Pročitaj mi članak
Како се иза приче о „инвестицији“ у соларне паркове крије безочна ескплоатација ресурса у Србији.
Сазнавши да су Министарство енергетике Србије и министар Динкић потписали уговор са луксембуршком фирмом (фондом) о изградњи највећег соларног парка на свету, желео бих да изнесем неке чињенице у вези са обновљивим изворима енергије и инвеститорима. Радећи у италијанској компанији која једним делом послује са инвеститорима у овој области, боравио сам и радио у источној Европи, а највише у Румунији. Иначе, фирма за коју радим производи бетонске трафо станице, које служе да се у њима монтирају трансформатори, разводни ормари, инветери итд, који су неопходни за функционисање једног соларног парка.
Покушаћу детаљно да опишем како функционише када инвеститори са запада инвестирају у источној Европи, у овом случају Румунији. Тамо је већ присутан велики број инвеститора са запада у сфери обновљивих извора енергије. Инвеститор добије од корумпираних власти на поклон земљиште на којем гради соларни парк, наводно неплодно земљиште. Приступне саобраћајнице на градилиште гради фирма из Италије.
Механизација којм се ради је комплетно из увоза (Caterpillar, Komatsu, John Deer…), пројектанти из Италије, контролу тла и стабилизацију земљишта врши фирма из Италије, фотонапонске ћелије долазе из Немачке, држачи за њих из Швајцарске (Hilti), каблови, подземни кабловски водови од бетона и бетонске трафо станице се такодје увозе из Италије (упркос томе што се производе и у Румунији, али немају сертификат квалитета и не испуњавају стандарде ЕУ). Чак и најмањи шраф, конзола, ормар, инвертер, све неопходно за изградњу долази из увоза. На крају, произведена струја је у власништву инвеститора и он је продаје Румунији, а Румуни плаћају пуну цену, а не повлашћену.
А, шта Румунија има од све овога? Само мали број корумпираних политичара има интерес од једне такве инвестиције. Какву корист може да има земља и народ ако је све што је коришћено у изградњи из увоза? Још један проблем настаје после 25 година, када морају да се замене фотонапонске ћелије и рециклирају, јер садрже силицијум, који је радиоактиван. А у Србији хоће да граде највећи соларни парк на свету, на 3000ha! Поставља се питање шта ће за 20 година бити са 3000ha фотонапонских ћелија, које ће тада постати радиоактивне?
Надам се да ће неко нешто предузети да се димензије једног таквог пројекта бар смање и да прецизира ко ће шта да ради сада и у будућности. Сто се тиче отварања нових радних места, то је само привремено, док траје изградња. Касније, за одржавање таквог парка неопходно је само педесетак људи, тако да нова радна места не оправдавају толику жртву. Будући да ће се парк налазити у непосредној близини четири државе, није речено да ће струју продавати Србији, већ ономе ко понуди више.
Надам се да ће се нешто предузети да се скрене пажња јавног мњења на овај проблем, јер не видим неког другог у Србији ко би могао да покрене то питање и да се народу изнесу све чињенице, јер се ради о великој инвестицији. Мислим да би требало да приоритет имају инвеститори из Србије (наравно, не увек исти тајкуни). Морална обавеза ми је била да поделим своја искуства и скренем пажњу на овај проблем, пошто медији на западу већ говоре како су послови расподељени на тендеру (питам се када је тендер).
(Зоран Пупажић, Двери)
