Седамдесет одсто пензионера на југу Србије помаже своју децу и унуке пензијама, наводе у Удружењу пензионера Врања. Сваки трећи живи у истом стану са потомцима. Због велике незапослености и још веће стамбене кризе, пензионери су принуђени да до краја свог живота помажу својој деци.

Радници праве намештај у сменама, роба одлази из фабрике, а новца за плате у Симпу нема

Чињеница да родитељи од својих скромних пензија издржавају одраслу децу и њихове породице не чуди јер се на евиденцији тржишта рада у врањској општини налази око 12.000 незапослених. Из удружења пензионера објашњавају да узроке заједничког живота три генерације треба тражити у транзицији. Велики је број оних који су због процеса транзиције остали без посла, па су принуђени да живе са родитељима.

– Бројни пензионери и даље живе у стану с децом и унуцима. У скученом простору живи по шест или седам чланова породице. Нормално је да свако живи од свог рада, а овако пензионери од својих примања морају издвајати за лекове, за рачуне и плус издржавати децу и унуке – кажу нам у удружењу.

Милан Н. има 38 година, супругу Бранку која је остала без посла, и двоје деце: Николу, који похађа шести разред основне школе, и Миљану, ученицу четвртог разреда. Са породицом живи у новом насељу, у недовршеној кући. Његови родитељи живе у ужем центру у омањој породичној кући, у којој су живели сви њихови преци.

– Радим у Симпу, као и моји родитељи, отац и мајка су тамо стекли пензије после 40 година рада. Супруга је својевремено радила у Јумку, а после пропасти текстилног гиганта остала је на улици. Све што сам стекао до сада то је борба за голо преживљавање, да није родитеља ко зна шта би било, вероватно бисмо као социјални случајеви тражили кору хлеба у некој надници и на казану народне кухиње и то кад ради. Кућу је саградио мој отац још док је радио у Симпу, у оним златним временима старе Југославије. Био сам дете и видео сам како живи радничка породица. Отац је купио плац, саградио кућу, у два наврата мењао ауто и то купујући нов, одлазили смо свако лето на тада наше море, у Црној Гори и у Купарима крај Дубровника. Сестра је студирала и завршила факултет, удала се и остала да живи у Београду. После завршене средње школе мене је отац запослио у Симпу јер су деца радника увек имала предност – почиње своју суморну животну причу Милан.

Док су Симпо и Јумко радили, било је плата и они нису осећали никакву кризу. Није било великог комодитета, али за основне животне потребе нису бринули.

– Прво је стао Јумко и без посла је остала и моја супруга. Надали смо се да ће се у будућности наћи посао за њу, млада је, одлично шије, али од тога ништа. Прошло је 12 година од како је на бироу за запошљавање, а није добила досад ниједан позив за било какав посао. Са њеним одласком на биро наш кућни буџет се преполовио, настала је борба за преживљавање у коју су ускочили моји родитељи. Имају добре пензије, редовне за сада и они нас хране, плаћају дажбине… Многи попут нас, који нису могли да се снађу, постали су дисфункционална породица, живе заједно реда ради, неки се развели, деца постала жртве улице и разних пошасти. Што се тиче нас, живимо у нади да ће нешто радикално десити у Србији. Свесни смо да родитељи не могу бити вечно живи, сада су већ прешли седамдесету годину живота – каже Милан.

Глогов колац

– Већина смо гласали за Српску напредну странку јер нам је, онако „између редова“, нови почетак кроз приватизацију најавио садашњи премијер Александар Вучић. Ми немамо више коме да верујемо, осим Томићу и Вучићу. Ако не буде неке добре приватизације преко 5.000 радника остаће на улици, а то ће бити завршни глогов колац за Врање.

Животна ситуација његове породице се додатно погоршала кад је и Симпо почео да посрће, а плате постале нередовне.

– Добили смо прошле јесену једну плату и другу пред овогодишње изборе. То је све за уназад годину дана. То је довољно за конопац испод врата. Моји родитељи тако су постали жртва своје деце која су без плата, без посла, са оформљеним породицама. Мој отац је остао без два прста која је однела машина непажњом од умора, радио је такозване убрзане смене – прва, па трећа. Та два прста донела су касније мени радно место, имао сам предност у односу на остале. Сада на посао одлазим редовно, радим прву и другу смену, посла увек има, долазим преморен. Много тога није нам јасно, радим сваки дан, Симпо производи, роба иде у магацине, а одатле вероватно купцима, а плате не примамо.

Засад је Врање партијска прћија, у коме су се у последње три године десило 30 подметнутих политичко-мафијашких паљевина, град који плива у фекалијама, јер свакодневно пуцају цеви за воду и канализацију које нису промењене већ пола века, а у неким централним улицама су цеви још од турског времена. Оне су од печене земље и потичу из 19. века.

– Шта да очекујемо у таквом граду ми обични људи? У Симпу ретко ко од радника да није на седативима. Ту нема разлике, да ли имате 30 или 50 година. Сви се дрогирамо разним „бенсендинима“. Једина разонода нам је телевизија и седење у дворишту, а оброк нам доносе родитељи. Кад зависите од туђег динара и то у зрелим годинама, просто вас је срамота због тога, али трагедија је у томе што не можете ништа да промените – завршава причу Милан.

(Вести)

Oznake: Vranje, penzioneri, Srbija