Pročitaj mi članak
(Петар Искендеров)
Криза у Украјини носи претњу, која може на економију да остави врло много озбиљних последица – тако сматра извршни директор ММФ-а Кристин Лагард. „Криза у Украјини представља нови ризик за светску економију. Она је претња која се врло тешко може измерити, баш као што је сложено предвидети колико ће се та претња проширити на друге земље. Без обзира на то, она ће свакако оставити озбиљне економске последице“ – Кристин Лагард је изјавила немачким новинама Handelsblatt.[1]
Она такође сматра да ће међународна заједница морати да на себе преузме све трошкове у вези са економским „спасавањем“ Украјине, јер „нема другог избора“. А ти трошкови, према прорачунима експерата ММФ-а много су већи од претходних давања, на основу којих је организација већ донела одлуку да Кијеву додели 17 милијарди долара на две године. „Украјини је неопходно много више од 17 милијарди долара“ – тврди Кристин Лагард.
Оваква подела је баш на прави начин постала одговор на последњи извештај званичне статистичке управе Европске уније Eurostat, у коме се каже да је темпо раста у обнови европске економије нагло успорен. У првом тромесечју ове године он је износио 0,2% у односу на претходно тромесечје, што је два пута мање од прогноза највећих светских експерата.[2]
Још више узнемирује повећање диспропорције у оквиру еврозоне. Док Немачка у првом тромесечју приказује раст од 0,8% од БДП-а у односу на 0,4% у четвртом тромесечју 2013.године, друге државе приметно „пуцају“. Француска економија је показала нулти пораст (прогнозиран је раст од 0,1% БДП-а). Економија Италије се уместо да буде јача за 0,2% БДП-а слабија је и износи 0,1%. А Португалија је имала пад од 0,7% у односу на претходно тромесечје. Успеси Немачке „не могу да надокнаде слабе показатеље осталих држава“ – то је неутешан закључак експерата Bloomberg-a. А Џенифер Маквин, аналитичар компаније CapitalEconomics, још је песимистичкија: „Све цифре указују на превише спору обнову“. Она сматра да еврозона у 2014.години може да постигне пораст у економији од само 1% БДП-а уместо прогнозираних 1,2%.[3]
Јасно је да је на таквој депресивној основи тешко очекивати од руководства Европске уније да активно финансира украјинску „црну рупу“. Са друге стране – и ту је Кристин Лагаард свакако у праву – Европљани који трезвено размишљају сасвим сигурно не брину за економски колапс Украјине, за њену политичку пропаст, за реке избеглица.
У таквој ситуацији поједине земље Европске уније теже да активније развијају сарадњу са Русијом, јер у томе виде инструмент за обезбеђење сопствених економских интереса. Као пример може да послужи Мађарска. Премијер те земље, Виктор Орбан, поново је подвукао потребу да се битни пројекти реализују заједно са Русијом. Ту, између осталог, спада изградња гасовода „Јужни ток“. „Набуко“ је био једини пројекат који је требало да диверсификује испоруке енергента, али он није подржан како је требало. Другог избора нема – „Јужни ток“ мора да се сагради“ – подвукао је Орбан, говорећи у Братислави на међународној конференцији по питањима глобалне безбедности.[4]
Осим тога, у портфељу руско-мађарске сарадње постоји и цео низ других, важних инвестиционих пројеката, међу којима су и они који спадају у сферу енергетике. О њима се разговарало на сусрету који је ових дана први заменик министра за иностране послове Русије Владимир Титов водио са Сабољчем Такачом, замеником државног секретара – политичким директором министарства иностраних послова Мађарске. Стране су констатовале важност околности да се „билатералне трговинско-економске везе солидно супстантивно попуњавају великим инвестиционим пројектима, конкретно – градњом мађарског дела гасовода „Јужни ток“ и проширењем атомске електране „Пакш“.[5]
У вези с тим мора да се примети да управо Мађарска у оквиру Европске уније сада показује изузетне економске успехе. Раст њене економије у првом тромесечју ове године износи 3,4% (у 4. тромесечју прошле он је био 2,7%), што представља рекордни показатељ још од 2007.године. Како тврди мађарски министар економије Михај Варга, та околност може да доведе до преиспитивања текућих економских оријентира тако што ће се они променити на више цифре, односно према дуплирању предвиђеног темпа економског раста за 2014.годину.[6]
Уосталом, регион централне и источне Европе генерално је историјски чвршће везан за Русију – то показује и боља динамика развоја њихових односа у данашњој Европи, него са њиховим западним партнерима из Европске уније. Пољска, Мађарска, Чешка, Словачка – у разговору са новинарима је подвукао секретар за штампу Европске комисије Сајмон О’Конор – показују резултате, боље од оних које је њима предвиђала Европска комисија. Међу лидерима по расту БДП-а су и Румунија (+3,8%) и Пољска (+3,5%).[7]
Јасно је да овакав распоред уопште не одговара рачуници оних који покушавају да преко украјинске кризе забију клин у односе Европске уније са Русијом. А то је, пре свих, администрација САД. У политици САД у Украјини се преплићу политички и финансијско-економски мотиви. Постоје три битна циља: да се Европа натера да прихвати формирање трансатлантске зоне слободне трговине са САД, да се искористи међународна криза како би се бар привремено снизила напрегнутост због нових шпекулативних „финансијских мехурова“ и да се Европљани натерају да плате за амерички шкриљчани гас уместо да купују јефтиније руске енергетске сировине. Успут, планирано је да се тај гас у Европу превози такозваним СПГ-танкерима, односно у компримованом облику. Претња по екологију и безбедност заједно са скупоћом тог процеса се подразумевају.
