Pročitaj mi članakSrbija je nedavno ponovo uspostavila pregovore sa EU o pristupanju koji su prekinuti 2014. godine. Jasno je da je put Srbije u EU neće biti lak. Ali ako pretpostavimo da će Srbija postati članica EU, šta će se u tom slučaju dogoditi sa njenom privredom?
Србија је недавно поново успоставила преговоре са ЕУ о приступању који су прекинути 2014. године. Јасно је да је пут Србије у ЕУ неће бити лак. Али ако претпоставимо да ће Србија постати чланица ЕУ, шта ће се у том случају догодити са њеном привредом?
Није тешко погодити шта ће се десити са привредом и пољопривредом Србије, ако се окренемо искуству најмлађе чланица ЕУ – Хрватске, која је у ЕУ само три године, као и Бугарске и Румуније, које имају „искуство“ боравка у Европској унији 9 година.
Чини се да није тако лоше. Након четврте године у ЕУ Хрватска показује раст БДП-а од 2,6%, док је у односу на БДП по становнику у 2015. години Хрватска на 58. место у свету, пре уласка у ЕУ била је 78-ом месту.
Стопа незапослености у Хрватској је 18,4% радне снаге. Међутим, незапосленост пре приступања ЕУ у Хрватској била је већа од 22% становништва. Просечна плата у Хрватској данас је око 730 евра месечно, а пре уласка у ЕУ била је око 600 евра. Али национални дуг земље сада износи 108% БДП-а, а пре приступања био је нешто мањи од 100%.
Код старијих чланица ЕУ, Бугарске и Румуније, економска ситуација је доста слична. БДП у тим земљама порастао је за 1,4% и 2,8%. Економија изгледа у порасту, али то на животни стандард није много утицало, јер ове земље по БДП по глави становника заузимају, 82-ог и 70-ог место у свету. Ипак, вреди напоменути да је пре уласка Бугарске у ЕУ по БДП-у по глави становника она налазила на 93-ом месту у свету.
Јавни дуг ових земаља није тако висок као у Хрватској (око 70% БДП-а, што је чак ниже од просека ЕУ), али ситуација са запосленошчу становништва није баш глатка. Неки европски медији су ширили израз једног од бугарске дипломате: „Бугарска – земља незапослених стараца“, којом је веома језгровито и луцидно објашњено шта се заправо догодило у Бугарској након уласка у ЕУ. Иако у Бугарској званична стопа незапослености износи (10% становништва), али је ситуација запошљавања младих до 30 година, а посебно образованих младих критична. Сваки други универзитетски дипломац не може да нађе посао у Бугарској, и приморан је да траже посао у другим земљама ЕУ. Незапослености у овој земљи је већа од званичне најмање два пута, само званична статистика умањује број. А у неким индустријским градовима, где су затворене фабрике из социјалистичког периода, незапосленост је званично већа од 60%.
А како ствари функционишу у Србији? У економији ствари нису најбоље. Србија се сада налази на 92-ом месту у свету у погледу БДП-а по глави становника. У Србији, незапосленост је већа не само од просека ЕУ, него и од Хрватске (25% радно способног становништва). Просечна плата месечно не прелази 400 евра. Према речима председника Србије Томислава Николића, Србији је ЕУ „неопходна“ како би „постала модерна и просперитетна земља са бољим животним стандардом.“ Међутим, нада да ће Србија после приступања ЕУ одмах постати „срећна земља“ је само привидна. Не само зато што је ЕУ тек сада почелада изађе из кризе. За ЕУ није профитабилно да прима земље са ниским стандардом живота и социјалним проблема. За ЕУ је важно је да се Србија „спријатељи“ са Косовом, или барем да не ствара главобоље за Брисел, подсећајући да не признаје Косово као независну државу, већ као незаконито одузету територију.
Али најважнија ствар „младоевропским“ државама је знатан пораст животног стандарда или решења виталних економских проблема, а ЕУ то није обезбедила. Пад стопе незапослености од 23% до 18%, као у Хрватској, до повећања националног дуга, релативно мали раст БДП-а и раст просечне плате за коју морате да платите велики јавни дуг, да ли је то сан становништва у овим земљама? Један утицајни европски медији пре две године наводи бугарског професора, „најважније достигнуће приступања Бугарске ЕУ је могућност за било ког бугарског студента да студира на било комевропском универзитету“, али на новинарско питање да ли онда добија посао у Бугарској , није могао да одговори.
