ЖАНА МЕРКУС – холандска принцеза и ратница која је волела Србију

09:28 08.04.2014.

Срби и Србија су заборавили колико их је волела и помагала једна необична жена из Холандије под именом Жана Меркус.

„Имала је срце од јунака, а богатства три товара блага“

Проводећи последње две године свога живота у психијатријској болници за сиромашне, у Утрехту, Жана Меркус се, иако заробљена у свој свет деменције и лудила, можда још и сећала како је некада била млада, лепа и богата. Како је подизала болнице за сиромашне широм Француске. Како је у Јерусалиму подизала храм у коме ће праведници дочекати други Христов долазак и Страшни суд. Како се са пушком у руци борила за поробљене и угњетене. Како је некада волела и била вољена… У то време, они које је до тада била задужила, већ су је одавно били заборавили. Заборавили смо је и ми Срби, а била нам је велики пријатељ и неизмерно нас је волела. А, некада смо је „у звезде ковали“. Стари, мудри Латини говорили су да је „Пријатељ најбоља имовина у животу“ („Амицус оптима витае поссессио“). Ово је подсећање на једног пријатеља кога смо заборавили и заправо му се никада нисмо достојно одужили.

Холандска принцеза

Жана Меркус – холандска принцеза и ратница која је волела Србију ЈеанМеркусЖана Меркус (Јеанне Меркус) родила се 11. октобра 1839. године у Батавији, данашњој Џакарти, на острву Јава. Била је најмлађа од осморо деце Петера Меркуса (1787‐1844), генералног гувернера, односно вицекраља холандске колоније Источна Индија (данашње Индонезија). Међу Србима је касније била позната као Јована, Јованка, Јања, Јохана, Ивона или Марија, Меркусова, Маркусова или Маркушова. Због титуле њеног оца, Срби су за Жану мислили да је принцеза, односно да је „плаве крви“.

Жанин отац је преминуо 1844. године, када је она имала свега пет година. Потом се читава породица вратила у Холандију и живела у Амстердаму, а потом у Хагу. Четири године касније преминула јој је и мајка, Вилхелмина Кренсен‐Меркус. Старање о Жани преузима њен стриц, Шарл Гијом Меркус свештеник Валонске протестантске цркве. Својом религиозношћу он је снажно утицао да се и код младе Жане развију готово страствена религиозна осећања.

Када је у својој двадесетшестој години живота, 1862. године, добила свој позамашни део породичног наслеђа (према неким тврдњама, отац јој је завештао половину своје имовине), Жана се одважила и отиснула у самостални живот. Живела је прво на имању које је купила у близини Арнхема, далеко од градске вреве. Читала је и јахала, а своје наследство већ је почела да користи у харитативне сврхе. Касније је ово имање продала и путовала по Немачкој и Италији. Неко време је живела у друштву чувене феминисткиње, композиторке и књижевнице Катарине ван Рис (1831‐1915), која је својим идејама такође оставила траг на Жанин развитак. По свему судећи, пријатељство Жане и Катарине ипак није имало интимни, односно љубавни карактер.

Од Париза до Рима

У жељи да се даље образује, Жана Меркус се 1869. године преселила у Париз. На Сорбони са великим успехом студира језике. Течно их је говорила седам, а за време боравка у Херцеговини научила је помало и српски. У време студија дружи се са људима из разних делова света, између осталог и са Балкана.

У време Француско‐пруског рата (19. јули 1870. ‐ 10. мај 1871.) Жана Меркус добровољно служи у Црвеном крсту и помаже рањеницима. Преживела је страшну немачку опсаду Париза, глад и бомбардовање у зиму 1870/71. године. Потом се придружила Париској комуни (18. март ‐ 28. мај 1871.). Сведоци и саборци памте да се Жана увек држала „храбро, као стари искусан војник“. За време рата била је рањена гелером или пушчаним зрном у образ.