Пољацима 70% гаса и 93% нафте стиже из Русије. Таква ситуација објективно поткопава геостратешку поделу, која се натура са оне стране океана, у којој Варшава игра улогу онога ко извршава америчке налоге.Речено важи и за друге земље централне и југоисточне Европе, Велику Британију, Немачку или скандинавске земље. Садашња администрација САД у условима тоталне пропасти својих унутрашњих и спољних планова и иницијатива (као што су реформа здравственог осигурања, консолидација буџета, Авганистан, Сирија, Народна Демократска Република Кореја и т.д.) покушава да се реваншира због Украјине тако што ће, ослањајући се на енергетику, повратити своју доминацију у Европи. У вези с тим треба се присетити да проблем односа у енергетском троуглу САД – Европа – Русија датира још од 1982.године када је тадашњи председник САД Роналд Реган покушао да наметне ембарго на планове за изградњу великог гасовода из СССР у Европу који би могао да обезбеди да Стари континент добије поуздано снабдевање гаса. На крају је солидарни став западноевропских земаља натерао Вашингтон да одступи, али то није променило распоред приоритета Беле куће у сфери енергетике. У суштини, САД су, користећи се својим трансатлантским положајем и удаљеношћу од Европе, покушали да натерају Брисел да гео-енергетску партију са Москвом одигра „нерешено“.
Било да су догађаји у Украјини били испровоцирани због „прерасподеле гасног тржишта Европе“, било да су почели стихијно, ипак су „трговци гаса из САД уграбили тренутак који им је одговарао“ – тако су у чланку са финим називом „Европски гасни чвор у рукама САД“ створену ситуацију окарактерисале новине Neatkarigas Rita Avize које излазе у Риги. „За сада нам остаје само да гатамо који ће то политички или економски механизми омогућити да се цена тог новог гаса толико спусти, да он постане конкуренција гасу који продаје Русија. У сваком случају сада је исплативије да се гас продаје у азијској регији, у коме је он скупљи“ – каже се у том чланку и подсећа: „Земље Балтичког региона за сада нису успеле да се договоре о изградњи заједничког терминала за компримовани гас који би финансирала ЕУ. Литванци сада у Клајпеди граде свој терминал, а латвијски Latvijas gaze jeса њима закључио уговор о складиштењу мањих количина гаса. Међутим, Литванци још увек немају уговор о испорукама гаса. Ни један! Проблем је у томе да је терминал који тек треба да се изгради нерентабилан, а намера да се предузимачи обавежу да ће гас куповати баш са тог терминала је већ судски оспорен“…[8]
Наравно да избор антикризне политике и приоритета у политици енергетике представља прерогатив саме Европске уније. Али, ипак јој не би засметало ако би одустала од својих геополитичких заблуда, између осталог и оних које се односе на Украјину. А за сада је комесар ЕУ за енергетику Гинтер Етингер, када је говорио о резултатима неформалног састанка министра за енергетику чланица ЕУ, подвукао да очекује да ће Русија, извршавајући своје обавезе по уговорима, „наставити да снабдева природним гасом не само тржишта 28 држава-чланица ЕУ, већ и да ће исту такву безбедност у вези са испоручивањем гаса наставити да гарантује и Украјини, Молдавији, као и земљама западног Балкана“. Етингер је такође саопштио да размишља о „могућности да се са Русијом, Норвешком и Азербејџаном, тј. земљама које су испоручиоци гаса, одрже заједнички европски преговори“. Објаснио је да Европска унија не жели да се цена гаса изједначи за све, односно да се одређује на политичком нивоу, зато што би то представљало кршење свих принципа слободног тржишта. „Јединствена цена гаса, за разлику од нафте, не постоји, зато што не постоји ни јединствено тржиште природног гаса“ – подвукао је Етингер.[9]
Стварно – јединствено тржиште заиста не постоји. Али постоји тежња САД да натера све стране да у енергетици играју по јединственим правилима које одређује искључиво Вашингтон.
[1] Handelsblatt, 14.05.2014
[2] ИНТЕРФАКС-АФИ15.05.2014 13:27
[3] AFP 150925 GMT MAY 14
[4] ИТАР-ТАСС 15.05.2014 13:00
[5] http://www.mid.ru/BDOMP/Brp_4.nsf/arh/63DD224E802BC76544257CD7003B0CDC?OpenDocument
[6] AFP150839 GMTMAY14
[7] РИА НОВОСТИ 15/05/14 15:35 15.05.2014 15:35
[8]Neatkarigas Rita Avize, 08.05.2014
[9] ИТАР-ТАСС19.05.2014 12:55
(Фонд стратешке културе)
