Pročitaj mi članak
(Петар Искендеров)
Неформални састанак министара енергетике Европске уније, који је одржан 16.маја у Атини, требало је да њеним „организаторима за рад у сенци“ помогне да усагласе енергетске санкције против Русије. Међутим – све је пукло!
И то без обзира на невероватан притисак који је долазио са оне стране океана. Европска унија је одбила да прихвати мере које би представљале самоубиство по стабилност Европе у снабдевању енергентима. Комесар Европске уније за питања, Гинтер Етингер, је у ствари иступио против својих колега из Европске комисије на челу са Штефаном Филеом који је предлагао да се пређе на „трећи ниво санкција“ који обухвата област енергетике. „Руски партнери већ 40 година представљају важне испоручиоце природног гаса. Сада смо се сложили да Европска унија неће предузимати никакве санкције против Русије које се односе на сектор енергетике. Разлог је у томе што не желимо да се испорука енергената смањи. Русија испоручује гас – ЕУ плаћа. Не желимо да се на тај начин испоруке гаса претворе у оружје“ – изјавио је Етингер учесницима скупа.
Зависност Европске уније од испорука руских енергената је онај фактор који Американцима не да мира, јер је њихов сан да преузму контролу европског енергетског тржишта. Али – чињенице су врло непријатна ствар: 2013. руска компанија ОАО „Газпром“ је испоручила око 30% гаса који Европа троши. Статистика по појединачним земљама је још неумољивија. Финска зависи од руског гаса стопроцентно, Бугарска са 85%, Чешка са 80%, Словенија – 63%, Грчка – 55%, Пољска – 54%, Аустрија – 52%, Мађарска – 49%, Белгија – 43%, Немачка – са 40%.[1]
Јасно је да не постоје никакве противпожарне мере које би могле да замене руске испоруке, макар то било и активније коришћење технологија које штеде енергију или куповина компримованог гаса у Катару.
Катар је у првом тромесечју ове године смањио испоруке гаса за 6,2% – на 4,9 милијарди м3. Та тенденција се у наведеном периоду прати и код других светских испоручилаца. Тако је Алжир своје испоруке смањио за 2,8% – на 9,1 милијарду м3, Либија за 0,2%, на 1,4 милијарду м3, Нигерија за 6,5%, на 0,8 милијарди м3. Испоруке су смањили и највећи европски испоручиоци: Норвешка за 2,7%, Велика Британија за 0,9% и Холандија за 26,4%.[2] А експерти Националног обавештајног савета САД прогнозирају да ће у перспективи доћи до прекида „раста у снабдевању енергентима“ и, сасвим супротно, до повећања потражње за њима.[3]
Није чудно што је Гинтер Етингер у Европској комисији заузео објективнију позицију од својих колега у односу на деловање Брисела са Москвом. Александар Крестјанов, заменик сталног представника Русије при Европској унији Владимира Чижова, са своје стране је поздравио позицију Европског комесара и додао да је проблем енергетске сарадње Русије са Европском унијом много шири од куповине руског гаса. По његовим речима, уколико дође до увођења било каквих санкција „то ће запретити амбициозним циљевима ЕУ који се односе на борбу са променом климе, јер ће Европска унија морати да тражи замену за природни гас, те ће зато више користити угаљ који је еколошки прљав“. „Штета која ће настати због тога ће бити глобална“ – констатовао је Александар Крестјанов.[4]
Не треба заборавити да је последњих година сарадња ЕУ и Русије у енергетици премашила границе саме Европе. Ту важна улога припада Великој Британији која са Москвом сарађује не само у вези са гасом. , већ и преко… Довољно је да се присетимо посла који је договорен крајем 2012.године, а по коме „Роснефт“ постаје стопроцентни власник компаније ТНК-ВР.
