YOU TUBE ПОГЛАВЉА:

00:00:00 Увод: Александар Дикић о изборима 25. октобра
00:01:44 Ниш као изненађење и југ као резервоар Вучићевих гласова
00:04:35 „Каравуково синдром“ и пресудна разлика у великим градовима
00:06:39 План за изборни дан: гласајте до подне, затим мобилизација
00:09:11 Избори „на жилет“, мањински мандати и техничка влада
00:15:10 Зашто студентска листа мора да освоји више од 45 одсто
00:19:53 Изборна ноћ: мирно окупљање и одбрана резултата
00:25:48 Шансе Аутентичне деснице и Европске Србије
00:31:00 Притисци ЕУ и Русије и заједнички минимум после избора
00:38:55 Ко контролише студентску листу и Демократску странку
00:48:53 СПС, тајкуни и криминалци у дану после избора
00:57:21 Избори у Републици Српској и порука за Србију

Србија 25. октобра неће имати обичне парламентарне изборе, већ гласање у референдумској атмосфери у којој сваки глас може да одлучи да ли ће бити окончана власт Александра Вучића, оценио је др Александар Дикић у интервјуу који је дао Дејану Петру Златановићу за YouTube канал „Србин.инфо – канал Центар“.

Дикић је изложио план деловања пре избора, током изборног дана и у изборној ноћи, али и упозорио на медијску неравноправност, изборни инжењеринг, куповину посланика и могуће покушаје да се тесан резултат претвори у наставак садашњег система.

Он је нагласио да смена власти неће доћи сама од себе, нити је довољно веровати анкетама које показују предност студената. Себе је описао као „активног песимисту“: када му кажу да студентска листа води, он одговара да и даље треба полазити од тога да Вучић води, како би противници власти радили више, извели већи број људи на биралишта и спречили опуштање пред изборе.

Ниш као изненађење, али југ остаје велики резервоар власти

Дикић је рекао да га је политичка промена расположења у Нишу изненадила. Подсетио је да је Ниш некада био „црвена тврђава“, од успона Слободана Милошевића до локалних промена 1996. године, а да је после доласка Александра Вучића дуго изгледало да је постао и напредњачка тврђава.

Ипак, снажан отпор власти који се последњих година појавио у Нишу за њега представља важан сигнал. Истовремено је упозорио да се расположење у Нишу не сме механички преносити на цео југ и југоисток Србије. По његовој процени, тај простор и даље представља један од највећих резервоара гласова за Вучића и Српску напредну странку.

У Лесковцу, Врању, Пироту и бројним мањим местима и селима постоји велики број дугогодишњих бирача СНС-а и СПС-а. Међу њима, сматра Дикић, постоји и мањи, али у тесној изборној трци веома значајан проценат људи који се двоуме, размишљају о апстиненцији или би могли да промене страну.

Његов савет студентима јесте да тим људима приђу лично. Није довољна кампања преко интернета, телевизије или великих митинга: потребно је разговарати од човека до човека и објаснити бившим и садашњим гласачима СНС-а и СПС-а зашто је, по Дикићевом мишљењу, наставак подршке тим странкама супротан њиховим животним интересима и интересима њихове деце.

Као минималан успех види то да део досадашњих бирача власти остане код куће, док би најбољи исход био да гласају за студентску листу. Уколико би студенти продрли у бирачко тело СНС-а на југу, југоистоку и истоку Србије, Дикић верује да би изборна трка практично била решена.

„Каравуково синдром“: велики градови морају да надокнаде тврђаве СНС-а

Дикић је употребио израз „Каравуково синдром“ за мала места у којима је Вучић у више изборних циклуса освајао више од 70 одсто гласова. Каравуково, село у Западнобачком округу, навео је као пример, али сматра да широм Србије постоје десетине, можда и стотине таквих места.

Зато разлика у Београду, Новом Саду и Нишу, али и у Краљеву, Ваљеву, Чачку и Крагујевцу, мора бити довољно велика да неутралише предност коју власт очекује у својим локалним упориштима. Није, дакле, довољно да опозиционо расположени велики градови само победе — морају да победе убедљиво.

Дикић се позвао и на председничке изборе 2012. године, када је Томислав Николић на југу и у делу централне Србије остварио значајну предност над Борисом Тадићем. Његова порука је да се избори не добијају само у престоници и да студенти не смеју да препусте руралне и сиромашније средине страначкој инфраструктури власти.