У време Француско‐пруског рата и Париске комуне Жана Меркус је увидела да многи сиромашни Французи не могу себи да приуште адекватну здравствену негу и болничко лечење. Зато она широм Француске о свом трошку оснива читаву мрежу народних болница за сиромашне. Многе од ових болница и данас постоје.

У лето 1871. године, због опште исцрпљености организма, по савету лекара, Жана Меркус је морала да отпутује на опоравак у Италију. Тамо се упознаје и зближава са Гарибалдинцима и самим Ђузепеом Гарибалдијем. Стигла је да посети Рим, нову престоницу тек уједињене Италије. Из њега су Гарибалдинци, на Жанину велику радост, само девет месеци раније протерали папу у Ватикан и тиме срушили Папску државу.

Непрестано у некој врсти религијског заноса, Жана Меркус је тврдила да је у току посете ослобођеном Риму чула поруку од самог Христа: „Начини кућу моју у Јерусалиму!“. Од раније је била опседнута мистичним и хилијастичким порукама Новозаветног откровења Јовановог: „Јер дође велики дан гнева његова, и ко може опстати?…Не кварите земље, ни мора, ни дрвећа, док не ставимо печат слугама Бога нашега на чела њихова. И чух број обележених печатом: 144.000 оних са печатом из свих племена Израиљевих.“(Отк.,6.17 и 7.3‐4).

Жана тада доноси одлуку да оде у Палестину, Свету земљу, и та ће јој одлука у многоме одредити даљу животну судбину.

„Дом искупљења“

Под лажним именом Жана Израел она се 1873. године искрцала у луци Јафа и пешице стигла до Јерусалима. Пошто у време османске власти странцима није било дозвољено да купују и поседују земљу у Палестини, Жана је преко посредника купила плац надомак Јерусалима, недалеко од зидина старога града, код Капије за Јафу. Куповина земљишта и добијање дозвола за градњу били су дуг и компликован процес праћен сталним подмићивањем османских власти.
Жана је одлучила да на купљеном плацу сазида храм, заправо дворац, у коме ће 144.000 „праведника“ дочекати Судњи дан и други Христов долазак. За руководиоца градње изабрала је пензионисаног француског капетана Гијема, архитекту и археолога. Будуће здање назвала је „Дом мир“, али су га убрзо почели називати „Дом 144.000“ или „Дом искупљења“.

У време боравка у Палестини, Жана Меркус је пропутовала Свету земљу. Била је принуђена да путује, јер су Арапи, радници на градилишту, који су због великих врућина радили полуобнажени, одбијали да се појављују и раде у присуству једне жене. У току тих путовања лично се уверила у тежак положај немуслиманског становништва под османском влашћу. То је још више учврстило њену хришћанску веру, али и њен анимозитет према исламу. Када је градња „Дома мир“ кренула својим током Жана је, оставивши део средстава за даљу градњу, напустила Палестину и вратила се у Европу.

Херцеговачки устанак

Сукобом српских устаника са Турцима на брду Градац, 9. јула 1875. године, познатијем у историји као Невесињска пушка, отпочео је Херцеговачки (Босанско‐Херцеговачки) устанак (1875‐1878). Недуго пошто се за Невесињску пушку прочуло по Европи, Жана Меркус је одлучила да и сама помогне хришћанске борце против Османлија на Балкану. Још раније се била уверила у тежак положај раје у Отоманском царству. Као девојчици, идол јој је била њена имењакиња, француска хероина из стогодишњег рата Јованка Орлеанка (Јеанне д’ Арц). Сањала је о томе да ће и она једнога дана предводити војске угњетених, против угњетача. На крају, мислила је да је Херцеговачки устанак увод у пропаст Отоманске империје. Тиме би и Јерусалим постао слободан, што би јој омогућило да успешно доврши градњу „Дома мир“.

Како није успела да прикупи значајнију подршку за устанак, од дела новца намењеног „Миру“ купила је оружије за Херцеговце и кренула на Балкан. Ова инвестиција утицала је касније на то да се изградња „Мира“ прво успори, а затим и потпуно стане.

