(др Драган Петровић)

По стручним и релевантним пројекцијама од свих великих сила у свету, само Русија није у ситуацији да и током следеће две деценије увози важне енергенте попут нафте и гаса: САД су у ситуацији да увозе и више од половине сопствених потреба нафте и нешто гаса; земље ЕУ из сопствених потреба подмирују тренутно око 25% нафте и нешто преко половине гаса.

Године 2030. земље које сад чине ЕУ ће моћи да из сопствених извора задовоље тек око 20% потреба нафте и око 40% гаса. Могућности у том правцу Кине, Јапана и Индије су још мање, односно удео сопствених извора је још скромнији. Једина светска сила која и сада, а посебно за двадесет година, не само да неће морати увозити нафту и гас, него ће имати вишеструке могућности да огромне произведене вишкове извози, јесте Русија. Сада она може извозити и више од две трећине сопствене производње нафте, а за двадесет година пројекције су и више од три четвртине. У случају гаса, могућности извоза су такође изразите, па најважнији енергенти, уз поседовање еквивалентне снаге у нуклеарном наоружању са САД, представљају области где је Москва још од нестанка СССР задржала елементе некадашње суперсиле, што се такође односи и на укупно посматрано целокупне природне ресурсе којима располаже, и који су као такви највећи на свету (посебно практично све важније руде метала и неметала, укључујући и племените метале и дијаманте, шуму, чисту питку воду, квалитетне обрадиве површине, као и највеће површине са најквалитетнијом земљом за земљорадњу у свету, черноземом, и друго).

Када је у питању остатак Европе, он је посебно зависан од руских енергената, али и других важних наведених ресурса којима управо Русија обилује. Посебно су Немачка, Француска, Италија и друге највеће европске земље упућене на стратешку економску сарадњу са Русијом, али и развијање што свеобухватнијих односа са Москвом по низу других питања (попут, рецимо, општег питања безбедности и др). Са друге стране, америчка политика (уз коју је и Британија) са незадовољством посматра све јачу потребу за продубљивањем на што свеобухватнијем нивоу сарадње земаља ЕУ (и осталих европских земаља) са Русијом, где је посебно важна енергетска сарадња.

У том правцу, англо-америчка политика покушава да омета на сваки начин овај природан процес интересне сарадње западне и средње Европе са Русијом, односно источним делом европског континента. Потреба за руским ресурсима и производима се у економији подводи као ниска еластичност тражње, односно она нема супститута: практично као што сваки појединац, да би преживео, мора куповати хлеб, тако и државе морају као незаменљиве и без алтернативе користити и увозити управо ресурсе и производе којима Русија обилато располаже, а то се посебно односи на драгоцене енергенте − нафту и гас. Отуда Русија спада у ретке земље у свету и по томе што редовно вишеструко више извози у номиналном износу, када се посматра укупна размена са светом, него што увози; разлог томе су и колосална средства која се добијају од извоза енергената, племенитих метала, дрвета и др.

Систем цевовода којима се спроводе скупоцени енергенти до потрошача су свакако врло важни и њихова мрежа се стално допуњује. Србија би изградњом „Јужног тока“ дошла до сопствене и вишеструке добити од изузетног значаја.

Са једне стране, она би обезбедила за сопствене потребе сигуран и континуиран, дакле, несметан доток гаса, што је веома важно ако се сетимо извесних застоја и рестрикција у дистрибуцији ових енергената у неколико наврата последњих година, као последице покушаја кључних земаља у постојећем систему цевовода (Украјине, потом Белорусије) да тренутном блокадом дотока за остатак Европе издејствују посебне повластице од Москве, у виду додатног обарања цене енергената за њих. Изградњом „Јужног тока“, и пре тога „Северног тока“, ове земље и постојећи путеви цевовода, односно систем „Дружба“, направљен још пре више деценија кроз средишњи део Европе, према његовом западном делу, који иде преко територије Украјине, и у мањој мери и преко Белорусије, изгубио би своју ексклузивност и повлашћен значај, изградњом ових алтернативних праваца.

