Од 29. jануара до 12.фебруара у Кијеву је радила мисија ММФ-а. Њен циљ је био да испита могућности за доделу новог кредита Украјини.

То је чисто техничка мисија која по свом статусу нема право да доноси одуке. Њен руководилац је Кристофер Џарвис, који није међу ТОП-80 функционера ММФ-а (он је стручњак за финансијске пирамиде у Албанији, шеф одељења за Источну Европу у Европском департману ММФ-а). Раније је Џарвис био на челу неколико мисија у Минску, после чега је Белорусија прекинула контакте са ММФ-ом. 

Украјински експерти сматрају да стварне резултате од Џарвисове мисије у скорије време не треба очекивати јер „проучавање проблема“ уопште не значи „издвајање новца“. Уосталом – зар стварно Украјини треба такав новац? Јер кредити ММФ-а увек изазивају мутно предосећање да ће да искрсне нешто непријатно. Али шта да се ради – прича је таква…

А прича је прилично стара. За 19 година сарадње са ММФ-ом Украјина је од Фонда SDR добила 12,26 милијарди (SDR = Special Drawing Rights, позајмице са специјалним правом – вештачко неготовинско платежно средство које емитује ММФ; текући курс SDR/$ – 1/1,539). Уосталом – за Украјину – износ понижавајуће мали. Пет пута мања него за Грчку за коју је 2009. издвојен кредит од 110 милијарди евра, чије транше она и сада користи.

А за то време Фонду је враћено SDR 6,6 милијарди, од чега 1,36 милијарди представља камату по том кредиту. Врх исплате се подударио са 2012.годином – 3,74 милијарде долара, од њих камата износи 304 милиона. Међутим – да ли је то све: ове, 2013.године Украјина треба да Међународном монетарном фонду исплати и 5,8 милијарди долара. Потпуно је јасно да реалном сектору украјинске економије средства из новог кредитног програма, чак и ако он буде прихваћен, неће доћи.

Најпре зато што су та средства предвиђена за рефинансирање спољног дуга (између осталог – и том истом ММФ-у). Прошле године је Фич – агенција за одређивање рејтинга – констатовала да су толики износи дуговања очигледно изнад украјинских могућности и зато је неопходно делимично рефинансирање од стране ММФ-а. 

Тако да тешко да има разлога да се претпостави да ће Украјина бити поштен и платежно способан дужник Фонда. У сваком случају, полазећи од дефицита буџета Украјине то води све већем негативном салду у спољној трговини и прејаком социјалном оптерећењу државе. Онда – зашто ММФ пристаје на такво кредитирање? Претпостављам – не од добра. 

Прва деценија новог века није била превише успешна за ММФ. Фонд је врло критикован зато што је од Тајланда, Јужне Кореје и Индонезије захтевао да се у току азијске финансијске кризе 1997. – 1998. изврше врло јаке структурне промене. Толико жестоке да је генерални директор ММФ-а Хорст Келер био принуђен да се извини због таквог рада свог претходника Мишела Камдесија. У току посете Индонезији 2000.године Келер је признао да је Фонд од земаља у развоју захтевао да изврше економске реформе као политички начин плаћања помоћи која им је додељивана у време криза: „Има их који тврде да Фонд ради као тројански коњ који насилно тера да се усваја западни економски систем. Земљама треба да се да више могућности за тражење сопственог пута.“

Уосталом, и сам Џарвис је 2001.године стање Фонда окарактерисао као кризу чије су карактеристике збрка, неодређеност у вези са информисањем, противуречно мишљење о томе шта треба дасе уради уопште и шта треба да се уради као прво“.

Међутим, Келерова позиција је била осуђена на пропаст, јер „земље које имају велике могућности“ понекад могу да предузимају несанкционисане кораке по путу који су саме изабрале. Прави случај се догодио у Африци, када су преговори Фонда са владом Анголе завршени тако, што су уочи потписивања уговора чиновници ММФ-а сазнали да су Африканци добили јефтин кинески кредит од 2 милијарде долара те им услуге Фонда више нису потребне. Исто се десило и у Нигерији, Уганди, Зимбабвеу, Гвинеји и Чаду.