План за изборни дан: гласати до 11 или 12 часова

Једна од најконкретнијих Дикићевих порука односи се на сам 25. октобар. Он позива најчвршће опозиционо и студентско бирачко тело да своју грађанску дужност обави најкасније до 11 или 12 часова. После тога, каже, телефоне и кључеве аутомобила треба узети у руке и проверити да ли су гласали пријатељи, рођаци, комшије и сви они за које се зна да желе промену.

Та мобилизација, према његовом објашњењу, подразумева позиве неодлучнима, подсећање људи да гласају и нуђење превоза старијима, болеснима и онима који сами тешко могу да стигну до бирачког места. Дикић сматра да се не сме дозволити да киша, неодлучност или одлагање за касније смање излазност бирача који очекују смену власти.

Он је нагласио да висока укупна излазност сама по себи није довољна ако власт истовремено успешно изведе целокупно сопствено дисциплиновано бирачко тело. Студентска кампања зато треба истовремено да максимално мотивише своје гласаче и да личним разговорима увери део присталица СНС-а и СПС-а да не подрже систем за који Дикић тврди да је управо њима нанео штету.

„Онај ко је покварио систем не може да га поправи“

Централна порука коју би, по Дикићу, требало пренети бирачима власти јесте да Александар Вучић не може да поправи систем који је сам покварио. Он је рекао да је на таквом систему створен круг милионера и милијардера близак власти и да обећања о будућим исправкама немају кредибилитет.

Дикић је позвао грађане да гласају за будућност сопствене деце. Ако неко има студента или дете које ће ускоро студирати, треба да размисли да ли је у интересу те деце да настави да гласа за СНС или СПС. На тај начин изборну кампању види као непосредан разговор о животу, школовању и перспективи породице, а не само као идеолошко надметање.

Истовремено је упозорио да Вучићев режим ради на терену и да њени функционери изборе доживљавају као борбу за политички, а за неке и лични опстанак. Зато противници власти, по њему, не смеју да очекују да ће предност у анкетама аутоматски постати победа на биралиштима.

Избори ће бити „на жилет“, ближи Црној Гори него 5. октобру

Дикић не очекује репризу избора из 2000. године, када је Војислав Коштуница у првом кругу јасно победио Слободана Милошевића. Он сматра да ће 25. октобра резултат бити „на жилет“ и да би ситуација могла више да личи на Црну Гору 2020. године, када је о промени власти одлучивао један или неколико посланика.

Та процена одређује и његову тактику. Сваки глас мора бити евидентиран, свако бирачко место контролисано, а мобилни тимови и контролори морају бити спремни да документују неправилности. Дикић очекује да ће детекција могуће изборне крађе бити један од најтежих задатака студентске организације.

Он процењује да студентска листа треба да освоји више од 45 одсто гласова како би неутралисала мандате СПС-а, странака националних мањина и других листа са којима би СНС могао да тражи тесну већину. Чак и ако власт формално стигне до минималног броја посланика, Дикић не верује да би могла стабилно да влада на начин на који је то чинила претходних година.

Мањинске листе, техничка влада и брзо понављање избора

Посебно осетљив део разговора односио се на могућност да посланици изабрани на листама националних мањина одлуче ко ће имати већину. Дикић је изнео став да би у таквој ситуацији требало формирати техничку владу и поновити изборе већ у јануару или фебруару.

Образложио је то посебним изборним положајем мањинских листа и опасношћу да оне, сврставањем уз једну страну у подељеном друштву, на себе навуку политичку стигму. Нагласио је да националне мањине треба да учествују у власти и политичком систему, али сматра да не би требало да буду једини језичак на ваги који одлучује ко ће управљати Србијом.

Ово је Дикићев политички предлог. Уставни и парламентарни поредак, с друге стране, сваком изабраном народном посланику даје једнак мандат и право да учествује у формирању већине, без обзира на то са које је листе изабран. Управо зато би Дикићево решење могло да буде спроведено само политичким договором, а не ускраћивањем права мањинским посланицима.

Ако би СНС, СПС и мањинске листе саставили минималну већину, Дикић предлаже да та скупштина траје веома кратко, да се за округлим столом договори прелазна влада и да се избори понове под промењеним условима. Он тврди да би тесна већина садашње власти била оптерећена медијском манипулацијом и сумњама у изборну крађу.

