Керемпух, признајем, али претпостављам да ће људи из Керемпуха и доћи у Арену Загреб. А када то? Уф, готово да заборавим! Па, 26. децембра ове године, дабоме.

И немојте ме само питати кад се могу набавити улазнице јер онда ћу морати да кажем и да ће то почети у недељу, 30. октобра у 23.59 сати, а знате да не волим да се рекламирам. Па, нисте ни приметили плакате ? То вам и говорим. Нема их! Све је ово било тајна до овог тренутка. Ако вам ни то није довољно „ексклузивно“, онда стварно не знам што више да измислим?

Izvor: nedeljnik.rs

Oznake: Đorđe Balašević, Jugoslavija, koncert, narodi, Hrvatska