(Стандард)
Стране инвестиције су у политичкој власти Србије постале дежурни мит којим се замајава јавност и одвлачи пажња од стварних проблема. Тај мит је још један део колосалне обмане која, поред безочности политичких лидера, разоткрива у којој мери они не разумеју како савремени свет функционише и које су се промене у том свету десиле протеклих година. Стране инвестиције су такође постале део генералних изговора за сва понижења која Запад тражи од Србије, од хапшења хашких оптуженика па до издаје Косова и Метохије.

Политички лидери поручују да се то мора урадити јер неће бити страних инвестиција. Председник владе Ивица Дачић је чак недавно тврдио да се институције Србије на северу Косова морају укинути јер од тога зависе стране инвестиције. Под изговором још увек непостојећих страних инвестиција власти Србије уништавају оно мало преостале економије и државе и тврде да је то за добробит грађана и државе јер ће се на тај начин довести страни инвеститори. Мит о страним инвестицијама је уствари постао погубан за Србију.

У политици је, верује се, готово све дозвољено, али пословни и финансијски свет, ма колико је повезан са политиком, функционише другачије. Ако изузмемо преваранте и шпекуланте, сваки озбиљан инвеститор се, наравно, прво озбиљно припреми са свим релевантним информацијама. Велике компаније и моћне банке имају веома развијене сопствене информативне, тачније обавештајне, службе и мреже и добро знају шта се стварно дешава у некој земљи и на потенцијалном тржишту. Значи, њихове процене се не темеље на изјавама и медијским играма политичара. Њима је све познато и јасно.

Озбиљне инвеститоре пре свега интересује правна стабилност, постојаност правног система земље у коју би да инвестирају. Када се погледа анализа инвеститора у земљама великих страних инвестиција, као што су Кина и Вијетнам, онда је на првом месту стабилност правног система а не, на пример, јефтина радна снага. Какву правну сигурност озбиљном инвеститору може да понуди Србија? Како нико у пословном свету ипак није калуђер, озбиљан инвеститор жели да све или у највећој мери буде по закону и да зна да је сигуран да ће се закон поштовати. У Србији то се, нажалост, зна у пословним круговима, све зависи од једног или два човека који су тог часа на власти, правила се мењају из дана у дан и како онда да се неко озбиљан упусти у инвестиције. Правни статус зависи од нечије воље, другим речима не постоји стабилан правни систем.

НИШТА БЕЗ ДОМАЋЕ ПРИВРЕДЕ

У савременом свету велики инвеститори не желе више да сами буду носиоци инвестиција. Правило је да се то ради заједно са домаћим локалним инвеститором. Другим речима, страни инвеститор није спреман да размишља шта би то, на пример, могло да се ради у Србији и шта би за Србију било најбоље. Прво, дакле, треба да се развије унутрашња економије и препусти домаћим привредницима и предузетницима да своје идеје спроведу у дело, па да се онда препознају производ и перспектива и потом се као страни партнер појави инвеститор. Ниједна привреда на свету не може да се обнови и развије без превасходно домаћих привредника и инвеститора. То је једноставно тако.

У последње време се на светском инвестиционом тржишту појављује и још један услов – да земља у коју се инвестира није у Европској унији (ЕУ). Према анализи лондонског Економист интелиџенс института, готово сви инвеститори последњих неколико година који се обраћају за савет том институту међу условима постављају и то да је земља изван ЕУ. Јер ЕУ је препуна оптерећујућих правила и ограничења, а и финансијски систем није довољно поуздан, па се све више настоји избећи тај економски простор. То би могла да буде предност Србије, али са религијском амбицијом Београда да по сваку цену припада ЕУ, па чак и ако Србија не буде чланица Уније, готово је сигурно да страни инвеститори неће бити ентузијасти.

Како сада стоје ствари, Србија је још далеко од два основна услова – правне стабилности и охрабривања домаћих предузетника и инвеститора. Упркос досадашњим погубним искуствима, очигледно је да власт у Србији не мисли да је правна стабилност кључни услов за инвестиције и сву наду полажу у политику, у политичку подршку пре свега Запада и у изјаве и обећања западних лидера. Само да Србија испуни све шта они траже. И то је потпуно погрешно надање. Да ли је могуће да лидери Србије не разумеју или не знају какве су се политичке промене десиле на Западу у посљедњих неколико деценија? Државе, државни апарати, или владе више немају новца, немају фондове, владе су на Западу развлашћене. Није то више време хладног рата, када су западне владе имале фондове којима су кредитирале земље миљенице. Тога више нема и новац је сада није код влада, него у великим корпорацијама и приватним компанијама.