Дикићев план деловања 25. октобра

Фаза	Шта предлаже	Циљ
Кампања до избора	Лични разговори са бирачима СНС-а и СПС-а, посебно на југу и у мањим местима	Прелазак дела бирача ка студентима или њихова апстиненција
До 11–12 часова	Да најсигурнији бирачи студентске и опозиционих листа већ гласају	Рано евидентирање најчвршће подршке
После поднева	Телефонски позиви, обилазак познаника и превоз до биралишта	Максимална излазност бирача који желе промену
Током гласања	Контролори, „чувари кутија“ и мобилни тимови за неправилности	Документовање и спречавање изборне крађе
После затварања биралишта	Мирно окупљање на месту које одреде студенти	Подршка кандидатима и јавна одбрана изборне воље
У случају спорног резултата	Поступање према одлуци студентске листе — останак, протест испред РИК-а или Скупштине	Спречавање „изборне алхемије“ и преправљања резултата

После затварања биралишта — мирно окупљање, а не немири

Дикић је предложио да се 25. октобра увече, после затварања бирачких места, присталице студентске листе окупе на унапред одређеној локацији. Као могућност поменуо је Славију, која је већ постала препознатљиво место великих окупљања, или простор испред изборног штаба студентске листе.

Нагласио је да такав скуп не би био најава немира. Као пример навео је праксу у другим земљама, укључујући Сједињене Америчке Државе, где присталице кандидата испред изборних штабова и на јавним скуповима чекају резултате. На бини би требало да буду кандидати студентске листе, који би окупљенима саопштили шта се дешава и које су наредне одлуке.

Ако студенти победе, окупљени би прославили почетак „нове Србије“. Ако Вучић прогласи победу или резултат остане неизвестан, грађани би сачекали процену студентског штаба. Уколико студенти затраже разилазак, разишли би се; ако позову да се остане, остали би; ако позову на протест испред Републичке изборне комисије или Скупштине, грађани би их мирно следили.

Сврха масовног присуства, према Дикићу, јесте да се током изборне ноћи спречи „изборна алхемија“, односно преправљање резултата у тренутку када пажња јавности опада. Он верује да би велики број људи на улици истовремено представљао и заштиту кандидатима и будућим посланицима од куповине, претњи и притисака.

„Не давати аутоголове“ и избегавати сваки инсценирани инцидент

Дикић је упозорио да противници власти морају бити „опрезни као да ходају по минском пољу“. Према његовој оцени, режиму одговарају инциденти који би омогућили да студенте представи као покрет мржње, насиља и анархије.

Зато студентска листа и њене присталице, каже, не смеју да дају аутоголове, праве непотребне грешке или реагују на провокације. Његов позив на улицу односи се на масовно, организовано и мирно присуство грађана, под политичким вођством студентске листе, а не на самосталне насилне акције.

Медијска неравноправност и „буџет као кредитна картица“

Дикић је као пример неравноправне кампање навео чињеницу да је, према његовим речима, више од 40 телевизија преносило један скуп СНС-а, док скупови других изборних листа нису добили упоредив простор. Он је поставио питање да ли се у таквим условима може говорити о равноправном представљању и потпуно информисаној одлуци бирача.

Према његовој оцени, власт користи директоре јавних установа, функционерску кампању, једнократне новчане исплате и националне фреквенције. За Вучића је рекао да дели новац „као да му је буџет кредитна картица“, док медијску сцену описује као потпуну окупацију националних фреквенција.

Дикић, међутим, не мисли да на те услове треба одговорити кукањем. Све неправилности и неравноправности треба документовати и узети у обзир када резултати буду стављени на сто. Уколико резултат буде тесан, питање услова кампање постаће, према њему, неодвојиво од питања политичког легитимитета будуће већине.

Две опозиционе колоне: „Аутентична десница“ и „Европска Србија“

Говорећи о опозиционим листама поред студентске, Дикић је издвојио „Аутентичну десницу“ и „Европску Србију“. За њих види два могућа исхода. Први је да постану колатерална штета судара две највеће листе, да им се гласачи прелију ка студентима и да остану испод цензуса. Други је да очувају сопствено бирачко тело, пређу цензус и после избора са студентском листом направе већину.

Он сматра да „Аутентична десница“ има шири слободан простор јер су Двери и поједини суверенистички актери подржали студенте, Заветници пришли власти, а на десном полу нема много организованих формација са реалном шансом за парламент.

За листу „Европска Србија“ простор види као ужи, јер студентска листа већ обухвата значајан део проевропског бирачког тела, а подржале су је и странке попут Демократске странке, Зелено-левог фронта и Покрета слободних грађана.

Дикић није тврдио да сигурно зна изборне проценте ових листа, већ је нагласио да је реч о његовој политичкој процени. Ипак, изразио је наду да ће свака опозициона листа која пређе цензус подржати студентске посланике и створити прву парламентарну већину без режимских листа.