Жана Меркус се после мучног путовања бродом искрцала у Дубровнику. О њеном доласку Земунски лист „Граничар“, од 16. јануара 1876. године, забележио је: „Ових дана дошла је у Дубровник једна богата госпа холандска. Донела је потпору за устанике херцеговачке. Она одлази одавде у табор устаника.“ Жана је заиста убрзо приспела у устанички штаб војводе Мића Љубибратића. Немац Албин Куцбах, ратни извештач, а вероватно и немачки шпијун у устаничким редовима, овако је забележио тај догађај: „Око Божића дошла је код Љубибратића, једног од вођа устанка, једна богата дама, презименом Меркус. Издавала се за врло побожну и желела да за Босну и Херцеговину одигра улогу Јованке Орлеанке, стављајући устаницима на располагање велику суму новца.“

Жану су устаници у почетку прихватили са великим подозрењем, али су јој убрзо све поверовали јер је са собом носила писмо‐препоруку Ђузепеа Гарибалдија лично. Неће проћи пуно времена а Жана, Јована Маркушова, како су је Херцеговци назвали, постаће омиљена међу устаницима и у народу.

О Жанином учешћу у устанку сведоче данас неки документи из архиве Мића Љубибратића, поједини записи Вука Врчевића из 1875/76, новински чланци. Данас се на више сајтова и блогова на интернету појављују текстови писама које је Жана Меркус наводно писала из Херцеговине пријатељици Мери Уленшпигел у Амстердам. Ова писма преузета су из романа „Херцеговачка рапсодија“ Радована Ждралеа (2 тома, Нови Сад, 2003). У њима Жана на више места помиње своје упознавање и контакте са војводом Луком Вукаловићем у другој половини 1875 и првој половини 1876. године. Из историје нам је сасвим познато да је херцеговачки војвода Лука Вукаловић (1823‐1873) био вођа Херцеговачког устанка, али оног из 1852‐1862. године. У завади са Црном Гором и изигран од Турака, Вукаловић је 1865. емигрирао у Русију и тамо, у Одеси, преминуо 1873, две године пре почетка Херцеговачког устанка 1877‐1878, у коме је Меркусова учествовала. Зато нема сумње да поменута писма Жане Меркус нису аутентична.

Извори бележе да је Жана Меркус у време Херцеговачког устанка носила мушку херцеговачку ношњу и црногорску капу. Стално је пушила цигаре (томпусе), била наоружана са два револвера, изванредно јахала… У борбама се истицала храброшћу, и као борац и као болничарка. Херцеговцима је све то било прилично неуобичајено, али је устаницима истовремено давало велики морални подстрек.

Жана Меркус је покушала да за устанике преко једног француског и једног пруског официра набави топове, али извори различито говоре о успеху ове њене акције. Према неким тврдњама успела је да у Херцеговину доведе више стотина добровољаца из Европе, претежно Гарибалдинаца из Италије.

Вукота, старина из Невесињског краја, шездесетих година прошлог века, као деведесетогодишњак, причао је новинарима своја сећања на Херцеговачки устанак, који памти из детињства. Сетио се и „Холанђанке“: „Како да нисам чуо за њу. За њу је чуло и старо и младо. Има и једна пјесма која је спомиње: Имала је срце од јунака, а богатства три товара блага“, и додаје да је Жана „јахала на коњу као вила“.

Хроничар Вук Врчевић (1811‐1882) овако је забележио своја сазнања о Меркусовој: „Дужан сам овде напоменути једну оландешку жену од својих 35 година, или може бити и мање, која је по казивању више достовјерних људи донијела сто хиљада франака и сваког одличног јунака обдарила спрам учињеног јунаштва са пообилно наполеона. Ова човјек‐жена била је до сада два‐три пута са устаничком војском… Чешће пута долазила би до Дубровника и шетала се без икаква зазора у опанцима и с цигаром у устима, на велико дивљење грађанства… Никоме се по имену није казала, али сам се ја извјестио од једног мог одличног устаничког главара да се зове Марија Маркус“. Врчевић је забележио и како се Жана истакла у боју на Љубушком: „Уз ову чету и женски јунак пристаде, она оландежица, Ивана Маркус, о којој сам овамо говорио, која је у много бојева у доњој Херцеговини учествовала, на дивљење васколиког народа. Она је у бојевима имала мушку устаничку ношњу и два револвера о гајтанима о грлу носећа, а вазда је узасе носила замотај крпа којим би привремено завијала ране појединим рањеницима“.