Оне имају своју пословну логику и њихове владе их једноставно не могу натерати да инвестирају тамо где они не виде довољно пословног разлога. Њихове владе истовремено не могу чак бити ни гаранти њиховим пословима јер за такво што не постоје више механизми, а владине гаранције више нису довољне јер владе више немају пара. Западне владе су уствари постале лобистичке групе а никако гаранти и они који одлучују о инвестицијама компанија.

Друга ствар су фондови за помоћ иностранству. Ти фондови су недовољни и не могу се сматрати инвестицијама, а уз то средства из тих фондова су условљена куповином робе или опреме које земље даваоци намећу и диктирају. То је уствари домаћи посао где влада, кријући се иза хуманитарних послова, новцем својих пореских обвезника обезбеђује тржиште за своје компаније. Од тога не може да се живи него, напротив, може само да се има штете, то је уништавање привреде земље којој је помоћ намењена. На том принципу функционише и ЕУ.

ЈАТ ЈЕ ПРОМАШАЈ

Велики проблем је и оно што се до сада догађало у Србији. Одлуке о такозваним страним инвестицијама су практично биле у власништву једног човека или једне партије, и изван те групе људи ништа се није могло урадити. Можда и горе од тога је чињеница да је влада Србије страним инвеститорима, само да би дошли, давала неуобичајене олакшице, од цена струје и пореза, до давања готовог новца за плате радника, врло често је то чак више од стварних плата запослених. Све је то финансирано кредитима које је узимала Србија, па су стране инвестиције већа штета за Србију него да их уопште није било.

Такве услове могли су да прихвате само инвеститори преваранти, а никако озбиљан пословни свет. У случају Фијата то је чак засметало и не баш тако гадљивој Европској комисији, која је већ покренула истрагу о субвенцијама које Србија даје тој италијанској фабрици. Европска комисија је покренула истрагу на основу обавезе не према Србији, него према правилима ЕУ, пошто Фијат долази из земље чланице ЕУ.

Како стоје ствари, са том праксом се наставило, а најсвежији пример је довођење компаније Етихад у ЈАТ Ервејз. Да се и не говори о непоштовању закона, јер није било тендера, него је проблем сама структура посла. Створена је нова компанија Ер Србија са 49 одсто власништва Етихада и 51 проценат државе Србије. Све дугова Јата преузела је држава Србија а нова компанија стартује са кредитом од 200 милиона евра, које је дао Абу Даби. Значи, дугови Јата остају а нова мешовита компанија креће са кредитом. Ако се рачунају постојећи дугови, онда је та страна инвестиција коштала Србију нешто преко 300 милиона евра. Страни инвеститор није уложио практично ништа јер компанија креће са кредитом. И све је то резултат ентузијазма једног човека, његове жеље и на неки начин приватне амбиције. Све то, нажалост, не охрабрује озбиљне инвеститоре и Србију још више гура у пропаст.

Истовремено, Србија упорно кочи, готово одбија, једину озбиљну и сигурну страну инвестицију – гасовод Јужни ток. Зашто? Нико поуздано не зна, него може само да слути. Није мали број ни домаћих инвеститора који годинама чекају на разне дозволе и никако да их добију иако имају спреман новац и пројекте. И, што је још већи проблем, ништа се у јавности не зна шта се стварно догађа и под којим условима власти Србије разним странцима нуде оно мало што је остало. Сви пословни уговори имају и тајне делове, у основи кључне, то су тајне, од Фијата па до најновијег уговора са Етихадом. Инвестиције тако личе на тајне приватне послове лидера Србије, а не на правно утемељене и економски образложене послове, од којих зависе не само држава Србије него и животи многих њених грађана.

