Pročitaj mi članakOtkriće dokumenata o vezama britanskog lorda Pitera Mandelsona sa seksualnim prestupnikom Džefrijem Epštajnom (i fotografije njega u gaćama sa decom) razotkrilo je šokantni mehanizam korupcije na najvišim nivoima vlasti.
To je sistem u kojem su privilegovane, tržišno osetljive informacije, o kojima se odlučuje u kancelarijama premijera i ministarstava, curile u privatnu finansijsku mrežu tokom jedne decenije, omogućavajući joj da profitira milijarde evra na račun osetljivih nacionalnih ekonomija.
Dok su obični građani podnosili najveći teret finansijske krize, mali krug pojedinaca je tajno pljačkao tržišta. Slučaj Grčke , kao i dokazi o Mandelsonovim aktivnostima, nisu izolovani incidenti, već otkrivaju pravilo i mehanizam koji je, po svemu sudeći, bio globalni fenomen.
Britanski političar i pedofil – Razmena tajni koja je pokrenula tržišta
Piter Mandelson, jedan od najmoćnijih britanskih političara svoje generacije, imao je bliske odnose sa Džefrijem Epštajnom koji su daleko prevazilazili društvene kontakte. Nedavno objavljeni dokumenti i imejlovi pokazuju da je, dok je bio ministar ekonomije u laburističkoj vladi Gordona Brauna 2009. i 2010. godine, Mandelson redovno razmenjivao državne tajne sa Epštajnom koje su imale direktan uticaj na finansijska tržišta. Komunikacija je bila direktna i operativna.
Ključni trenutak je bila nedelja, 9. maj 2010. godine, kada je Mandelson obavestio Epštajna o detaljima plana spasavanja evrozone vrednog 500 milijardi evra . Ova informacija nije zvanično objavljena do sledećeg dana, ponedeljka. Epštajn je tako imao skoro ceo dan da otvori finansijske pozicije na osnovu ovih informacija, zajedno sa svojom mrežom, pre nego što su postale javne i pomerile cene akcija i valuta. Ovo nije bio jedini primer.
Imejlovi takođe pokazuju da je u junu 2009. godine Mandelson prosledio Epštajnu poverljivi dokument u kojem su izložene opcije politike za jačanje javnih finansija Velike Britanije, uključujući prodaju državne imovine u vrednosti od 20 milijardi funti . U decembru iste godine, kada je objavljena namera vlade da oporezuje bonuse bankara, Mandelson je napisao Epštajnu da se „trudi“ da promeni tu politiku, a Epštajn ga je obavestio da glavni izvršni direktor Džej Pi Morgan, Džejmi Dajmon, „preti“ Ministarstvu finansija. Mandelson je kasnije rekao za BBC da su sve banke u to vreme zauzele sličan stav i da su njegove diskusije u vladi odražavale stav celog sektora, a ne pojedinca.
Dokumenti takođe ukazuju da je Epštajn između 2003. i 2004. godine izvršio tri uplate od po 25.000 dolara (ukupno 75.000 dolara) na bankovne račune povezane sa Mandelsonom ili njegovim tadašnjim partnerom. Mandelson je izjavio da „nema zapis niti sećanje“ o primanju ovih iznosa i doveo je u pitanje autentičnost dokumenata. Međutim, priznao je da je njegov suprug, Reinaldo Avila da Silva , 2009. godine dobio zajam od 10.000 funti od Epštajna za kurs osteopatije, u vreme kada je Mandelson bio viši ministar, a Epštajn ga je lobirao, između ostalog, po važnim političkim pitanjima.
Grčka nije spašena; bila je žrtva: Mehanički raspad jedne nacije
Vest o paketu pomoći evrozone u maju 2010. godine nije bila apstraktna vest sa tržišta. Bila je to vest o sudbini Grčke i njenih građana. Kada je Mandelson podelio ovu informaciju sa Epštajnom, on je zapravo otkrio ključni detalj o jednoj od najvećih finansijskih operacija u novijoj evropskoj istoriji, koja je bila osmišljena da zaštiti evro i banke izložene grčkom dugu. Prema mehanizmu koji je uspostavljen u to vreme, grčki narod je, prema nekim dokumentima, morao da snosi posledice do 2064. godine.
Kriza je primorala Grčku da se upusti u masovne privatizacije državne imovine pod nadzorom međunarodnih kreditora. Procene prihoda od ove prodaje varirale su od početnih, nerealnih 50 milijardi evra do skromnijih ciljeva od 20 milijardi evra tokom sedam godina. Međutim, zbog pritiska i očaja, prodaja se odvijala po znatno nižim cenama, efikasno rasprodajući nacionalno blago. Kao što je bivši grčki poslanik Evropskog parlamenta, Teodoros Skilakakis , prokomentarisao za BBC 2013. godine: „Svi znaju da je prodavac u nevolji, tako da jednostavno nema dovoljno kupaca… Kupac će biti u poziciji da ‘izvuke’ imovinu.“
Primer prodaje 33% udela u nacionalnoj kladionici OPAP za 700 miliona evra 2013. godine ili neuspele prodaje državne gasne kompanije Depa pokazuju koliko je problem bio proces i koliko je država bila podređena. Mandelsonove informacije iz maja 2010. godine omogućile su mreži oko Epštajna da unapred otvori svoje finansijske opklade *protiv* grčke ekonomije ili da profitira od njenog pada. Dok su banke (posebno francuske) bile zaštićene od gubitaka, a međunarodni fondovi ostvarovali profit, pravi teret krize se prebacio na grčke građane kroz recesiju, smanjenja budžeta i gubitak suvereniteta.