Остале су забележене и друге приче о јунаштвима Меркусове. О томе како је покушала да дигне у ваздух једно турско утврђење, како је вешто минирала мостове, како је навлачила турске патроле у смртоносне заседе устаника. О њеном јунаштву дошле су до наших дана и ове белешке хроничара: „У бој је ишла уз барјактара, који је био омиљена мета Турака. Јуришала је без страха на Турке, иако су је они дочекивали уз заглушујуће псовке“. Међу Турцима је имала погрдан надимак „Црвени Ђаво“. Говорило се да је Жана након битке код Љубиња проглашена за најхрабријег борца… Прекаљени српски борци дивили су се храбрости ове девојке која је желела да својом појавом подстакне устанике на јуначка дела“. Европски репортери извештавали су да „у присуству Жане Меркус Срби чине чуда од јунаштва“. Један репортер питао ју је да ли је она ту да као припадник Црвеног крста помаже рањеницима? На то му је Жана, одлучно и помало увређено, дала контроверзан одговор: „Не! Мени су живи и здрави Срби много дражи од болних и рањених!“. Херцеговци су Жану запамтили као „крхку и бледуњаву жену, али пркосну и с’ ватром у очима“. Српски Краљ Петар И Карађорђевић (1904‐1921), који је под тајним именом Петар Мркоњић учествовао у Херцеговачком устанку, за Јању Меркус (како је он звао Жану) говорио је да је „највећи од свих јунака Херцеговачког устанка“.

Љубав и рат

Сво време боравка у Херцеговини Жана Меркус је боравила у штабу војводе Мића Љубибратића (1839‐1889), који је у току устанка важио за експонента политике Кнежевине Србије. Жана Меркус је стално виђана у његовом и друштву његовог рођака Вука. О Мићу је доста пута писала са пуно поштовања и хвале, и са великим одушевљењем, како према његовим моралним, тако и према његовим физичким особинама. Нема сумње у то да је Жана била заљубљена у овог маркантног балканског ратника. Књижевник Радован Ждрале овако описује Жанину заљубљеност: „Питаш ме како изгледа Он. О томе сам управо хтела да ти пишем али нисам имала храбрости. Твојим интересовањем олакшала си ми оно што сам и сама желела. Како описати човека који ме је испунио до последњег дрхтаја срца? О томе бих лакше писала у своме дневнику, али сада немам куда. Чуваћу се оне женске сентименталности како не бих искривила стварну слику о овом необичном човеку… Он је задивљујући изданак једног света о коме ми у Холандији ништа не знамо… Он је савршено леп човек, или се мени тако чини, као и свакој жени која заволи. Стасит, дугих ногу као у јелена, снажних рамена као у Херкулеса и аполонске главе. Његово лице има белину и финоћу алабастера, што ме посебно узбуђује. Ратник с лицем источњачке принцезе… Обучен је у одело европског кроја, али повремено се обуче и у њихову мушку народну ношњу, која изгледа прелепо. Када се обуку у ту ношњу, везену срмом, китњасту, од финих материјала и спретне кројачке израде ‐ израђују их њихове жене ‐ љубоморна сам на ону која је израдила Његову одећу… Код њих су у моди бркови, па их и Он носи, али за разлику од других који их пуштају да слободно расту, те су, најчешће, веома богати и дуги, његови су фризирани, уврће их и зашиљује на крајевима, те су танки и оштри као бодље. Доња усна му је сочна и сензуално истурена, увек лако влажна и изразито румена. Бео тен, чист, из кога продире светло крупних црних очију! Кад год се сретнем с тим очима, ја се опоменем: пази да се не стропошташ! Њихове девојке, наравно, лудују за њим, али се ниједна не усуђује да то покаже, као што се ни ја не усуђујем… Лежем и устајем мислећи на Њега. По цео дан га држим на оку. Настојим да не пропустим ниједну прилику да будем уз Њега, што није лако с обзиром на Његове и моје послове. Понекада Га не видим данима, нити знам где се налази, ни да ли ће се уопште вратити“.

