Прочитај ми чланакСибирски Сургут - наши грађевинари направили најмодернији центар културе. Биографија Радмила Јевтовића могла би да послужи као сценарио за филм.
Први алат чува као „очи у глави“
Сибирски Сургут – наши грађевинари направили најмодернији центар културе. Биографија Радмила Јевтовића могла би да послужи као сценарио за филм.
ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА – МОСКВА
Водећи руски медији ових дана су на сав глас хвалили српске грађевинаре који су властима сибирског града Сургута предали на употребу прелепи центар културе за који се тврди да је један од највећих и, што је посебно важно, најмодернијих у Руској Федерацији.
На свечаности у граду нафташа удаљеном од Москве 2.900 километара, наш угледни грађевинар Радмило Јевтовић уручио је кристални кључ инвеститору и председнику огромне руске компаније „Сургутнефтегас“ Владимиру Богданову, који није штедео комплименте на рачун вредних инжењера и радника из братске Србије. Свечаности је присуствовао и амбасадор Србије Славенко Терзић.
Мићка хвале сви његови сарадници и због тога што никада никоме није остао дужан ни једну рубљу. – За мене је свето правило да се сви сарадници морају поштено платити, а кад завршимо посао, оне најмарљивије увек посебно наградим – каже Мићко.
И пре четири године, у октобру 2012, дописник „Новости“ из Москве био је у Сургуту и уверио се да ни прилично хладно време није могло да заустави вредне Србе који су тек кренули да раде од темеља. Запамтили смо тада да нам је Радмило Јевтовић, родом из Косјерића, рекао: „Дао сам реч Владимиру Богданову да ће на овом блатњавом пољу нићи архитектонска лепотица којом ће се поносити не само нафташи него и сви који живе и раде у Ханти-Мансинском аутономном округу Руске Федерације.“
Кад му је председник на тендеру указао поверење, Радмило, кога сви зову Мићко, ни у једном тренутку није се уплашио ни посла ни зиме.
И заиста, његови радници и инжењери испунили су обећање и одушевили инвеститоре, што је најбоља реклама за све српске грађевинаре. Према уговору, радови нису смели престати све док се температура не спусти испод минус 30 степени. У таквим условима око две хиљаде радника које је ангажовала компанија ЛБК „Мићко“ сазидала је и опремила 49.000 квадратних метара. Уграђено је чак 5.100 тона арматурног гвожђа, 50.000 кубика бетона, око 900 километара разних каблова, као и 110 километара цеви, од којих је 60 километара бакарних. Да би се испоштовали рокови, фирма „Мићко“ је купила комплетно нову технику – огромне дизалице, бетонске пумпе, мешалице и кипере…
Прелепи културни центар има најмодернију, моћну опрему којом може зими брзо да угреје просторије, а лети да их охлади. Покретна бешумна сцена је последња реч технике. Само техника у дворани кошта око 50 милиона евра, а вредност целокупног објекта је око 250 милиона евра.
Пре него што је почео да гради велике објекте, Јевтовићева компанија ЛБК „Мићко“ много пута је освајала награде у Русији на такмичењима фирми које се баве лимаријом и металним конструкцијама.
Биографија Радмила Јевтовића могла би да послужи као сценарио за врло занимљив филм, о томе како се изузетно јаком вољом и упорношћу може постати успешан и цењен човек и бизнисмен. Мићко је у Москву стигао возом из Београда 28. маја 1995. До тада је радио три и по године у фабрици бетонских цеви у Косјерићу. Желео је да сагради породичну кућу, али то није могао са једном платом. Тада му жена није радила, па је одлучио да на три месеца оде у Русију, да покуша да нешто уштеди, па да се врати кући. У Москви се запослио у „Јединству“ из Ужица, али су му после три месеца рада дали само 150 долара и казали су му да је добро прошао, јер се неки враћају без иједног долара у џепу.
Човек железног карактера Радмило Јевтовић није се предао, па се вратио у Москву 15. децембра 1995, где је основао своју фирму ЛБК „Мићко“.
– На посао сам ишао метроом, носећи у торби алат који сам куповао на пијаци. Упркос тешкоћама, веровао је да ће успети, јер је из Србије довео групу одличних лимара. Захваљујући добро направљеним крововима и другој лимарији, врло брзо смо изашли на добар глас. Тај алат с којим сам на почетку радио сада чувам као реликвију – прича нам Мићко.
Дом културе у сибирском Сургуту
Добар рад му је помогао да добије нове послове. Али тада се појавио проблем наплате урађеног, сећа се Мићко, који и данас чува свеску у којој су записана сва имена власника српских фирми који су га преварили и нису му исплатили целокупну зараду.
Мајка Милица Јевтовић, којој је 75 година, може да се поноси са своје троје деце. Мићко никада не заборавља сиромашно детињство и село одакле је потекао, воли Косјерић и Србију. Наравно да је инвестирао и у свој крај. Син Младен води транспортну компанију и ресторан, а ћерка Маја је власник салоне у Чачку и сервиса „мерцедеса“. Супруга Јадранка је власник пекаре с најмодернијом опремом у Косјерићу, а хлеб и пецива продаје у више градова у западној Србији.
Упркос невољама, Јевтовић је проширо посао, па је, осим кровова, почео да поставља и фасаде. Кад су инвеститори видели како квалитетно ради, понудили су му 2004. да гради објекте „под кључ“. Међу онима којима је Мићко направио раскошне виле био је и најбогатији грађанин Украјине – милијардер Ринат Аматов, кога код нас многи знају као власника фудбалског клуба Шахтјор из Доњецка. После тога, сарадници председника огромне руске компаније „Сургутнефтегас“ понудили су му да учествује на тендерима за градњу у Сибиру. Тако се Мићко упознао са Владимиром Богдановом, доказаним пријатељом наше земље.
Аутору овог текста причао је покојни амбасадор у Москви Борислав Милошевић, брат некадашњег председника Слободана Милошевића, да је Богданов, упркос међународним санкцијама, продавао нафту Србији по најповољнијим ценама. Интересантно је да му до данас нити једна власт у Београду за такву наклоност Србима није дала никакво признање.
Тај исти Богданов је поверовао у способности и поштење Мићка Јевтовића и поверио му да гради затворени хотел „Сургутнефтегаса“. Убрзо је Мићко почео да гради бизнис центар у Сургуту, а на Црном мору, у Туапсеу, изградио је прелепи велики санаторијум. Као добротвор, тамо је изградио и цркву, а на звону су исписана имена свих људи који су му помогли у животу.
Данас Мићка знају широм Русије. Радио је у Анадиру, најудаљенијем граду на североистоку Русије, па у изузетно хладној Јакутији, затим у Сочију, па у Калињинградској области…
Радмило Јевтовић и Владимир Богданов
– У једном тренутку имао сам истовремено 24 градилишта и нигде нисам каснио, све сам урадио онако како је било записано у уговору – каже Мићко.
Осим што зарађује у Руској Федерацији, он у ту братску земљу и инвестира. У Сургуту има репрезентативне канцеларије, а у Подмосковљу две базе. Има своје погоне с најмодернијим машинама за обраду алуминијума. У Подмосковљу, у близини царског села Аргхангелскоје направио је лепу, модерну зграду у којој му је савремена канцеларија. Тамо сада зида хотел у коме ће моћи да смести својих 250 инжињера и радника.У погон за обраду камена инвестира око три милиона евра. Због тога руски партнери кажу за Мићка: Он је и наш и ваш брат Србин.