То је нешто о чему треба да размишља становништво Србије, још пре него што су власти донеле одлуку да иду као ЕУ. Занимљиво је да, према анкетама спроведеним у 2016. години, против уласка у ЕУ је скоро 60% грађана Србије, иако је пре неколико година већина становништва била за чланство у ЕУ. Либерална и про-америчка мањина наспрам себе има велику већину Срба, а већину треба узети у обзир. Да ли ће ово српске власти да схвате?
Али дозволите, кажете ви, у претходним примерима, говорите о бившим социјалистичким земљама, чија је економска база у почетку била ниска, а време од тренутка њиховог уласка у ЕУ до сада није дуго, и довести у кратком времену, такве земље у категорије индустријализованих једноставно је немогуће.
Али да видимо како ствари функционишу у „старој Европи“. Замислите, постоје и тамо проблеми. Неки од њих, укључујући и – чланове „велике седморке“ развијеног света, скоро као у сиромашнијим земљама ЕУ, морају да се бори за бољи живот.
Тако, проблем има земља ЕУ Шпанија (индустријализована земља, 29. место у свету по БДП по глави становника). Повремено, земља се суочава са различитим изазовима на макроекономском нивоу, који има мање везе са спољним факторима, колико са унутрашњим управљањем земљом (и није случајно да земља буде више од шест месеци у стању акутне политичке кризе, када није могла да формира владу националног поверења) . У 2012-2013. години за Шпанију је акутни проблем незапослености, посебно на југу, а стопа незапослености у развијеној земљи Европе дошла је до 27-28% од радно активног становништва, што је упоредиво са тренутном економском ситуацијом у Србији. Међутим, шпанска влада је затражила помоћ од ЕУ у промовисању запошљавања, пре свега, младих професионалаца и доделу кредита. Оштрину проблема незапослености у неколико година су успели да изгладе, а почетком 2016. године, незапосленост у Шпанији је опала, али само до 23%, што је још већа него у Хрватској, Бугарској и Румунији. Теже ли „Младоевропејци“ таквом нивоу економског развоја?
Иако је стопа незапослености пала, али, захваљујући контроверзној помоћ ЕУ кроз кредите, Шпанија је значајно повећала свој јавни дуг. Ако је у 2013. години он био 90% БДП-а, до краја 2015. године, шпански дуг нарастао на опасан ниво од 100% БДП-а. Треба напоменути да је све до 2008. године, односно пре последње глобалне финансијске кризе, јавни дуг у Шпанији могао да балансира између 45-65% БДП-а, и није било великог јавног дуга, долазиле су инвестиције, углавном из латинских земаља Америке, Мексика и САД-а. Након 2008. године, инвестициона атрактивност Шпаније је опала, а велику улогу играла је криза на тржишту некретнина. Страних инвестиција је бивало све мање. Онда је шпанска влада прешла на спољашње задуживање.
Када се економским проблемима се дода и сепаратизам прети колапс земље. С обзиром на стална „животна превирања“ у Шпанији су све активнији покрети за независност на првом месту – у Каталонији, у највећем индустријском региону Шпаније. На референдуму 2014. године под називом „Анкета“ за повлачење из Шпаније, гласало је 80% становништва Каталоније. Тај референдум не обавезује централну владу. Међутим, могуће је, у позадини Брегзита и даљег погоршања економских проблема саме Шпаније, да се каталонски сепаратисти активирају.
На ивици банкрота недавно била је и Португалија (38-ом месту у свету у погледу БДП-а по глави становника). Њен дуг је око 130% БДП-а и био је један од највећих у свету. За спас земље ангажовали су се заједнички ММФ, ЕУ и Европска централна банка. Део дуга је реструктуриран, али то је било по цену веома тешких и непопуларних економских мера у народу. Плате државних службеника су смањене, повећана је стопа пореза, смањен је буџет за социјалну потрошњу, један број државних предузећа и банака је приватизован, и подигнуте су цене карата у јавном превозу. Као резултат тога, земља је спашена од стечаја, али по цену антинародних реформи и погоршања животног стандарда. Исто тако, остају нерешени многи социјални проблеми: незапосленост у Португалу је такође прилично висока (14% радно способног становништва).