Јуначица у Београду

Жана Маркус, Мићо, неколико његових рођака и двојица Италијана нашли су се, у пролеће 1876. године на територији Аустроугарске, у Далмацији, негде у околини села Вињани, северно од Имотског. Према неким изворима, ту су избегли са територије Херцеговине, гоњени турским трупама после неуспеха у бици код Љубушког. Према другим изворима, тај прелазак је био један од уобичајених прелазака на територију Аустроугарске, намењен набавци оружија, муниције и ратног материјала, као и пребацивању новопридошлих добровољаца у Херцеговину. Било како било, ту групу су ухапсиле аустријске власти. Вук Врчевић је овако забележио њихово спровођење у Имотски: „У варош бијаше избјегло и мало и велико да сусретне ту пратњу. Тек кад је приступила у варош, са свију страна је народ ускликом поздравио праћенике. Јованки Маркус, која се нађаше међу ухваћенима, би поклоњена лијепа кита цвијећа, уз усклик: Живјела ратоборна јуначице!“. Неко време били су затворени у Имотском. Војвода Мићо и Жана нису били омиљени код аустријских власти, пре свега због својих веза са Гарибалдинцима у Италији. Неки извори тврде да су потом Љубибратић и Меркусова спроведени до Задра, а касније затворени у тврђаву у Линцу, у Аустрији. Исти извори кажу да су Жану за време тог спровођења кроз Далмацију масе свуда дочекивале клицањем и српским тробојкама. Други пак тврде да су Жана и двојица Италијана пуштени и да су им дати пасоши, док су само Херцеговци задржани у затвору у Имотском. Жана се, потом, на кратко обрела у Дубровнику, где су јој аустријске власти одобриле привремени боравак. Она је, међутим, некако успела да побегне из Дубровника и пребаци се у Србију.

Жана Меркус се појавила у Београду негде око Васкрса те 1876. године. Према неким изворима искрцала се бродом на Савско пристаниште, али се није знало из ког правца долази. О њеном доласку прочуло се и раније. Многи Београђани желели су да је поздраве. Сви београдски листови писали су са много поштовања о доласку „храбре жене, позивајући грађанство да изађе на улице и тако покаже да уме ценити жртве ове младе Холанђанке за ствар српског ослобођења“.

Лист „Шумадија“ јављао је, међутим, да је „позната Холанђанка, г‐ђица Меркус, која је онако штедро притрчала у помоћ нашој борбеној браћи у Херцеговини, приспела у Београд и лежи болна“. Лист „Застава“ објавио је следећи текст о добродошлици приређеној Меркусовој после њеног опоравка: „Грађанство наше, да би показало колико уме ценити жртве што их је учинила ова женска, која је кадра била одрећи се најсјајнијег живота и дошла овамо да потпомаже ствар српског ослобођења, приредило је у част ове племените Холанђанке бакљаду на први дан Васкрса. Бакљада је кренула у 8 сати увече од гостионице Лондон уз пратњу певачког друштва, банде и грдне множине народа. Пред кнежевим двором зауставила се док је банда освирала химну и даље преко Теразија, Господареве улице и Варош‐капије упутила се Старом здању (на месту данашњег Патријаршијског двора, прекопута Саборне цркве, прим.аут.), где је г‐ђца Јованка Маркус обитавала. Њена појава на балкону, са црногорском капом на глави, изазвала је од присуствујећег народа одушевљено клицање: ЖИВЕЛА! небројено пута, док је банда свирала и певачко друштво певало…“.