Друго, Србија би и сама добила на значају, јер би престала да буде само пријемник енергената, преко транспорта цевовода који воде из других земаља, и постала и сама једна од држава која има значај и могућности транзитне земље ових важних енергената за средишњи и западни део Европе.

Треће, Србија би од транзита енергената преко своје територије почела у будућности, пуштањем у рад „Јужног тока“, да добија у континуитету солидна (посебно за једну сиромашну и дотоком девиза дефицитарну земљу) средства, која би временом брзо исплатила уложена средства српске стране за изградњу трасе.

Четврто, поред Србије, крак „Јужног тока“ ићи ће и за Републику Српску, чиме се додатно јача овај српски ентитет, његова веза са Србијом и пријатељском силом Русијом, а тиме и капацитет за одбрану интегритета Републике Српске који је у континуитету угрожен од власти у Сарајеву и дела међународног фактора (управо оног коме и сам пројекат „Јужни ток“, са свим што он носи, представља велику сметњу, а то је искључиво англо-америчка политика).

Пето, и можда најважније: изградњом „Јужног тока“ изузетно се јача утицај Русије на читавом Балкану и у односу и на саму Србију, што је изузетно значајно за српски фактор у целини, јер је од свих светских сила једино Русија та која је у целини наклоњена српским егзистенцијалним интересима и показује према нама своје пријатељство, и у сваком случају одсуство било каквих непријатељских елемената. Тиме српски фактор најзад добија једну велику силу као пријатељску ближе свом окружењу, да не говоримо да преко повећаног руског утицаја следи и утицај других земаља које су у интеграционим процесима са Москвом, попут Белорусије, Казахстана, Украјине, а да се и економски продор Кине и других сила БРИКС-а на тај начин додатно поспешује. Србија и Република Српска тако јачају и своју геополитичку снагу и додатну привлачност за тренутно од Ђукановићевог режима отргнуту од традиционалног српског националног бића Црну Гору, као и на јужну српску покрајину Косово и Метохију, јер геополитичке игре на Балкану, и поред свих досадашњих америчких подухвата на српску штету, нису, а то нас историја учи, никако и дефинитивно завршене.

У оквиру пројекта „Јужни ток“ се планира изградња четири крака (тока), од којих сваки има могућност за проток 15, 75 милијарди кубика гаса. Планирано је да ће овај цевовод кроз Европу почети са радом у првом кварталу 2016. године, а да ће своју пуну снагу – од 63 милијарди кубика – показати 2018. године. Цена „Јужног тока“, данас најскупљег пројекта у Европи, процењује се на 16,6 милијарди евра.

Све ово наравно добро зна америчка политика, која је у протекле две деценије у периоду своје доминације доста учинила да девастира српско национално биће на читавом Балкану, посматрајући нас елементима дугог трајања, као православне, као Словене и као историјске потврђене савезнике са Русима, дакле широке масе српског народа, као „непоправљиво проруске“. Стога америчка политика чини све да на сваки могући начин омете изградњу „Јужног тока“, посебно откада се замишљени алтернативни цевовод „Набуко“ показао неисплативим и промашеним. У том правцу, преко медија који се налазе у Србији, а под пресудном контролом атлантистичких снага, се додатно подгрејава напад на „Јужни ток“, у чему свакако предњачи ТВ Б92. Ова телевизија на територији Србије, у емисији „Инсајдер“, радикализује нападе на „Јужни ток“, служећи се селективним презентовањем информација, једностраним односом према овом питању, избором саговорника и чак на моменте и прекрајањем истине. Она чак снима читав серијал емисија посвећених „Јужном току“, покушавајући, ако већ не може да оспори укупну важност и значај овог пројекта за српске интересе, да акцентира поједине сегменте остварења уговора, и да тражењем потенцијалних (и исфорсираних, а некад и измишљених) мана и непрецизности у његовој реализацији окреће јавно мњење у Србији против овог пројекта и укупне сарадње са Русијом.

