Прочитај ми чланак
Милана Бека за директора Железнице препоручио концепт који је применио у Управном одбору „Заставе“ из Крагујевца, сазнаје Политика.
Смена директора у неколико јавних предузећа била је иницијална каписла да се у јавности направи безброј комбинација о томе да ли ће неки од познатих а контроверзних привредника сести на неко од упражњених директорских места.
Добро обавештени извори већ су Милана Бека поставили на чело „Железница”, Миодрагу Костићу дали „Путеве Србије”, Топлицу Спасојевића видели на челу ИМТ-а или ИМР-а, а Веселина Јевросимовића ставили на располагање држави да преузме неко предузеће без надокнаде. Премијер Србије добио је пре два дана на ТВ Б92 прилику да јавно разреши дилему хоће ли Милан Беко преузети „Железнице Србије”, али се држао резервисано:
„Остаје на влади да ми разговарамо са Беком и да видимо да ли ће нешто да буде”, рекао је у недељу вече.
Премијер је нагласио да није било никаквих тајних разговора са тајкунима, као што тврде београдски таблоиди, и да се „нико не отима за пропала предузећа“, већ да је са Беком и другим привредницима разговарао два пута почетком јула, на састанцима који су били јавни, о томе како би српска привреда могла да се спасе.
Један од привредника који је присуствовао састанцима са премијером у клубу „Привредник” каже за „Политику” да су то били њихови једини сусрети са Вучићем. Тада, као ни касније, како каже, није било речи о појединим решењима за јавна предузећа, осим о евентуалном доласку Бека на чело „Железница”, јер је оцењено да би се он у томе добро снашао имајући у виду концепт који је применио док је био на челу Управног одбора „Заставе” из Крагујевца.
– Ниједно друго име није помињано нити су разматрани детаљи. Главна тема је било довођење независних стручњака и увођење корпоративног управљања у јавна предузећа, јер оно диже перформансе предузећа – каже „Политикин” саговорник.
И Војин Лазаревић, председник „Руднап групе” потврђује да није било говора о персоналним решењима. Он сматра да је за напредак Србије веома важно да на челним позицијама буду најбољи људи.
– Не видим зашто би били дискриминисани приватни предузетници. Нико у овом друштву не треба да буде дискриминисан ако за одређене послове има знање, искуство и успех. Ја премијеру после овакве понуде много више верујем. То ми говори да се определио да стварно нешто озбиљно уради пошто тражи у свим сегментима друштва најбоље и жели да направи најбољу могућу селекцију. Тако се ради свуда у свету. Министар финансија у Бушовој влади је пре тога био директор „Голдман Сакса”, што га је квалификовало на то место – каже Лазаревић за „Политику” не желећи да се изјашњава да ли би он преузео неко предузеће.
Идеју да чланови клуба „Привредник” уђу у менаџмент јавних предузећа неки тумаче као Вучићеву одлуку да води „путиновску политику“, односно да је то његова порука тајкунима да је дошло време да се одуже држави. Подсетимо, премијер је прошлог месеца на РТС-у препричао шта је рекао бизнисменима у клубу „Привредник”: „Ево, господо, дајте, хоћеш ти, Миодраже (Костић), хоћеш ти, Мишо (Беко), ко ће да узме ’Железницу’? Ево, ви кажете да сте много способнији, ја желим да вам верујем, преузмите, молим вас, ’железницу’”.
Међутим, економски аналитичар Горан Николић каже да такве паралеле постоје само у симболичкој равни. Он каже да је Путин поставио смернице и позвао тајкуне да улажу свој новац тамо где држава одреди. Онај ко се није понашао према државним смерницама завршио је у затвору попут Михаила Ходорковског, бившег већинског акционара нафтне компаније „Јукос”. Фирма је отишла у банкрот, а држава преузела имовину. Ходорковски је у затвору провео десет година, јер је осуђен за утају пореза и превару, а Запад је то оценио као политички мотивисан процес.
– Од наших бизнисмена се не тражи да улажу, већ да своја знања и искуство у управљању својим компанијама примене у државним и то је велика разлика – каже Николић.
Љубодраг Савић, професор Економског факултета каже да Вучић „нема друге тајкуне“ и да мора да покуша да искористи то што они знају да управљају предузећима.
– Млађан Динкић је својевремено рекао, не питамо вас за први милион марака, ако поштујете наша правила игре. На то ми личи ово што сада ради Вучић, само је он много озбиљнији. Он каже, они који су крали одговараће. Ево вам прилика покажете шта знате.
С тим што бих ја волео да држава од њих тражи не само да управљају предузећима, већ и да уложе свој новац у њих – каже Савић.
Он сматра да су наши бизнисмени у овоме видели шансу да покажу да су лојални и поштени грађани који хоће да помогну држави.
– Имам утисак да је Беко оберучке прихватио из добрих намера да покуша да помогне „Железници”, али и да је у томе видео прилику да премости јаз између садашњег руководства земље, пре свега Вучића и њега, с обзиром на то да су му најављивали да ће га хапсити. Из угла правне државе он заиста ни за шта није осуђиван и још ништа није доказано, те би са њим могло да се разговара о уласку у менаџмент „Железница” што је свакако врућ кромпир и најтежи могући задатак – каже Савић.
Он сматра да међу тим људима постоји један део који свакако зна да се бави бизнисом.
– Миодраг Костић је човек који се бави реалним сектором и ако заборавимо како је зарадио први милион, остало је све у реду – сматра Савић.
Костић је као члан Демократске странке купио три шећеране за три евра, а залихе шећера су биле вишеструко веће него што су биле у другим шећеранама. Приличан новац је узео на зграду Ушћа, коју је урушену после бомбардовања купио за 10 милиона марака, а касније препродао за 50 милиона. Савић наглашава да је највећи број тајкуна новац зарадио у сарадњи са државом, и углавном су се обогатили на услугама и на јаком динару.
– Деведесетих година су користили паре из примарне емисије. Многи су имали право да марке купују за шест динара, када је курс био 18 или 20 динара. Касније су користили разне повољне кредите – наводи професор Економског факултета.
Међу њима, Костић је први понудио да одужи дуг држави. Он је пре годину дана сам понудио да преузме „Железнице” и покаже како то предузеће може да послује са добитком уз услов да га нико од политичара не зове и говори му шта треба да ради. Он је, такође, пре неколико година са Зораном Дракулићем и групом бизнисмена преговарао са државом (док је на челу министарства инфраструктуре био Милутин Мркоњић) о заједничком улагању у куповину црногорске Луке Бар.
(Политика)