Od imejla do istrage: Rušenje zida privilegija
Nakon što su ovi dokazi postali javni, politički i krivični odgovor bio je brz i oštar. Liberalni demokrati su, preko svoje predstavnice i zamenice lidera Dejzi Kuper, pozvali britansku agenciju za finansijsku regulativu (Financial Conduct Authority, FCA) da hitno pokrene istragu protiv Pitera Mandelsona zbog moguće trgovine insajderskim informacijama. U pismu, Kuper je naglasila da je „ključno“ utvrditi da li su Mandelson ili ljudi sa kojima je delio informacije imali koristi od pristupa „komercijalno osetljivom i poverljivom materijalu“.
Ističući ozbiljnost optužbi, Kuper je napisao: „Nijednoj osobi, bez obzira na status ili prethodnu funkciju, ne bi trebalo dozvoliti da ugrozi integritet britanskog finansijskog sistema tretirajući poverljive vladine informacije kao privatnu robu.“ Metropolitanska policija je već pokrenula sopstvenu krivičnu istragu protiv Mandelsona zbog navoda da je Epštajnu prosleđivao komercijalno osetljive imejlove.
Pod pritiskom, Piter Mandelson je podneo ostavku na mesto ambasadora Velike Britanije u SAD u septembru 2025. godine, nakon što su prve informacije o njegovim vezama sa Epštajnom izašle na videlo. Nedavno, u februaru 2026. godine, napustio je Laburističku stranku i podneo ostavku na svoje mesto u Domu lordova. Trevor Filips, novinar Skaj njuza i Mandelsonov prijatelj od pola veka, oštro je prokomentarisao: „Želim da kažem Piteru da je bio, u najboljem slučaju, naivan i glup, a u najgorem pohlepan i dvoličan… Za Pitera Mandelsona, ovo je kraj.“
Takođe raste pritisak da se i princ Endru i lord Mandelson pojave pred Kongresom SAD u okviru istrage o mreži Džefrija Epštajna. Mandelson se izvinio Epštajnovim žrtvama u medijima, rekavši da je „pogrešio“ što je nastavio da se druži sa njim nakon osude 2008. godine i izrazio „žaljenje što ga je uopšte poznavao“.
Globalni obrazac i insajderski mehurići – zašto se sistem ne može kontrolisati
Slučaj Grčke i Mandelsona nije izolovan. Sličan obrazac se javlja u Hrvatskoj, gde je, prema primeru iz izvornog materijala, bivša političarka Martina Dalić kupila akcije u kompaniji koju je kontrolisala, samo da bi bila opomenuta. Ova paralela, iako u manjem obimu, ukazuje na isti fundamentalni problem: sposobnost pojedinaca na pozicijama moći da iskoriste informacionu asimetriju za ličnu korist, dok sistem kontrole pokazuje zastrašujuću neefikasnost.
Mehanizam je uvek isti: stvara se „balon“ insajderskih informacija. Unutar tog balona, mreža ljudi – političara, visokorangiranih vladinih zvaničnika, bankara i finansijera – razmenjuje informacije koje su van domašaja javnosti i regulatora. Ove informacije nisu samo „vruće akcije“; to su strateški podaci o vladinim intervencijama, poreskim politikama, spasavanju banaka ili makroekonomskim dešavanjima. Kada takve informacije procure iz kabineta premijera, one postaju najmoćnije finansijsko oružje na planeti. Omogućava da se milijarde evra prebace sa jednog računa na drugi u trenutku, pre nego što tržište ima priliku da reaguje.
Evropski budžetski i kohezionski mehanizmi, koliko god dobronamerni bili, takođe generišu ogromne količine novca i informacija koje mogu postati mete takvih mreža. Trenutni višegodišnji finansijski okvir EU (2021-2027) u kombinaciji sa instrumentom NextGenerationEU predstavlja paket od preko 2 biliona evra. Hrvatski nacionalni plan za oporavak i otpornost je deo ovog mehanizma, a upravljanje ovim sredstvima je složeno. Transparentnost je neophodna, a upravo je to nedostajalo u slučaju Mandelsona i Epštajna.
Evropska komisija je takođe predložila ambiciozan novi budžet za period 2028-2034. godine, vredan skoro 2 biliona evra, sa ciljem da Evropa bude „nezavisnija, prosperitetnija i bezbednija“. Ali svaki mehanizam za raspodelu velikih količina novca takođe otvara prostor za zloupotrebu ako ne postoji stvarna, nezavisna kontrola. Sistem zajedničkog upravljanja sredstvima EU u Hrvatskoj, gde nacionalne vlasti upravljaju sredstvima u skladu sa propisima kao što je Uredba o korišćenju sredstava EU, oslanja se na integritet pojedinaca i institucija. Mandelsonov slučaj pokazuje koliko taj integritet može biti krhak na najvišim nivoima.
Zlo je već učinjeno i nema spasa od njega.
Otkriće Mandelsonovih veza sa Epštajnom nije samo skandal oko jednog političara. To je dokaz globalnog sistema korupcije koji funkcioniše decenijama. To je sistem u kome su sudbine nacija, poput Grčke, korišćene kao zaloga za finansijske opklade malog broja pojedinaca. Zaustavljanje takvih praksi zahteva radikalne promene.
Svaka država ima svoje Mandelsone. Ovo je uspostavljeni globalni sistem pljačke naroda. Međutim, ovo nije vrh piramide. Ovo je klasična ološ, koja zna da nudi i da sluša.
Vrh piramide moći je nevidljiv i nedodirljiv, ali postoji. Nešto poput crne rupe u Univerzumu. Znamo ili verujemo da postoji, ali je ne vidimo. Organizator svetske finansijske pljačke izgradio je fantastično robovsko društvo, gde lutaju i prolivaju krv bezglavi robovi.