Тако већ након емитовања прве емисије у замишљеној и снимљеном серијалу на ову тему, емитоване 23. септембра, у једночасовном трајању можемо сагледати целокупну концепцију овог новог (старог) медијског подухвата. У емисији се истиче као највећи проблем читаве концепције функционисања „Јужног тока“ кроз Србију што је у његовом ланцу реализације предвиђена и једна ћерка фирма са седиштем у Швајцарској, иако сам уговор, како се признаје, даје могућност да њено седиште може бити било где. То је наведено и прецизирано још у првобитним договорима за остварење „Јужног тока“ са Србијом још током 2008. године, тако да тај део уговора остаје неспоран и у касније дорађиваним клаузулама реализације читавог концепта и јасно је да се не може мењати, као и сваки уговор, без сагласности обе стране. Стиче се утисак да инсистирањем на потенцијално лошијим решењима за српску страну, овог и неких других делова уговора о „Јужном току“, „Инсајдер“ заправо не жели корекцију самог уговора, што је немогуће без сагласности обе стране, већ покушава да оспори читав уговор, и макар стварање што горе и искривљене слике у читавом јавном мњењу земље о овом подухвату. Чудно је да са оваквом прецизношћу и чистунством, којим „Инсајдер“ тражи евентуално могући губитак од максималне добити за „Јужни ток“, чији је укупан добитак за српску страну свакако неспоран, не показује ни изблиза за било који од низа подухвата које је протеклој деценији и кусур српска страна имала од бројних промашених приватизација, од Америке и дела Запада наметнутог погубног неолибералног економског модела, распродаје домаћих банака и привредних објеката, нарочит је пример „Сартид“, цементара и капиталних објеката (за по један евро и сл.), а показује само тамо где се реализује пројекат са руском страном. Интересантно је да се у читавој једночасовној емисији о концепту „Јужни ток“, где се, говорећи о српском интересу за њега, нигде не спомиње да овај капитални подухват за српску страну носи и одређене добитке, а посебно се нигде ни једном речју не спомиње пресудна помоћ од стране Русије да се у СБ ОУН блокира амерички покушај признавања независности Косова, и друге широке и свеобухватне политичке помоћи које Србима пружа руска страна.

Као главни саговорник у емисији, и већ у континуитету мање или више суптилни али постојани трудбеник на блокади и различитом оспоравању „Јужног тока“ кроз Србију је министарка енергетике Зорана Михајловић. Она је и започела фактички своју каријеру у политици као један од најистакнутијих експонената формално НВО – „ИСАК центра“ − а заправо америчке финансијске организације и центра за организовање и финансирање подухвата јавне денунцијације и блокаде остварења „Јужног тока“. Претходно је постала истакнути функционер Г17 Плус, да би потом ушла у Напредну странку. Михајловићева је члан „Ист бриџ“, америчке лобистичке НВО, заједно са истакнутим атлантистичким играчима у Србији. Необично је да за странку чије чланство и бирачи од формирања чине у највећем русофили и подржаваоци „Јужног тока“, у кључном министарству за остварење „Јужног тока“ представља атлантистички лобиста. Но, кад је у питању управљачка пирамида садашњег СНС, њен врх чини у геополитичком погледу друкчије опредељена структура људи, од претежно патриотског и континентално геополитички опредељене базе, што се због блокаде медија у Србији знатно спорије разазнаје у ширем јавном мњењу – управо довољан период да се остваре замишљени подухвати великих сценариста – оверавање одвајања Косова и Метохије, укључујући и његов северни део, од Србије, наставак примене неолибералне економије која нас води ка предвидљивом банкроту и, у сваком случају, даљој привредној агонији бесперспективног и погубног наставка пута „ка ЕУ без алтернативе“ (и, у свом финалу, вероватно и без Срба), блокаде медија и др. Интересантно је да је и једини појединац који је запослен у енергетском управљачком сектору данас, и који се појавио у овој емисији, такође критикујући квалитет постигнутог уговора „Јужни ток“ − Светислав Крстић, који је такође функционер и члан СНС. Како је на тапету Крстићевих и Михајовићевих критика посебно био и Бајатовић и „Србијагас“ иза кога стоји СПС, онда би и површном посматрачу постало вероватније да актуелна власт далеко боље сарађује у отуђењу Косова и Метохије, даљњем ЕУ путу или задржавању блокаде медија, него што је изгледа непостојећи консензус око (само) узнемиравања реализације пројекта „Јужни ток“. Да ли је СПС изгледа и за реализацију „Јужног тока“, и за неодржавање геј параде (која је управо отказана), или су у постојећој коалицији ствари иза паравана ипак нешто различитије него што се то широј јавности може чинити?!