Постизборни сценарији према Дикићу

Могући исход	Дикићев предлог	Политички циљ
Студентска листа осваја убедљиву већину	Одмах формирати прелазну реформску власт	Демонтажа система и припрема слободних избора
Студенти немају сами већину, али опозиционе листе прелазе цензус	Коалиција студената, „Аутентичне деснице“ и/или „Европске Србије“	Већина без СНС-а и СПС-а
Мањинске листе постају једини језичак на ваги	Техничка влада и нови избори у року од неколико месеци	Избегавање дуготрајне нестабилне већине
СНС и СПС формирају тесну већину	Кратак мандат Скупштине, округли сто и прелазна влада	Понављање избора под равноправнијим условима
За смену је неопходан СПС или неколико његових посланика	Не градити нову власт на пребезима; остати опозиција и тражити нове изборе	Промена система без нове политичке преваре
Покушај куповине или застрашивања посланика	Масовно јавно присуство и политички притисак јавности	Заштита јасно исказане изборне воље

Заједнички минимум са десницом у прелазној влади

Дикић је одбацио идеју да би стране амбасаде или европски центри требало да спрече договор студентске листе са „Аутентичном десницом“. Европска унија, поручио је, није „света крава“, нити противљење ЕУ некога аутоматски искључује из демократског политичког система.

Он сматра да постоји заједнички минимум за привремену владу: нови изборни закон, ослобађање медија, смањивање утицаја извршне власти на тужилаштво и правосуђе, успостављање одговорности и припрема првих заиста слободних избора. Таква влада не би морала да решава сва идеолошка и геополитичка питања, већ би трајала приближно годину до годину и по дана.

Њен задатак био би да омогући „предах“ и друштвену ревитализацију после 14 година власти Александра Вучића. Тек након институционалног опоравка и нових изборних правила, грађани би на следећим изборима одлучивали да ли Србија треба да иде ка Истоку, Западу или неким другим путем.

Метафора поквареног возила: прво поправити Србију, па бирати правац

Дикић је своју идеју објаснио метафором возила. Ако нова већина 25. октобра преузме „возило које се зове Србија“, на контролној табли упалиће се све лампице: нема уља, нема горива, гуме су празне, а мотор је пред кључањем.

У таквом стању бесмислено је прво расправљати да ли возило треба да крене на Исток, Запад, Север или Југ. Први задатак је сервисирање државе — поправка институција, медија, изборног система и правосуђа. Тек када Србија поново постане способна да се креће, грађани могу на новим изборима да одлуче у ком смеру желе да иду.

Зато Дикић поручује да заједничка привремена власт не мора да има јединствен став о Европској унији, Русији или другим геополитичким темама. Довољно је да постоји сагласност о правној држави, слободним медијима, изборима и институционалној одговорности.

И Берлину и Москви рећи „не“ када се пређу црвене линије

Дикић је критиковао и спољне притиске. Према њему, задатак будуће власти мора се спроводити без обзира на поруке из Брисела, Москве, Берлина или било ког другог центра. Србији су потребни људи који имају контакте са Немцима, Русима, Французима и другим државама, али који су довољно самостални да свима кажу „не“ када се пређу државне црвене линије.

Као пример је поменуо Мила Ломпара, кога види као истакнутог интелектуалца и могућег будућег председничког кандидата. За Дикића није проблем ако неко има добре односе са Русијом или Немачком; проблем настаје тек ако постане туђи пијун или агент утицаја који више не одлучује у интересу Србије.

Подршку Владимира Путина Вучићу оценио је као очекивану и контрапродуктивну. Бирачима који мисле да се 25. октобра одлучује о српско-руским односима поручио је да не слушају ни Путина ни Вучића, већ да гласају за студентску листу или бар не подрже власт. По његовом ставу, односи са руским народом биће бољи ако Србија добије нормалну и поштену власт.

Одбацивање тврдње да „стари ДС“ контролише студентску листу

Дикић је одбацио тврдње да бивши функционери Демократске странке, попут Бојана Пајтића и Душана Петровића, из сенке контролишу студентску листу и припремају повратак на власт. Таква објашњења назвао је покушајем да се сложена политичка појава замени теоријом завере.

Према његовим речима, Пајтић нема значајан утицај ни на покрајински одбор Демократске странке, а камоли на целу странку, док Душана Петровића није виђао на страначким форумима. Пајтића је описао као политичког пензионера и талентованог коментатора који уме да у краткој форми анализира политичку стварност, али се не припрема за страначку или државну функцију.

Дикић сматра да бившим политичарима не треба одузети право да говоре у јавности само зато што су некада обављали функције. Његов став је да Пајтић можда осећа обавезу да, и због сопствених ранијих грешака, допринесе смени садашњег система. Ипак, то не значи да контролише студенте или да ће се вратити у извршну власт.

