Pročitaj mi članak
Никада није било и никада неће бити „слободног тржишта“. Сва тржишта имају правила.
Једна од најварљивијих идеја, која стално звучи “исправно” (као и њени недокучиви трустови мозгова и медијске испоставе), јесте да је „слободно тржиште“ природно и неизбежно, ван постојећег и изван домена владе. Дакле, без обзира на неједнакост и несигурност коју ствара, ван је наше контроле. И какве год путеве ми тражили да се смањи неједнакост и несигурност – да привреда ради за нас – то су неоправдана ограничења слободе на тржишту, све ће неминовно кренути наопако.
По овом схватању, ако неки људи нису плаћени довољно да имају за живот, тржиште је утврдило да нису довољно вредни. Ако други грабуљају милијарде, они мора да то јесу. Ако милиони Американаца остају без посла или им се смањују плате, или раде два или три посла са скраћеним радним временом, без идеје шта ће и колико зарадити следећег месеца или следеће недеље, шта да се ради, то је само исход тржишта.
По тој логици, влада не би требало да се меша са минималним платама, високим порезима на висока примања, јавном потрошњом да се људи врате на посао, прописима о пословању, или било чим другим – „слободно тржиште“ најбоље зна.
У стварности, „слободно тржиште“ је гомила правила: (1) шта може бити у власништву и чиме се може трговати (генима?, робовима?, нуклеарним материјалом?, бебама?, гласовима?); (2) у којим оквирима (једнак приступ интернету?, право на организовање синдиката?, корпоративни монопол?, дужина патентних заштита?); (3) под којим условима (отровни лекови?, небезбедна храна?, пирамидална штедња?, неосигурани финансијски деривати?, опасна радна места?) (4) шта је приватно а шта јавно (полиција?, путеви?, чист ваздух и чиста вода?, здравство?, добре школе паркови и игралишта?), (5) како да се шта плати (порези?, корисничке таксе?, индивидуалне цене?). И тако даље.
Ова правила не постоје у природи, она су људске творевине. Владе нису уљези на слободном тржишту и оне се не ”мешају”, владе организују и одржавају. Тржишта нису „слободна“ од правила, правила их дефинишу.
Занимљиво питање је којим би се правилима шта постигло. Она могу бити обликована како би се повећала ефикасност (с обзиром на тренутну расподелу ресурса), или раст (у зависности од тога шта смо спремни да жртвујемо за тај раст), или правичност (у зависности од идеја о пристојном друштву). Или комбинација сва три скупа правила – која нису нужно међусобно супротстављена. Докази указују да, на пример, ако је просперитет равномерније распоређен, имамо бржи раст.
Правила се чак могу дизајнирати тако да учврсте и увећају богатство неколицине на врху, а да скоро сви остали буду релативно сиромашни и живе у економској несигурности.
Што нас доводи до средишњег политичког питања: Ко треба да одлучује о правилима и њиховом главном циљу ? Ако наша држава ради како би требало, пре свега наши изабрани представници, агенције и судови ће направити правила угрубо према ономе што већина нас жели да су правила. Привреда ће радити за нас, а не ми за привреду.
Уместо тога, правила одређују углавном они који имају моћ и средства да купују политичаре, поглаваре регулаторних тела, па чак и судове (и адвокате који се појављују пред њима). Као што су приход и богатство концентрисани на врху, тако је и политички утицај. А најважнија цака је одређивање правила игре.
Не случајно, то су исти људи који желе да и већина других верује у фикцију непроменљивог „слободног тржишта.“
Ако желимо да смањимо дивљачку неједнакост и несигурност која сада подрива нашу економију и демократију, не би требало да будемо застрашени митом о „слободном тржишту“. Можемо учинити да привреда ради за нас, а не обрнуто. Али, да би се променила правила, морамо да вршимо власт, власт која је требало да буде наша.
За Србин.инфо превео: Александар Јовановић – „Микрорем“, mikrorem.com