Михајловићева је, између осталог, већ покушала у априлу месецу ове 2013. године, да директније доведе у питање остваривање „Јужног тока“ у Србији, покушавши да га повеже са концептом Трећег енергетског пакета ЕУ, што је због реакције Владе и јавног мњења стављено до даљњег ад акта. Тиме би се овај концепт, с обзиром на то да Србија још није недвосмислено изгласала да је он од националног значаја и као такав недодирљив за овај филтер енергетске подобности при ЕУ (концепт Трећег енергетског пакета), могао кад-тад довести у питање, што још увек није дефинитивно скинуто са дневног реда. И управо у том правцу, не треба нови (стари) медијски покушај сатанизације „Јужног тока“ од стране Б92 и других (страних по власништву и уређивачкој политици, а домаћих само по локацији) медија у Србији посматрати само као јалов покушај оспоравања овог великог привредног подухвата, са значајним геополитичким утицајем. Јер преко реализације „Јужног тока“ најзад и грађани Србије и српских простора могу осетити тековине (благодети) постепеног али неумитног процеса прерастања светског поретка ка мултиполарном. Од оног монополарног, остале су нам свакако нама добро познате тековине: рушевине од бомбардовања деведесетих, са пратећим последицама до данас; земља економски упропашћена, упорном применом неолибералног економског концепта; блокирани и једнострани медији, чији су Б92 и сам „Инсајдер“ типични представници; губитак територија и фрагментација српског етничког простора, где су поједини крајеви изложени расељавању и геноцидној политици према српском становништву (у Хрватској, на Косову и Метохији, изузев севера, за сада), или пак само културном и идентитетском геноциду (Црна Гора), Хашки (не)суд и бројни други проблеми и њихове последице и ожиљци у свакоме од нас. Да ли ће, и упркос свему, реализација концепта „Јужног тока“ бити почетак промена набоље на српским просторима, промена које ће бити на тај начин донете и споља, као што су нам, уосталом, погубне последице и промене у последње две деценије биле такође наметнуте и донете споља, само са различите стране света, јер је америчка администрација ипак на далеком Западу? У том случају, за почетак, сарађујмо макар на реализацији концепта „Јужни ток“, који долази са ближег Истока (из Русије) и простире се и ка ближем Западу (дакле средњој и западној Европи).

Можда је и наша геополитичка будућност сарадња и партнерство са ближњим Истоком и са ближњим Западом, који уосталом, уз све потенцијалне мање разлике, међусобно успешно сарађују на, за „стари континент“, стратешком пројекту „Јужног тока“, који нас и на тај начин може повезати у енергетски јединствену Европу од Атлантика до Урала (Владивостока), баш као што је том визионарски тежио и један Де Гол. То свакако није онај „бриџ“, мост који на невидљив али препознатљив начин повезује Б92, „Инсајдер“, Михајловићку и врхове различитих пирамида у Србији и око ње, али је свакако онај мост који је и те како прихватљив и за којим теже широке масе становништва у Србији и на српским просторима − мост ка будућој егзистенцији и опстанку на ветрометини геополитичких интереса мост великих сила, мост ка опстанку једног народа, какав су наши преци већ знали да пронађу и у далеко тежим околностима: у сеоби Срба под Чарнојевићима пред турским погромима, или неки од трошних али ипак спасоносних мостова преко залеђених река српској војсци и народу у беспућима Албаније пре једног века. Можемо ли га и сад пронаћи и крочити на њега у правом тренутку и на правом месту, и оставити иза себе све изазове који стоје на том путу, и где „Инсајдер“ представља само једно од пролазних птица-ругалица поред пута?

(geopolitika.rs)

Oznake: Južni tok, Dragan Petrović, Insajder, Rusija