Да је неки од гасовода био изграђен 90-тих година, ситуација на Балкану изгледала би сасвим другачије него данас.

Русија је крајем прошле године, због политичких опструкција из ЕУ, отказала реализацију гасовода Јужни ток, који је ишао трасом испод Црног Мора, прекo Бугарске, Србије и Мађарске, до Аустријe. За Македонију је тим гасоводом био предвиђен крак којим би задовољила сопствене потребе. Почетком децембра Русија и Турска договарају се о изградњи новог гасовода до турско-грчке границе, и, како се очекује, сарадња ће бити понуђена Грчкој, Македонији, Србији, Мађарској и Аустрији. Реализација новог пројекта суштински мења позицију Македоније – од земље гасног корисника до земље гасног транзитера. То пре свега мења економску рачуницу јер ће Македонија приходити значајна средства од надокнаде за транзит гаса. Ни остали добици који произилазе из ове улоге нису мали.

Без обзира на то што се још увек не говори о модалитетима градње, очекује се велики притисак САД и ЕУ на поједине земље да пројекат буде одбијен. Јавна дипломатија западних држава се неће променити, биће ту доста лепих речи и лажних обећања. Готово да можемо очекивати и понуду да ће нам гас испоручивати директно са Марса, само да не буде из Русије. Споља креирани скандал који је протеклих недеља уздрмао македонску јавност изведен је у режији управо оних који опцију Марса држе у приправности по гасном питању.

Више, међутим, брине тајна дипломатија, која је извор скоро свих проблема у региону. Не треба бити наиван: тајна дипломатија је једина реална дипломатија. Сходно новонасталим регионалним оквирима и све већем разумевању обичних људи за њих, тешко да ће поново тако лако да прођу старе циничне приче које се позивају се на поверење и одбрану тзв. заједничких вредности, иза којих се крију интереси појединих земаља. У сваком случају, време је да се гради и чине ствари другачије него до сада. Како ћемо иначе објаснити грађанима зашто одбијамо тако велику и повољну инвестицију са дугорочним позитивним ефектима и зашто и даље желимо да будемо сиромашни и губави.

ПАПИРНИ ГАСОВОДИ

Нема сумње да ће се Македонији – као замена за нови Јужни ток, кога неки зову и Турски ток – понудити други лепо срочени пројекти који на папиру доносе много пара, али уз један велики недостатак: нема гаса који би протекао у тим пројектима. Таквих спинова и медијски ретушираних слика било је и превише у протеклом времену. У Македонији је права слика и прилика таквих манипулација био пројекат АМБО – нафтовод и гасовод Европског коридора VIII, који је преко Македоније требало да повеже бугарску обалу Црног Мора из Варне са албанском обалом на Медитерану, у луци Дурацо.

О АУТОРУ

Иван Стоилковић је председник Демократске партије Срба Македоније.

 

Чак су се председници Македоније, Албаније и Бугарске обавезали да ће, уз финансијску помоћ ЕУ и међународних финансијских институција, активно радити на повећању међусобне сарадње како би се убрзала изградња тог пројекта, којим би се омогућило да гас и нафта постану нови важан извор енергије у Македонији и Албанији.

Од наплате преноса предвиђао се директан профит од око 40 милона долара годишње. Пројекат АМБО преносио би нафту и гас из јужне Русије и централне Азије на западна тржишта, укључујући САД. Укупна вредност инвестиција била је око 1,3 милијарди долара, а пројекат је требало да буде завршен за три и по године. Било је предвиђено да пројекат финансира албанско-македонска-бугарска нафтно-гасна компанија АМБО, основана у САД.

Али ово је прича из 2002. године. Пројекат никад није заживео ниуједном појавном облику. Иначе, у животу постоји веома прост и проверен трик којим можете учинити да људи нестану. Довољно је да затражите од њих да испуне своја обећања. Боравио сам након тога у САД, и од пројекта АМБО није било ни трага ни гласа. Нисмо успели нигде да га пронађемо, чак је и Блумберг, чијем сам се седишту у Њујорку лично обратио, био немоћан. Видим да сада расте број таквих понуда и Србији.

Независно од начина довођења руског гаса до југа Европе, проблем који постоји везан је за прилагођавање енергетским правилима Европске уније. Москва је већ поднела тужбу СТО у вези са Трећим енергетским пакетом Европске уније, који не дозвољава компанијама које ваде гас да буду власници магистралних цевовода који се налазе у региону. Током последњих година ЕУ је рачунала на азербејџански гас као алтернативу руском. Међутим, тамо се ради о годишњим испорукама од око 10 милијарди кубних метара, што за Европу нису озбиљне количине.

Те количине су кап у мору на европском тржишту. Осим тога, чак и ако се прерачуна по садашњим ценама, руски гас је јефтинији. На крају, у Азербејџану се стално одлажу рокови за увођење одговарајућих налазишта у експлоатацију, а није сигурно да ће она стартовати ни до почетка следеће деценије.

Тај пројекат ЕУ, по свој прилици, није економско, већ политичко решење. Речју, гасовод Набуко није поседовао ресурсну базу, и наде у испоруке из Азербејџана се нису потврдиле. Други потенцијални учесник Туркменистан већ је изградио неколико гасовода у правцу Кине.

РЕШЕЊЕ ПОСТИЈИ, ВРЕМЕ ЈЕ

Без обзира на разлоге због којих Гаспром и партнери из ЕУ нису налазили решење за овај проблем (а решења је било, Бугарска је пробала неке од њих, али није била довољно истрајна), постоји начин за отклањање проблема. Имајући у виду тренутну позицију руске стране, интересе Србије и Македоније да буду транзитне земље новог гасовода, затим промену власти у Грчкој и понашање мађарске владе, решење би могло да буде следеће:

1. Гаспром доводи гас до турско-грчке границе, како је руска странавећ предложила;

2. Македонија и/или Србија предлажу Москви изградњу дела гасовода од грчкog централног гасовода који је на 60 километара од границе са Македонијом. У том погледу између Грчка и Македоније ситуација је чиста, јер Грчка Македонији даје сагласност за такву операцију уколико постоје инвеститори. Преко Македоније и Србије гасовод би ишао до мађарске границе;

3. Гасовод би реално могао да буде финансиран Гаспромовим новцем, при чему је сад, због пада цена нафте и гаса, питање исплативости улагања Гаспрома, али то je нешто на шта не можемо да утичемо. Такве одговоре сигурно имају руски партнери. Формални власник гасовода била би македонска, српска или македонско-српска фирма. Гасовод је у складу са правилима ЕУ, односно са Трећим енергетским пакетом, јер свако ко то жели може да кроз њега, уз плаћање такси, транспортује гас. То у ближој будућности не може да буде нико озбиљан јер нема физички приступ гасоводу, мора да га изгради, нити то могу да буду озбиљне количине (дакле, Азербејџан то не може). Пошто Гаспром продаје европским партнерима гас на турско-грчкој граници, питање такси за проток до мађарске границе је питање за предузеће које је власник. Ту су све варијанте отворене, само да гас потече;

4. ЕУ на тај начин физички добија гас у Мађарској, која транзитним таксама може додатно да приходује.

Прескупи пројекти као што су магистрални гасоводи који пролазе преко бројних земаља катализатори су мировне политике. Да би обављали сврху због које се праве, потребни су мир и сарадња међу државама и народима. Да је којим случајем неки од токова био изграђен 90-тих година прошлог века, политичка ситуација на Балкану изгледала би сасвим другачије него данас.

Али никад није касно. Време је да урадимо нешто добро за себе. Не треба бежати од истине: тачно је да смо на линији ватре, али на тој линији ватре ми бранимо свој мир и своје животе.

(Нови стандард)

Ознаке: ЕУ, Еусија, Иван Стоилковић, руски гас, Турски ток, „Балкан”