У поворци која је поздравила Меркусову било је око шест хиљада људи. Међу многобројним говорницима те вечери нашао се и Милан Кујунџић Абердар, професор философије на Великој школи у Београду и доцнији академик. Неки кажу да је он први, у свом говору, узвикнуо оно чувено: „Слава теби јуначице!“. Ђура Јакшић објавио је том приликом песму посвећену Жани „Добродошлица Јованки Меркусовој“: „Девојко дична,/ Јованко наша, не Орлеанска,/ Ал’ она иста, Анђео чист./ Имена твога, повести наше/ Славу ће носити најсјајнији лист,/ А рода једног ослобођенога/ Благородности чућеш усклике:/ Слава ти! Слава! Бајроне наш!“. И Слободан Јовановић оставио је запис о Жанином боравку у Београду, али је он био мање импресиониран и узбуђен њеном појавом: „Месеца марта пала је у Београд нека Јованка Маркус или Меркус, названа код нас Меркусова. То је била млада, богата, а нимало лепа Холанђанка, рођена на острву Јави, а настањена у Цариграду… Прочула се као Амазонка Херцеговачког устанка. Београд је лудовао за тим женским ускоком… Та женска прилика са мушком капом, која је опомињала на месојеђе и машкаре, изазвала је већи урнебес него да се појавио главом Пеко Павловић (јунак из Херцеговачког устанка, прим.аут.)“. Остало је забележено и да је Жана том приликом, захваљујући Београђанима на добродошлици, са балкона Старог здања, све онако у херцеговачкој мушкој ношњи, са црногорском капом на глави, рекла: „Изјављујем вам живу радост коју осећам према ратничком духу и расположењу српског народа и надам се да ћу врло брзо имати ту част да са вама заједно војујем за ослобођење народа који стење под стегом поробљивача“.

„Памтите ме по љубави мојој“

Изгледа да је Жана Меркус убрзо после оваквог дочека отишла из Београда, али није познато да ли се враћала у Херцеговину. Пар месеци касније, 28. јуна, на Видовдан 1876. године, Кнежевина Србија је, у савезу са Црном Гором, објавила рат Отоманском царству. Жана се међу првима пријавила у добровољце. Пред полазак у рат оставља још једном аменет: „Ако погинем у борби, сав остатак свог иметка завештавам српском народу. Памтите ме по љубави мојој.“ Претходно је дала новчани допринос Србији за вођење рата са Турском у износу двоструко већем од највишег до тада датог.

Учествовала је у борбама на Дринском фронту, у саставу Добровољачког корпуса Дринске дивизије, којом је командовао ђенерал Ранко Алимпић. Ова дивизија ратовала је против Али‐пашине дивизије на фронту између Бијељине и Зворника. Кажу да се Жана често сукобљавала са ђенералом Алимпићем око његове ратне тактике. Кажу и да је у последњем тренутку покушавала да о свом трошку набави модерније топове за српску војску, али без успеха.

Наједном, Жана Меркус је упала у мрежу дипломатских сплетки и шпијунских завера. Српском министру иностраних дела стигла је 30. јуна дојава од неких дипломата у Цариграду (Слободан Јовановић тврди да су у питању били Руси), о томе да је „Фрајла Меркус просто један шпијун, чивутин (јеврејин, пежоративно, прим.аут.) аустријски“. На брзину је повучена са фронта, проглашена персоном нон грата и протерана из Србије. Срби су је изненада заборавили, као да је никада није ни било и као да за њих никада ништа није учинила.

