Pročitaj mi članakOd sledeće godine biće povećane plate u javnom sektoru, ali to povećanje i dalje je daleko od zadovoljavajućeg. Neki od zaposlenih u prosveti, zdravstvu i vojsci, čiji poslovi sa sobom nose veliku odgovornost, ali i rizik, i dalje će primati zarade ispod republičkog proseka. A da li, uz pravi pristup države, tu nešto može da se promeni i kako se druge zemlje u regionu odnose prema ovim profesijama?
Од следеће године биће повећане плате у јавном сектору, али то повећање и даље је далеко од задовољавајућег. Неки од запослених у просвети, здравству и војсци, чији послови са собом носе велику одговорност, али и ризик, и даље ће примати зараде испод републичког просека. А да ли, уз прави приступ државе, ту нешто може да се промени и како се друге земље у региону односе према овим професијама?
Да је Србија сиромашна земља и да никад нема довољно пара у буџету, јасно је свима. Тако готово увек гласи одговор надлежних министара на сваку претњу штрајком запослених у просвети, здравству, војсци и осталим секторима чије плате долазе из државног буџета.
Ипак, и даље је тешко прихватити да бабица која обави стотине порођаја годишње прима плату од око 35.000 динара или да учитељи и наставници чији рад у највећој мери утиче на образовање и васпитање деце зарађују у просеку 40.000 динара.
Чему они могу да се надају и да ли ће у неком скоријем периоду бити достојанствено плаћени за свој рад?
Директор Математичке гимназије у Београду Срђан Огњановић каже за „Блиц“ да је 40 година у просвети и да се држава на овакав начин одувек односила према наставницима и учитељима.
„Образовање није трошак, него инвестиција“
– Проблем у овој држави што су се издвајања за образовање одувек третирала као трошак, а не инвестицију. Развијеније земље попут Финске, Ирске, Кореје, Сингапура, а да не причам о Кини, огромна средства улажу у образовање. Ми годишње издвајамо од два до три одсто буџета, а рецимо Јужна Кореја чак 20 одсто. Слично је и са Финском. Тамо професори имају веће плате од инжењера, лекара… Да смо 2000. године кренули њиховим путем, сада би ситуација била потпуно другачија – наводи Огњановић.
По износу просечне плате наставника од око 40.000 динара Србија заостаје готово за свим земљама у региону. У Хрватској предавачи у основној школи у просеку зарађују око 780 евра, у БиХ 450, док у Црној Гори примају око 480 евра.
– Реформе образовања не могу ни да се покрену, јер нема новца за опрему. Па, информатика се учи по програму из 1980. године, а то је чисто губљење времена – сматра Огњановић.
Ни однос државе према здравству није ништа бољи. Изузев лекара чије су зараде изнад просечне у Србији (али много испод оних у иностранству) остали здравствени радници „морају да деле судбину државе и осталих грађана“. Тако смо дошли у ситуацију да бабице које раде у породилиштима уз 12-часовни ноћни рад и нешто већи коефицијент, због физички напорног посла, не зарађују ни 40.000 месечно.
„Две бабице на 50 породиља“
Др Снежана Ракић, директорка ГАК „Народни фронт“ каже за „Блиц“ да бабице обављају јако тежак и одговоран посао и да за то нису адекватно плаћене.
– За тај обим посла и ту одговорност оне имају јако ниске плате, поготово кад их упоредите са другим професијама. Раде и више него што би требало, јер немамо довољно сестара, па се тако дешава да две дежурне бабице брину о 50 породиља, а требало би да иде једна сестра на две или три породиље. Као болница смо тражили да се повећа број бабица, али и даље је на снази Уредба о забрани запошљавања и повећања плата у јавном сектору и ту ништа не може да уради ни Министарство здравља – наводи др Ракић.
И у здравству Србија каска за осталим земљама. Бабице у Хрватској месечно зарађују у просеку око 690 евра. То је и тамо плата испод републичког просека, али се свакако од ње пристојније живи него у Србији.
„Држава осушена као грана“
Да нема наде за оне који раде у јавном сектору у Србији, а нарочито не просветари и здравствени радници, мисле и економисти. Један од њих Љубомир Маџар каже да је наша држава јако сиромашна и „осушена као грана“ и додаје да ће у перспективи положај тих професија остати исти.
– У овом тренутку спроводе се реформе под притиском међународних организације, а оне не могу да прођу без жртве. Да би нам било боље, мора нам бити горе на краћи и средњи рок – закључује Маџар. Он додаје да држава нема капацитета да уклони неспособне страначке кадрове, јер мора да води рачуна и о изборима.
– Држава нема контролу над јавним предузећима и та страначка контаминираност за последицу има високи трошак. Када је у јавном сектору смањиване плате, у неким предузећима, попут ЕПС-а, су се повећале. Не формално, али јесу кроз разне бонусе и додатке – каже Маџар за „Блиц“.