Највећа главобоља ЕУ је Грчка (39-ог место у свету у погледу БДП-а по глави становника). Њен дуг достигао је скоро 450 милијарди евра, што одговара око 250% БДП-а, а чини се да Грчка неће врати те дугове. Референдум у Грчкој 2015. години да се повуче из Европске уније, познат као „Грекзит“, био је „генерална проба“ за Брегзит – излазак из Велике Британије из ЕУ, који је сада на дневном реду. Упркос чињеници да се већина Грка на референдуму изјаснила у корист повлачења из ЕУ, грчка влада са лукавством Одисеја користи резултате референдума, да уцењује ЕУ. Али сада ММФ и Европска централна банка разматрају Грчку као непоузданог дужника и изјавили су да више не намеравају да обезбеђују кредите. До 2018. године, дуг Грчке може да пређе 600 милијарди евра. Али да ли је Грчка спремна да одржи нови референдум, који ће одлучити да ли да се повуче из ЕУ „заиста“ велико је питање. Грчка је постављена као дужник под строгим условима, позива на непопуларне реформе, али у исто време штити своју конкурентску позицију на тржишту пољопривредне производње. Посебно, њен положај као највећег извозника маслина и маслиновог уља у ЕУ. И ту заштиту пружају ограничавање права других земаља на извоз наведених производа.
Пољопривредна подршка као кључни сегмент привреде Грчке задао је ударац пољопривреди у Португалу. Бриселски званичници су Португалу забранили извоз и оштро ограничили производњу маслиновог уља. У исто време, званичници из Брисела су забраниле Португалу улов бакалара за извоз, како не би оемтали монополски положај Норвешке – земља изван ЕУ, али припада европском тржишту. Португалски пољопривредници и рибари су још увек љути на одлуке ЕУ и уверени су да су економски проблеми ове земље почели са њеним уласком у Европску унију.
Аутор овог текста је био у Португалу, више пута да посети Грчку, а у тим земљама, где год је постављено питање локалним становницима да ли они виде више плусеве или минусе од уласка своје земље у ЕУ, добијао је две врсте одговора. Један – да виде више недостатака, али да има и предности, а други – да виде Европску унију у целини као гробницу, и да су их у ЕУ угурале елите које игноришу мишљење народа. Осим тога, неки од Грка, с којим сам разговарао верују да Брисел и Берлин намерно шире грекофобију и мишљење о Грцима као лењим људима. Наравно о Грчкој која има одличну туристичку инфраструктуру (много бољу него у Италији, да не говорим о Хрватској и балтичким земљама) и добро развијеном пољопривредом, срамота је да се чује.
Упркос чињеници да је ЕУ пати од унутрашњих противречности, и европско јединство, посебно у светлу Брегзита пуца по шавовима, постоји један фактор који уједињује, у најмању руку, прилично велики број земаља ЕУ. То је зависност од руског гаса. Руски „Гаспром“ даје око 32% укупних испорука гаса у Европу. Највећи потрошачи руског гаса у Европи су Немачка, Италија и Француска. Скоро у потпуности зависе од руског гаса, Финска, Бугарска, Србија, као и велики број земаља у источној Европи. Готово све земље ЕУ, осим Велике Британије, која је већ ван ЕУ зависе од увоза гаса из трећих земаља. Бриселски званичници покушавају да се бране од ове зависности антимонополским законима, с једне стране (то укључује познати „трећи пакет енергије“, који забрањује снабдевање гасом у ЕУ када је компанија и произвођач и извозника гаса – јасно је да се ради о руском „Гаспрому“ ). С друге стране, они покушавају да лобирају за конкуренте „Гаспрома“ пројектима цевовода са циљем да се осигура енергетска „независност“ Европе од Русије. Један од таквих пројеката гасовод „Набуко“ већ је пропао. Сада покушава да се створи нови Трансјадрански гасовод, али се на крају суочавају са истим проблемом – нема ниједног великог добављача гасом који може да замени Руски „Гаспром“.
У исто време Европски званичници чине све што је могуће да се спречи „Газпром“ да изгради нове гасоводе ка Европи. У 2015. години, због не-конструктивног става Европске уније, Русија је замрзнула изградњу „Јужног тока“, покушавајући да га замени са новим пројектом „Турски ток“. Да учествује у овом пројекту, Русија и Турска су у почетку позвале Грчку, Мађарску и Србију као и Македонију. Због привременог пуцања односа између Русије и Турске у сиријском конфликту, пројекат „Турски ток“ је суспендован, али сада Турска и Русија у светлу наставка економских односа су спремни да се врате на питање реализације пројекта. Наравно, Европска унија има на зубу пројекат, јер изоставља многе од земаља чланица ЕУ, са изузетком Грчке и Мађарске, а карактеристично је да ове две земље имају најскептичнији став према ЕУ, у Мађарској ће се на јесен одржати референдум о питању развоја независне политике од ЕУ према мигрантима.