Под мостовима Сене

После протеривања из Србије, скрхана и разочарана, Жана Меркус одлази у Палестину. Тамо се настанила у једној америчкој колонији у Јерусалиму. Пошто је у међувремену потрошила скоро читав иметак, па и новац намењен „Дому мир“, градња овог здања је стала. Док је боравила у Херцеговини и Србији, турске власти су сазнале за њене антиосманске активности. Отоманска штампа писала је о њој као о „једној лудој жени која против Османске империје ратује на Балкану“. Власти су са војском упале на њено градилиште, ухапсиле и претукле капетана Гијема, растерале раднике и порушиле све до тада изграђено. Када се Жана поново појавила у Јерусалиму, добављач грађевинског материјала Ибрахим Асад Вајат тужио ју је за наводна дуговања. Жана је одбила да плати, тврдећи да су сва дуговања плаћена, али је Вајат уз помоћ корупције успео да добије судски спор, а Жана је банкротирала. Обраћала се за помоћ богатом и утицајном барону Нејтану Мајеру Ротшилду (1840‐1915), али без успеха. Тужни остаци рушевина „Дома мир“ видели су се у Јерусалиму све до касних шездесетих година прошлог века, југозападно од Парка независности. Касније је на месту Дома Мир, називаног такође и „Хотел 144.000“ и „Хотел искупљење“, седамдесетих година прошлог века заиста изграђен хотел ‐„Леонардо плаза“.

Недуго после финансијског краха, Жана се вратила у Француску. Кажу да се вратила у ритама, без пребијене паре и да је неко време живела као клошар на јужној обали Француске. Око 1895. године затекла се у Паризу. И тамо је живела као бескућник и спавала под мостовима Сене. Према неким тврдњама, промрзлу, дементну, изгладнелу и болесну Жану, пронашао је и препознао неки лекар, недалеко од једне од болница својевремено изграђених њеним новцем. Сместио ју је у болницу и преко холандске амбасаде обавестио њену родбину у Холандији. Жанина браћа и сестре су се стидели њеног понашања, начина одевања, њених идеја и свега што је у животу чинила. Могуће је да су били и љубоморни на њу јер је иако најмлађа наследила половину очевог иметка. Један од њене браће одвео ју је у Холандију и сместио у психијатријску болницу за сиротињу у Утрехту, не желећи да сноси било какве трошкове везане за њен смештај, боравак и лечење. Сама, болесна и заборављена од свих, Жана је преминула две године касније, 1897, у својој педесетосмој години. Сахрањена је о трошку болнице, јер породица није желела да сноси чак ни трошкове њене сахране.

Неспаљена Орлеанка

О гробу Жане Меркус нико није бринуо све до тридесетих година прошлог века. Тада је генерални конзул Краљевине Југославије у Ротердаму, песник и књижевни критичар Сибе Миличић, успео да од градских власти Утрехта издејствује да се њен гроб обнови и редовно одржава. Код нас Жана још нема ни споменик ни своју улицу.

Неки од данашњих теоретичара сматрају да је ангажман Жане Меркус на Балкану 1875/76. године „најбољи пример хришћанске солидарности“ и да је то „можда последња јасна историјска манифестација онога што би се могло означити појмом „Хришћанска Европа“. А, од тада је прошло 135 година!

Холандски историчар и антрополог Рене Гремо написао је у последње две деценије више чланака и биографију Жане Меркус под насловом „Фатална ратна муза“. О Меркусовој је више пута писала и наша штампа, али још не постоји њена целовита биографија на српском језику. Неке детаље из Жаниног живота и неке од њених подвига забележила је и знаменита Ребека Вест у својој књизи о Југославији, „Црно јагње и сиви соко“ (Њујорк, 1941). Вестова је о Меркусовој записала и следеће речи: „Важно је напоменути да нема ничег злог везаног за Жану Меркус. Њена чистота никада није била под сумњом. Али, она никада није доживела ранг мученице. Људи којима је посветила свој живот и имовину били су сиромашни и без утицаја“. Спомињући поређење Жане Меркус са Јованком Орлеанком, Вестова додаје да је Жанина судбина „тужан доказ шта би се догодило Јованки Орлеанки да није била довољно срећна да буде спаљена на ломачи“.

Преузето са портала Башта Балкана; извор: Ревија Историја, бр. 19, Београд, август 2011, стр. 11-19 – Никола Гиљен, Соња Јовићевић Јов и Јелена Мандић.