После легенди о Светом Сави, о патријарху Павлу, и косовских легенди, Драган Лакићевић (1954), песник, приповедач, романсијер, тумач и приређивач књижевних дела, објавио је, у издању „Принцип преса” из Београда, књигу „Легенде о Београду”. У пет тематских циклуса: Како је постао Београд, Литургија у Београду, Змај од Авале, Ковачница звезда, Сан о Београду, Лакићевић је, с много дара, топло и нежно, испричао причу о свом „београдском завичају”. Књигу, у изузетно лепој опреми, илустровали су Михаил Кулачић, Предраг Драговић и Предраг Тодоровић.

 Морачу и Колашин опевали сте и описали више пута. Сада је дошао на ред и Београд, у којем, заправо, најдуже живите?

 Ове јесени је четрдесет година мог живота у Београду. „Ко детенце дошао сам амо”… Писац најлепше пише оно што најбоље зна, поготову ако то знање осећа као нешто своје. Београд је одавно мој: у њему је, кад сам у Колашину био основац, студије права завршавао мој отац. Сваки пут ми је донео нешто из Београда. Моја прва фудбалска лопта „бубамара” била је из Београда. У мом школовању готово сви уџбеници били су из Београда. У Београду су живеле омиљене фигуре мог детињства: голман Милутин Шошкић, Бранко Ћопић, ујак Периша генерал… Све је ту било грађа за легендарни доживљај Београда, уосталом, као и Светога Саве и Косова…

 Почели сте романом „Студенград”, написали сте, потом, „Београдску принцезу”… И у „Лудачком рукопису” налазе се „београдске приче”?

 Београд је у средишту многих мојих књига. И „Љубавне књижице”. За слојевима и нивоима Београда трагам на разне начине, највише у списима и књигама о историји и култури Београда, које сам, као уредник, откривао и приређивао… Колико има историјских и археолошких слојева, можда још више има духовних и метафизичких нијанси овај град… Култ Београда негују многи који су заувек отишли преко океана.

 Кроз легенде о Београду, испричали сте читаву историју Србије?

 Од праисторије и мита о постанку света, од досељења Словена, који Сингидунуму дају српско име… Легенда има значење трајања. Трајање је изузетна димензија Београда… Легенда је, с једне стране, врста поезије, с друге – врста историје. Моја књижевна историја – представља одблеске и одјеке класичне историје. Њену имагинацију одређују врлине: вера, лепота, племенитост. Из њих се рађа дух Београда. По том духу, он је светски град са највише српских обележја. Ове легенде реконструишу тај дух. Тај дух је сложен, свако га схвата на свој начин.

 Некада је Београд био на обалама Панонског мора. Одласком Црне Горе, Србија је остала без мора?

 Можемо остати само без онога што није у нашем уму, духу и мишљењу. Београд се огледа у Јадранском мору исто колико и у Дунаву. Откуд легенда да се са Дурмитора види Београд? Колико окамењених шкољки и корала има у падинама Авале, толико у нама има инстинкта и реминисценција некадашњег мора, макар оно било митско… Сад се води политичка кампања да у другу државу „оде” лева обала Дунава! Од таквих апсурда сачињен је овај свет. Несреће, зло и глупости могу се превладати само атрибутима легенде: подвигом, храброшћу, истином. У једној од легенди о Београду стоји: „Ко не воли – томе спаса нема”.

 Сви добри људи, кажете, у Београду постају још бољи. И тако се, цела Србија, пресели у Београд?

 Београд је својеврсни магнет: привлачи више него што одбија… Сећам се: преселио се мој стриц из Чачка у Београд и истог лета кренуо на море. На путу, он заустави ауто да пропусти пешаке. Питамо га зашто даје предност пешацима (није тада свако возио кола), а он каже: „Због београдских таблица. Београђани се овде сматрају културним и великодушним – можда је зато Београд главни град”… Србија се слива у Београд – има разлога за то. Али се и из Београда преселило у Србију много духа, знања, стила… Мој друг из гимназије, покојни песник Саво Лекић, студирао је у Београду пет година и тај период сматрао најлепшим добом свога живота, од готово шест деценија.

 Објашњавате како су настали називи: Београд, Сава, Авала… Да ли сте користили постојећа сазнања, или је реч о новим легендама, чистој фикцији?

 О Београду се много зна, много се писало. Има драгоцених књига, новина, докумената. Неке ми је открио Милорад Павић, зналац Београда… Међутим, брзо се заборавља, па је пре више од једног века Милан Ђ. Милићевић написао „Слике српске престонице” – да сачува од заборава имена и топониме Београда. Многе такве изворе сам видео пре него што сам, сасвим слободно их користећи, а још слободније измишљајући, писао своје легенде. Неке и мени личе на народне. На читаоцу је да их усвоји по својој мери.

 Да ли сте, пишући легенде о јунацима и витезовима, имали на уму и личности из данашњег Београда?

 Све легендарне јунаке ми замишљамо као данашње. Као деца, играли смо се Ахила и Робина Худа, Обилића и Марка Краљевића. Тако се и савремени писац игра – замишљајући да и данас може да се појави неко као Свети Сава, цар Душан, Васа Чарапић, Мика Алас… Љубав и слобода исто вреде, и некад и сад, само их можда људи (и писци) изражавају, а учитељи тумаче друкчије.

 У Вашој књизи је и једна легенда о Исидори Секулић, односно о моралу партизанске војске која ослобађа Београд?

 Тај докуменат, којим команда Београда штити велику списатељицу од своје војске, објавио је Радован Поповић. То је још једна од нових истина која прелази у легенду. Можда више говори о самој Исидори, него о ратницима који су 1944. ослободили Београд од Немаца. Мени можда значи више, јер сам сазнао да су и морачки хајдуци 1806. учествовали у ослобађању Београда од Турака. Свако ослобођење носи собом виши смисао.

 Једна легенда говори о бомбардовању Србије 1999. године. Тада је нашој деци требало „укинути осмех с лица”. Упркос свему, српска деца се и даље смеју?

 Турско бомбардовање Београда 1862. остало је велики догађај у душама и сведочанствима оног Београда. У бомбардовању 1941. изгорело је благо Народне библиотеке… Прича о бомбардовању, које смо ми упамтили, може београдском писцу, у будућности, бити полазиште за нову легенду, параболу, поему, налик оној у којој Црњански вели: „Ти сјајиш као ископан стари мач”. Тако светли Београд. Тако бих волео да зрачи и из ових легенди.

 На Ташмајдану је пламен ломаче

 Откривате, а то потврђују и историјске чињенице, да су мошти Светог Саве спаљене на Ташмајдану, а не на Врачару, где је подигнут храм?

 Београд није могао без Светог Саве и Свети Сава му је 1594. дошао – кроз огањ и пепео, да још више уздигне дух Београда. Врачар је пре једног и по века био огроман срез, а данас је општина са центром око Храма Светог Саве. У доба Синан-паше и Ташмајдан је био део Врачара. На Ташмајдану је пламен ломаче, у Храму пламен свеће – родно место вере и легенде.

Зоран Радисављевић

 

Извор: Политика

Ознаке: Београд, Драган Лакићевић, историја, књижевност, легенда, мит