Србија пре придруживања ЕУ мора узети у обзир питања енергетске сарадње са Русијом и да схвати да у питањима као што су спровођење заједничких гасних пројеката не може у потпуности поверавати одговорне одлуке Бриселу, Србија мора имати сопствено мишљење. Ако Србија уђе у ЕУ, она треба да схвати да ће рад са „Гаспромом“ бити много тежи, и да Србија неће имати своје мишљење, а у развоју сарадње са Русијом у потпуности ће зависити од тога шта се каже у ЕУ. Јасно је да је конструктивна сарадња између Русије и Србије у овом случају неће функционисати.
Иако је по стандардима ЕУ, животни стандард низак, Србија је ипак једна од највећих индустријских земаља источне Европе и Балкана. У Србији је добро развијена производња и прерада нафте (иако су резерве нафте мале и довољне само за домаћу потрошњу), гаса саобраћајне инфраструктуре, електрана, као и – велике резерве угља. Није тешко погодити да ће након уласка у Европску унију доћи сви вредни енергетски ресурсе под контролу транснационалних корпорација, и то за џабе, а многи од рудника угља ће бити затворени, што ће додатно повећати незапосленост у земљи. Али верујем да пре свега, пољопривреда преузети сву тежину приступања ЕУ. Када Србија постане члан ЕУ Брисел може да ограничи производњу било које врсте пољопривредних производа, воћа, поврћа, меса или било чега другог. Као у португалском случају, ЕУ је захтевала одмах након ступања земље у ЕУ да се ограничи производња и извоз маслина…
Неке источноевропске земље након приступања ЕУ у целини су изгубили своју пољопривреду и увозе до ¾ пољопривредних производа. Типичан пример је Бугарска која увози скоро 80% пољопривредних производа, укључујући чак и производе, као што су парадајз, краставац, јабука и кромпир. У Бугарској након уласка у ЕУ је скоро потпуно уништила производњу цвећа, који је у 20. веку ( „у социјализму“) некада било обележје социјалистичке земље. Руже и лале у Бугарску увозе из Холандије. У складу са директивама ЕУ, Бугарској је сада потпуно забрањено гајење оријенталног дувана, ограничена је производње и извоз уља лаванде, а да не помињемо ружино уља. Поред тога, Бугарска ће можда ускоро престати да производи чак и чувени бибер! Зашто да производи када можете да увезе?
Србија треба да буде припремљена унапред како би се осигурала да, ако уопште уђе у ЕУ, не прође као Бугарска. Штавише, нова чланица ЕУ Хрватска већ почиње да има проблема са пољопривредом, сличне бугарским. Европска унија се односи љубоморно према „младоевропејцима“ који су долазили у ЕУ са својим воћем и поврћем, јер производња „старе Европе“ нема где да се дистрибуира (посебно од када је су уведене санкције Русији). Очигледно је да званичници из Брисела имају своје ставове о Хрватској, коју желе да претворе у једно велико бродоградилиште. Зашто „Бродоградилиште“ да бави се пољопривредом? Допунски посао! Стога је неопходно да се ограничи производња пољопривредних производа, како не би стварали непотребне проблеме остатку Европе.
Али рецимо да српске власти игноришу све разумне аргументе, чак и велико национално понижења (укључујући и, признавање Косова као независне државе), и буквално повуку своју земљу у ЕУ, шта ће то значити за Русију? Пре свега, у случају било каквих тензија са формирањем, Србија ће аутоматски пасти под руске санкцијама као што су ембарго на увоз хране, који Русија намеће за један број земаља ЕУ у 2014. години, које су се придружиле анти-руским економским санкцијама. Подсетимо се да је Србија данас независна (још!) од ЕУ, и да је корисник руског ембарга, повећавајући свој извоз пољопривредних производа у Русију. Србија је удвостручила свој извоз у Русију на око 300 милиона евра. Тако тешке економске последице погоршања односа са Русијом, пре свега, ће пасти на Србију. Што се тиче Русије, на њу то неће утицати, али ће морати да размотри низ међународних инструмената, укључујући, евентуално, и ревидирање цене гаса на горе.
Властима Србије (посебно председнику Николићу, који се током предизборне кампање заклео на вечну љубав Русији) све то би требало да буде довољно да извуку одговарајуће закључке. У супротном, власти Србије, као и велики број других земаља које имају статус кандидата за пријем у ЕУ ризикују да добију репутацију „пацова“ који иде на брод који тоне, а не обрнуто.
за Србин.инфо превео Илија Вуксановић