И све се то мање или више зна. Много је угледних економиста у Србији који тамо где имају приступа упозоравају и дају предлоге, али ништа не вреди, ништа се не мења. Влада Србије је толико далеко од реалности и та даљина се граничи са сумњом да је управо та демократски изабрана власт највећи непријатељ државе и народа које представља. Тешко је, наравно, поверовати да је то заиста тако, али се та оцена намеће снагом чињеница.

66 МИЛИЈАРДИ СТРАНИМ БАНКАМА

Уместо промена, сада се јавности нуде идеје о ангажовању странаца у вођењу економије и финансија Србије. Ангажовање страних експерата није непозната пракса, али је сваки пример веома специфичан и без великих резултата. Велика Британија има много странаца на важним местима, али су ангажовани искључиво из земаља Комонвелта. и то оних у којима је британска краљица шеф државе, као што су Канада, Аустралија и Нови Зеланд. У време царске Русије су расписивани и међународни конкурси за државне послове, па су онда довођени најбољи, и то под јасним уговором.

Не сме се такође заборавити да је и последњи председник владе социјалистичке Југославије Анте Марковић довео страног експерта Џефрија Сакса, што је био један од увода у распад земље. Србији су потребна решења на темељу конкретне и специфичне реалности, а не странци који можда знају неки модел из књига или праксе економских убица из Међународног монетарног фонда и Светске банке, али немају појма о ономе шта чини реалност Србије. И, не тако мало важно, колико то кошта? Уз то, те идеје спадају међу веће увреде и понижења економиста и привредника у Србији а о политичким последицама да се и не говори.

Ако се од историје нешто може научити, онда је то основна лекција да ни једна земља није успела да се економски опорави без унутрашње снаге и ангажовања сопствених потенцијала. Другим речима, Србија мора да крене од домаћих инвеститора, да стимулише њих, а не странце. Домаће инвеститоре треба ослободити страха и дати им шансу да изнесу своје идеје и покушају да их спроводе. Када нешто направе, онда неће бити проблем да они сами, а не министри, пронађу стране партнере. Домаће инвеститоре мора да прати и адекватан финансијски систем.

Овај садашњи финансијски систем у Србији нема могућности за то јер је он темељен на интересима страних, у основи преварантских, банака, чији је циљ пљачка Србије, а не њен развој. У последњих 12 година стране банке су изнеле из Србије око 66 милијарди евра. Убрзано гашење највећих домаћих банака је вероватно највећи злочин у историји Србије. Неопходне су домаће, и то мале банке, локално распоређене, које могу да прате предузетнике и проналазе решења за њихове проблеме. За то има потенцијала јер Србија је, упркос свему, још увек богата земља. Приватна штедња је, на пример, и поред кризе, око осам милијарди евра. То је велики потенцијал. Основни услов за ту кључну промену је да и политичари морају темељно да мењају свој начин рада. Влада једне земље је њен сервис, она је на услузи својим грађанима и привредницима, њен посао, дакле, није да говори грађанима шта ће да раде и да им прети „тешким одлукама“, него да им помогне у ономе шта они сами раде, у њиховим идејама и животима, а у оквирима закона који су донесени консензусом.

Али, да би се те промене десиле, пре свега су потребне политичке промене, неопходна је промена политичког модела успостављеног после пада власти Слободана Милошевића. Политика је проблем економије Србије. Ако је судити према ономе шта се сада догађа у Србији, тешко је веровати да ће се било која од тих неопходних промена и десити. Лидери Србије се још увек врте у наслеђеним политичким замкама и личним интересима. Утисак је да ови људи који су сада на власти једноставно не умеју и не могу другачије. Све друго су илузије, губљење времена и колосална обмана.

У међувремену Србија је доспела на стопу незапослености, званично, од 25 одсто, а процењује се да би ускоро могла достићи 28 процената. И ту ће наводно стати стопа незапослености. Ваљда нема више ко да изгуби посао. Незапосленост међу младим људима је преко 50 процената. Уз то, више од 700.000 људи зависи од неке врсте социјалне помоћи, што значи да су на граници или испод границе беде, сиромаштва. Актуелна влада се од почетка године задужила око 3,5 милијарде евра, а да би јавне финансије преживеле ову годину, потребне су још две милијарде евра.

Ознаке: инвестиције, колосална, мит, обмана, Синиша Љепојевић, странци