Као контрапункт страху од повратка људи из периода после 2000. године, Дикић је навео да су се у власт и медије већ вратили бројни актери из деведесетих — Александар Вучић, Ивица Дачић, Александар Вулин, Војислав Шешељ и други. Зато сматра нелогичним да се грађани више плаше могућег повратка појединаца из влада Зорана Ђинђића или Зорана Живковића него политичара који су већ поново на власти.

Без СПС-а, макар се избори поновили

На питање шта учинити ако без СПС-а не буде могуће формирати нову већину, Дикић је признао да му „глава и срце“ нуде различите одговоре. Разум говори да је стање толико тешко да би требало прихватити сваку помоћ која обара Вучића. Ипак, његов коначни политички став је да нова Србија не сме бити изграђена на новој превари.

Подсетио је да је СПС 2008. водио кампању против Демократске странке, а затим склопио „историјско помирење“ и тиме, по његовој оцени, преварио део сопствених бирача. Данас СПС води кампању против студентске листе, док је Ивица Дачић протесте и студентски покрет називао обојеном револуцијом и као партнере бирао напредњаке.

Зато Дикић одбацује варијанту у којој би неколико посланика СПС-а пребегло и обезбедило већину. Ако без СПС-а није могуће променити систем, каже, боље је остати у опозицији, вршити притисак и тражити брзо понављање избора како би нова већина била освојена без социјалиста.

Тајкуни, сумњиво богатство и страх од куповине посланика

Део разговора био је посвећен опасности да тајкуни, крупни капитал и људи повезани са криминалним структурама покушају да купе утицај у студентској листи или у новом парламенту. Дикић је одговорио да се сваки случај мора процењивати засебно и да је потребан институционални филтер.

За тајкуне настале током Вучићеве власти изнео је веома оштар став: или ће добровољно вратити део имовине, или ће држава, кроз законите поступке, испитивање порекла имовине и одлуке надлежних институција, обезбедити да незаконито стечено богатство буде одузето или знатно умањено.

Он је поменуо могућност сарадње са међународним правосудним и обавештајним институцијама како би и тај део друштва прошао кроз неку врсту „чистилишта“. Истовремено је упозорио да не смеју сви људи из пословног света бити третирани исто и да поступак мора да иде од човека до човека, на основу доказа.

Када је реч о људима из криминалног миљеа који би у изборној ноћи могли да се супротставе режимским групама, Дикић је поручио да Србија не сме поновити грешке 5. октобра, када су окорели криминалци окружили део политичких лидера. Његова иронична порука била је да код „полукриминалаца“ тог дана треба да превагне половина која није криминална, како би после промене могли да постану законити грађани обновљене републике.

Ипак, најбољи начин да се избегне сукоб криминалних и параполицијских група види у убедљивој изборној победи. Што је народна воља јаснија, то је мањи простор за уцене, куповину, пребеге и насиље.

Република Српска и БиХ имају већу контролу избора од Србије

На крају разговора Дикић се осврнуо и на изборе у Републици Српској и БиХ, који су се одржавали на дан снимања интервјуа. Посебно је указао на употребу скенера, камера и електронских механизама контроле гласања.

Његова оцена је да БиХ, коју су у Србији многи годинама описивали као нефункционалну државу, сада има већу контролу изборног процеса од Републике Србије. Док се у БиХ и Црној Гори смењују владе и изборни резултати остају неизвесни, у Србији се могућа крађа унапред прихвата као део политичког „фолклора“.

Дикић сматра да би промена власти или добар резултат опозиције у Републици Српској могли да пошаљу охрабрујућу поруку бирачима у Србији и да се ентузијазам прелије преко Дрине. Поручио је да ауторитарни модели са обе стране Дрине треба да буду политички поражени у истом демократском таласу.

„Нова страница историје Србије“

У завршници интервјуа Дикић је изразио наду да ће Србија 25. октобра увече, а већ 26. октобра ујутру, отворити нову страницу своје историје. Минимум око кога би различити актери требало да се уједине није јединствена идеологија, већ правна држава у којој важе Устав, закони, основни морални кодекс и правила јавног живота.

Говорећи о независним медијима, навео је притиске које трпе „Србин.инфо“ и КТВ и оценио да ће будуће генерације проучавати како су такве редакције радиле у „медијском мраку“ и под директним и посредним ударима режима.

Искуство претходних 14 година, закључио је, мора бити искоришћено на два начина: да се такав систем више никада не понови и да независни медији задрже критички однос према свакој будућој власти. Отпор притисцима не сме престати сменом Вучића, већ мора постати трајни стандард и у „новој, слободној Србији“.

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић