Прочитај ми чланак
Наставак актуелне економске стратегије учиниће да ће влада на своју следећу годишњицу бити само стечајни управник Србије.
Усудићу се да будем личан у почетних неколико реченица у намери да метафорички покажем у каквом се процесу екониомских реформи налазимо у постоктобарској Србији, примењујући у пракси главне постулате неолибералне економије.
Пре отприлике четири, четири и по године, имали смо у организацији једног научног института, а уз финансирање немачке фондације и наше владе, један од оних великих међународних научних скупова, на коме се, бар на отварању, окупи, поред самих учесника, сав „крем“ друштвене и политичке елите престонице, уз запажено присуство медија.Уз хвалоспеве о нашем реформском путу, приступило се после уводних говора научним рефератима.
Како сам стицајем околности био међу првим излагачима, добар део те елите присуствовао је мом излагању, где сам се усудио да укажем да ме много хваљене економске реформе подсећају на један виц. Роми чергари нашли се први пут у ситуацији да имају нешто млека („варенике“), па су га ставили да се кува у казану на ватри. Како је млеко почело да ври, оно је расло, а Роми играли около и певали: „Расте, расте вареника, биће је за све…“. Док су они певали, млеко је искипело и остао је само празан котао.
Пред уплашеним руководиоцима научног сектора тадашња заменица министра иностраних послова гђа Прица само се насмејала и дала ми на паузи своју визит карту, рекавши да ћемо видети да ли ће то бити баш тако, и да само мали број стручних људи попут мене види тако исход реформи. Захвалио сам се и додао да многи стручни људи виде слично, али да из различитих мотива, укључујући и конфромистичке, не желе да кажу да је цар го, односно да је ово трасиран пут Србији за економску пропаст. А они који, као ја, то директно говоре, бивају од контролисаних медија маргинализовани, да не говорим о дугим последицама.
Данас можемо закључити да се посао у континуитету и без већих осцилација приводи крају, да постоктобарска Србија наставља свој утабани економски пут пројектоване деструкције од спољног фактора и у домаћем извођењу. Најважнији за страни фактор приликом формирања ове владе били су питање Косова и наставак економске политике (само)деструкције земље. Наравно, ту је била и неприкосновеност идеје о наставку пута ка ЕУ (до последњег Србина) као и „очување слободе медија“.
У спољној политици су наизглед дозвољени одређени меандри, као што су комуникације и договори на све четири стране света (посебно кад је у питању узимање позајмица), али то не мења главне постулате владине политике. У њу се, додуше, не уклапа у свему г. Николић, који је ипак сачувао какав-такав дигнитет. Међутим, проблем је да и у питањима од изузетног значаја за земљу, у којима постоје очигледне разлике између његових ставова и владе, попут Косова и Метохије, највероватније из конформистичких разлога Николић избегава одлучнији отпор или макар наглашеније неслагање.
ОДЛИКЕ ДОКТРИНЕ СМРТИ
Економска политика постоктобарске Србије подсећа на каријес који је напао зуб. Дуго тај каријес делује, пацијент га не осећа, и само запажања стручњака упозоравају на опасност. Међутим, када је каријес већ захватио цео зуб и по дубини и када долази у контакт са живцем, бол постаје све несноснији, али је тада касно да и стручњаци нешто ураде.
Тако је и са економском политиком постоктобарске Србије, спровођеном по неолибералним методама, које су још 2008. у свету пропале и теоретски и практично. Оне заправо нигде у пракси и нису дале резултат. Изузеци су само на кратак рок биле изузетно развијене земље Запада које су имале посебан амбијент да извуку неку краткорочну корист од дозиране употребе тог економског концепта и, такође само краткорочно, економије у експанзији Источне Азије, које су опет користиле своје специфичне услове. Међутим, и оне, као и ове најразвијеније земље, укључујући и саме САД, закључно са 2008, тешко су се опекле о покушаје макар и сегментираног коришћења неолибералних концепата. Главне одлике ове доктрине које смо могли да осетимо уз минималне модификације и на својој кожи су:
– Дерегулација привреде, укључујући и нападно смањење царинских стопа. У случају Србије ишло се у владајућој елити и корак даље – сетимо се априорне примене ССП у тек формираној Цветковићевој влади 2008. иако то није било тада обавезно у замишљеном и форсираном процесу придруживања ЕУ;
– Инсистирање на контроли монетарне емисије по сваку цену занемарило је кључне параметре привреде, попут развоја, инвестиција и запослености. Инсистирало се на повећавању стопе профита, која је заиста у више земаља које су примењивале овај концепт и постигнута, али је цена у паду производње, запослености и остварених инвестиција била очигледна;
– Високе каматне стопе и цене капитала. У Србији, као и земљама у транзицији додатно се овладавало домаћим банкарским сектором тако што је у стране руке прешао највећи део банкарства. То је повезано и са постепеним укидањем контроле над финансијским токовима и тржиштем капитала. Тако СДК, која је раније давала резултате, више не ради, односно разлику између пасивне и активне камате (која је највећа у региону сем у Албанији) убиру пословне банке, које су углавном (око 80 одсто) у страним рукама.
Маргинална корисност капитала, која представља потенцијални приход на уложену суму, у Србији не може бити толико висока, без обзира на неколико погодних услова (релативно јефтина радна снага, која је једним делом и стручна, релативно ниски еколошки стандарди у односу на западноевропске земље), због високих камата које, као једна од суштина неолибералне доктрине, заправо успоравају привредну активност. То је, са друге стране, праћено и реалним падом најамнина, чиме се у суштини неолиберализма покушава, са једне стране, остварити раст компресијом најамнина.
Са друге стране, постоје високи порези (ПДВ од 20 одсто код нас, чак уз предлоге да се повећа), који додатно успоравају привредну активност. На страну што су ти порези у неолибералној пракси заправо селективни, јер се они најбогатији њима не опорезују посебно, што се, рецимо, насупрот неолибералне мантре о „уједначеном“ опорезивању, чини сада у Француској, где висина пореске стопе расте са приходима.
Заправо пореске стопе се смањују, по неолибералној мантри, за сам бизнис, а повећавају на некретнине и приходе обичних грађана. Држава повлачи своју улогу и у социјалној сфери, да би се наводно повећала ефикасност капитала и повећала профитна стопа;
– Постоји потцењивање положаја запослених, о незапосленим да не говоримо, што се манифестује антисиндикалним законодавством, гушењем штрајкова, ограничавањем моћи синдиката и смањењем социјалних давања. Уопште, у неолиберализму се прецењује капитал, а потцењује значај и положај радне снаге, да не говоримо њеном о социјалном положају. Посебно се води рачуна о неприкосновеној могућности неометаног кретања капитала, али то не важи и за радну снагу, како у оквиру саме ЕУ тако и у нашем ширем региону. Као резултат свих тих мера, у Србији не само да нема повећања броја запослених већ је на сцени и њихово драстично смањење, са најавама даљег смањивања;
– Важан фактор је одржавање јаког прецењеног динара. Не само да су у том правцу жртвована многа средства него је и такав прецењени курс динара погодовао смањењу извоза и повећању увоза, да не говоримо о смањењу привредне активности;
– Акценат је на приватизацији свега и свачега. У Србији су ефекти приватизације врло скромни у односу на реалну вредност продате имовине. Још важније за наше прилике: огромна средства – стечена од дознака запослених у иностранству, до приватизације и задуживања – врло мало су инвестирана. Заправо и немамо иоле прецизан увид где су та средства отишла. Сигурно не у руке широких народних маса, које су из круга водећих постоктобарских политичара и њихових стручњака анестезиране причама о брзом напретку, стотинама хиљада нових радних места и општем процвату. Наравно, једна од најважнијих улога медија који се више не налазе у нашим рукама – али нас свакодневно засипају пропагандом, усмереним вестима, контролисаним аналитичарима и селективно одабраним стручњацима – је да нас уверавају „да је све то добро и да смо на правом реформском путу без алтернативе“.
УЛОГА ММФ
Заправо они играју улогу у обмањивању и крађи скупог нам времена. А сад, кад и за успавану већину становништва наступе несносни болови јер је каријес дотакао живац, биће касно за праве потезе, за које је време неповратно прошло. То значи да ће се та већина, која је колико-толико преживљавала, суочити са практичним банкротом државе. То ће најконкретније осетити сви, за разлику од досадашњег времена, када су се продаје фирми, откази и губици примања догађали неким другима, за чије судбине није било простора у фризираним медијима. Ту је, наравно, и предаја Косова, која се прећуткује и фризира, и многе друге ствари са којима ћемо се суочити, а које смо успели да избегнемо јер је један од главних задатака медија и окупационе управе био да се убије свака солидарност међу људима.
ММФ поново стеже узде и прописује мере које су властодршци изгледа спремни да усвоје. Он инсистира на мерама монетарне стабилизације (изведене, вештачке и краткорочне) и да се „притегну каишеви“. Проблем је што је животни стандард већине становништва у Србији и сличним земљама изнурених транзицијом и неолибералном политиком до те мере скучен да и не постоји простор за даље кораке у том правцу. ММФ својим мерама константно инсистира на фискалној строгости као леку против фискалног дефицита и за стабилизацију привреде. ММФ је до сада увек давао предност отплатама кредита и интересима страних поверилаца, а не развојној политици, инвестицијама и запослености.
Централна банка задржава високе базне камате, рестриктивну кредитну политику и политику новца, чврст и прецењен курс динара, политику уравнотеженог буџета, што је све суштина неомонетаристичке теорије неолибералне концепције. Последица је да је смањење јавних расхода и рестрикција монетарне политике, посебно у области социјалног деловања, праћена дерегулацијом и високом либерализацијом, срушила социјални систем и равнотежу у друштву, а омогућила пљачку и брзо богаћење одређених група повезаних са врховима власти, а у неким случајевима и криминала.
Када сумирамо резултате тоталног неуспеха примене неолиберализма у протеклих 13 година, морамо се упитати зашто је то баш испало тако? Зашто су ове концепције – истина, само у кратком року – постизале одређене резултате у неким од најразвијенијих земаља света, али само до 2008, од када се и тамо у том облику не примењују? Инсистирање на дерегулацији, реалним каматама, реалном курсу националног новца, реалним дохоцима… утемељено је на макроекономској политици тих развијених земаља, и то у одређеном временском периоду када су проценили да дотадашњи уравнотежен привредни раст у деценијама након Другог светског рата, по неокејнзијанском систему, не доноси раније достизане резултате.
У Србији, наиме, како је то правилно навео наш водећи економиста Слободан Комазец, не постоје услови и амбијент које су тада имале ове земље, као што су развијен банкарски и монетарни систем, развијено „отворено тржиште“, висока ефикасност и осетљивост капитала на промене камате, отворена привреда, финансијска дисциплина, висок доходак становништва и штедња, еластичност потрошње, развијени облици имовине у којима се држи доходак привредних и других субјеката, али и државе и др.
Дакле, на нашим просторима висина и структура примања, као и потрошње, је релативно ниска, а наша привреда је слабо монетизована, односно могућност акумулације и штедње су јој мале.
ЗАШТО ЈЕ ШТЕДЊА ЛОША
Рестриктивна монетарна политика, према Комазецу (Слободан Комазец: Слом долази, 2012. и Глобална економска и финансијска криза у Србији, 2010), у Србији не може дати успешне резултате због следећих разлога:
– Висок притисак обавеза из спољних дугова, који се због немогућности уредног враћања заправо повећавају;
– То је повезано са сталним одливом девизних резерви и супстанце капитала за отплаћивање бројних доспелих обавеза. Додатни проблем неликвидности српске привреде је повећање структуре дугова које имамо у правцу краткорочних позајмица, које се због све тежег стања привреде узимају по све неповољнијим условима. Сазнање да је и приликом посете украјинског председника Виктора Јануковича Србији, како су јавили неки украјински медији, домаћин молио за кредите, а зна се да је Украјина у веома тешкој економској позицији, говори о очајном стању наше привреде и не само ње;
– Неефикасна политика каматне стопе и финансијски хаос у привреди уз висок степен финансијске недисциплине.
У таквим околностима не постоје предуслови за даљу штедњу на рачун социјално угрожених слојева становништва, о чему су говорили поједини представници владе. О томе је делом у свом тексту на „Новом Стандарду“ писао и др Владан Станковић. Док се Ивица Дачић, свестан макар делом свега тога, бар вербално ограђује од таквих могућности, рекло би се да Александар Вучић, не узимајући у тај аспект и друге мере, непотребно истиче стезањем каиша као суштине покушаја да се изађе из кризе. Наравно да је потребно и штедети, али, када је у питању измучено становништво које је овом промашеном концепцијом већ осиромашено до граница егзситенције, то није могуће већ треба променити концепцију и спасити шта се спасити може.
Парадоксално, Млађан Динкић, који је најодговорнији за укупну позицију наше економије у последњој деценији, поред неких од ММФ наметнутих мера које су се већ показале неуспешним, спомиње и потребу повећања производње и оживљавања виталних грана привреде, што није спорно, само треба видети које конкретно мере се предлажу. Због одсуства адекватних и континуирних инвестиција у тако дугом периоду (дужем од деценије), због распродаје будзашто највреднијих ствари у привреди и изнуривања привреде описаним мерама, за плашити се да ће се само наставити са продајом преосталих ресурса од Телекома па надаље – ускоро ће ступити на снагу и правна могућност продаје некретнина странцима, где ће на ред доћи земљиште, водни ресурси и остало, као и стално повећавање задужености по све тежим условима. Између осталог, у процедуру је ушао предлог закон према коме држава више не може да располаже никаквим медијима у свом власништву, што ће довести до потпуне окупације преосталих мрвица медијског простора.
ЗАШТО СЕ НАСТАВЉАЈУ ОТРОВ-ПРОГРАМИ
На крају се поставља и једно важно политиколошко питање. Ако је Динкић био и остао апологета и спроводилац погубне економске политике у периоду дужем од деценије, због чега ће патити и следећа покољења, ако је Г17 експонент западних сила и глобалистичког капитала, ако је то део намере и праксе покоравања Србије и српских земаља (тоиме вреди прикључити предлог Г17 за регионализацију или распарчавање остатака Србије после предаје Косова), ако се, на пример, Сузана Грубјешић захвалила недавно фондацији америчкиг републиканаца ИРИ на вишегодишњем финансирању ове странке и Динкића – дакле, ако све то знамо и ако смо могли претпоставити да ће и у овој влади та странка наставити свој посао – зашто су се у то упустили и његови коалциони партнери СНС и СПС?
Ове странке и појединци, макар на основу оног што знамо о њиховом јавном делању до 2008, а у случају СНС и после, све до преузимања власти пре годину дана, биле су у опозицији погубној неолибералној политици у Србији. Зар је требало додатне памети, па након погубних резултата наставити са главним постулатима тог модела? Зар је требало додатне памети па да се, после практичног и теоријског краха ове концепције 2008, с њом настави, када је напуштена и на Западу?
Разлог томе је само притисак Америке, ММФ и неких других западних сила да се овај отров-програм настави. Ако знамо да је разлог зашто је прихваћен капитулантски бриселски параф само страни притисак, а не виде се други рационални разлози за то, онда долазимо до закључка да је садашња власт наставила у највећем, а у неким сегментима (Косово) још наглашеније, погубну политику претходне морално, а потом и на изборима поражене власти. Ако је лек и „задржавање постојеће слободе медија“, као што је то по преузимању власти истакао први подпредседник владе, а то је следећа значајна тачка континуитета ове власти са претходном, као и даље заклињање у ЕУ, где се од нас тражи реализација косовске предаје до најситнијег детаља, онда се заиста поставља питање каква је суштина ове нове власти сем самог вршења власти.
Плашим се да, ако се тако настави, на следећу тужну годишњицу ове владе, она неће имати другу улогу већ да буде стечајни управник Србије. Или се већи део становништва и макар део у сорошизму и неолиберализму некомпромитоване елите са тим ипак неће сложити? И по цену да се, као што Срби са севера Косова одавно користе алтернативне путеве за контакт са својом матицом, и ми користимо само малобројним преосталим медијима који не спадају у, како Вучић каже, „постојеће слободне медије у Србији“.
Изгледа да је између народа и преосталог неукаљаног дела елите и, са друге стране, властодржаца и компрадорске елите већ одавно појам слободе сасвим различито тумачен. Чак и само тумачење стварности, јер оно што је за њих „наставак реформског курса“, који се у Србији неометано одвија већ 13 година у не само економији, даје такве резултате да је земља пред банкротом, распродато је највредније што смо имали, презадужени смо… Зато су ту „слободни медији“ (слободни од народа) да наставе да нас уверавају да је све супер и да идемо у светлу будућност истим лицима „експерата“, која се задовољно смешкају препланулих лица од Копаоника и разних курсева, летовалишта и зимовања.
А онај зуб ће ипак заболети, и то јако.