Јасно је да је такво партнерство кураторима трансатлантских пројеката онако, како се они схватају у Вашингтону, представља кост у грлу . САД зналачки играју на супротностима које постоје између испоручилаца и потрошача енергената, свесно политизирајући чисто економска питања и покушавајући да преко притисака, ултиматума и санкција обезбеде сопствене енергетске интересе.
Европа не треба да дозволи да на односе са Русијом који се тичу гаса утиче политичка конфронтација Москве и Кијева – ових дана је изјавио председник Европског савеза гасне индустрије (Еврогаз) Жан-Франсуа Сирели. Он је подсетио да такозвани „комерцијални компромис“ „представља базу за поуздано и конкурентно тржиште. Ето зашто је важно да мешањем политике та основа не буде уништена или ослабљена“. „Руске фирме које се баве експлоатацијом гаса, конкретно „Газпром“, за Европу представљају важног комерцијалног партнера. Зато је подједнако важно да се не само данас, већ и сутра , све уговорне обавезе извршавају. Ми не знамо колико дуго ће трајати напрегнутост у односима Русије и Украјине. Али, важно је да из питања који се тичу гаса уклонимо политику“ – убеђен је Сирели.
Још једна симптоматична чињеница која се јавља ових дана. По речима Сирелија, Европска унија не разматра могућност да продужи „Јужни гасни коридор“ који би требало да из Јужне Италије крене ка северу. Да подсетимо да тај пројекат предвиђа да се до 2019.године изгради систем гасовода TANAP-TAPкоји би водили од азербејџанског локалитета Шах-Дениз, преко Грузије, Турске, Грчке и Албаније на југ Италије. По речима Сирелија, азербејџански гас који треба да иде тим гасоводом не може да буде алтернатива за руски, већ само „допунски сировински извор“[5]. Али сви пројекти Запада који се односе на енергетску изолацију Русије се ослањају управо на азербејџански гас. Пре су у Европској комисији наговештавали да постоји могућност продужења маршруте „Јужног гасног коридора“ у северном правцу, те су чак предвидели да се у периоду 2014. – 2020.год. у ту сврху преко специјалног фонда издвоји 5,8 милијарди евра[6]. Међутим, рентабилност тог пројекта је од самог почетка изазивала сумњичавост.
На крају, испоруке у оквиру „Јужног гасног коридора“ које су планиране за 2019.годину предвиделе су испоруку укупно 6 милијарди кубних метара гаса Турској и 10 милијарди кубних метара гаса Европи. Мора се подсетити да „Газпром“ Европској унији испоручује преко 160 милијарди кубних метара гаса годишње. Тако да, крећући у конфликт са Русијом, Европска унија ризикује да сама себе сатера у енергетско ћоше.
Није се случајно баш ових дана појавила информација да су француске, немачке и италијанске компаније за нафту и гас пред политичаре својих земаља и Европску унију поставиле захтев да се из спискова људи који су доспели под санкције Европске уније прецрта име Алексеја Милера, председника „Газпрома“. Како сведочи представник једне од европских компанија „било је врло компликовано власт натерати само да саслуша, морало се телефонирати небројено пута, а камоли да се постигне њена реакција“…[7]
[1] РИА НОВОСТИ 14/05/14 13:07 14.05.2014 13:08
[2] ИНТЕРФАКС-АГИ 14.05.2014 17:34 ИНТЕРФАКС-АГИ 14.05.2014 17:34
[3] Свет после кризе. Глобалне тенденције – 2025: свет који се мења. Извештај Нацопналног обавештајног савета САД; Москва, 2009, стр. 98 (Мир после кризиса. Глобальные тенденции – 2025: меняющийся мир. Доклад Национального разведывательного совета США.)
[4]ИТАР-ТАСС 14.05.2014 12:42
[5]РИА НОВОСТИ 14/05/14 16:14 14.05.2014 16:15
[6] Ведомости, 28.04.2014
[7] Ведомости, 15.05.2014
(Фонд стратешке културе)