У 15 година, од 1995. до 2010.године, обим трговине Кинеске Народне Републике са Африком је повећан 22 пута, на 130 милијарди долара. Да ли се, онда, треба чудити судбини Моамера Гадафија, ако је пред почетак напада на Либију у њој радило 75 великих кинеских компанија чији су уговори били вредни 18 милијарди долара?

А Украјина представља изванредан полигон за обнову старих, „прекелерових“ метода рада ММФ-а: земља, која се колеба између Истока и Запада плус корумпирана компрадорска елита којом се лако командује. Уосталом, враћање на те методе се не тиче само Украјине. То је стратегија ММФ-а. У Вашингтону, на Авенији Пенсилванија, бр. 1900 (седиште ММФ-а), то одлично знају. Још је на дискусији о „Извештају о управљању ризицима 2011.године“ на Савету директора ММФ-а у јуну 2011.године констатовано да „последњи догађаји привлаче пажњу на ММФ, због чега долази до повећања ризика по репутацију“.

Тако се, потпуно политички коректно, може назвати реакција на захтевање политичких реформи ако се желе кредити. Није чудно што су свој рад у Кијеву Кристофер Џарвис и Макс Алјер (стални представник ММФ-а у Украјини) дефинисали као консултовање и размену мишљења „о мерама које су потребне за даљу реализацију ефикасне економске и финансијске политике Украјине“. Које су то мере – тема је за посебан разговор.

И тако, Украјина је Фонду јако потребна. Како би се обновио престиж после афричких шамара, наравно и ради сигурнијег осигурања претходних кредита. Није узалуд што ММФ дипломатски не обраћа пажњу на „антиевропске и антифондовске“ демарше председника Јануковича (као, на пример, тајм аут који је узет у односима са Европском унијом) или премијера Азарова (који не тврди тек тако у последње две године да Украјина може да се извуче и без средстава ММФ-а).

Не говори тек тако Фонд о смањењу камате за Кијев са 4,5 на 4%. Зато Европа и САД упорно подсећају да је „ММФ главни међународни кредитор Украјине, мада су бивше совјетске републике такође помагале да се рупе у буџету закрпе – кредитом од 2 милијарде долара од Внешторгбанке Русије“.

Изгледа да је управо тај кредит узнемирио ММФ. Зато што се Русија прилично дружељубиво понела према његовом продужењу већ три пута, и тако показала да постоји могућност за добронамерну кредитну сарадњу између две земље.

Да, кредити руских банака су скупљи од кредита ММФ-а (6,7 у односу на 4,5). Међутим, они за собом не повлаче никакве политичке услове од стране кредитора. Са Међународним монетарним фондом ствар стоји другачије. Кредити ММФ-а не само да ограничавају суверенитет Украјине, за чију се будућност украјински националисти тако помамно брину чим се поведе реч о перспективи уласка Украјине у Царински савез. Програм реформи за Украјину који редовно предлажу час Сједињене Државе, час Европска унија, час Међународни монетарни фонд, једноставно брише државни суверенитет као такав. Уосталом, зашто брише? Тај суверенитет хоће да купи ММФ. И то јефтино…У будућности, уз повраћај новца којим је купила… Са каматом… 

И, поновићу се, нико нема намеру у Међународном монетарном фонду да мења свој начин рада због Украјине. Још пре него што је у Украјину стигла делегација Фонда њен руководилац К.Џарвис је подвлачио да ММФ препоручује „значајно повећање тарифирања гаса и његово редовно доцније повећање као део плана промене субсидија“. Плус – пливајући курс украјинске валуте и смањење буџетског дефицита на 1,8% БДП-а. а Смањење буџетског дефицита ма где – у Украјини, Грчкој,Француској, увек је повезано са смањењем социјалних трошкова за државу, али и снижавањем стандарда становника.

Није први пут да Запад предлаже такве програме, али се стиче утисак да у наведеном случају Украјину позивају да одигра улогу у театру апсурда. Бесмислене интриге, дијалози који се понављају и драмска недоследност радње – све као код Ежена Јонеска или Семјуела Бекета. Шта да се ради – Вацлав Хавел је у свом „Одласку“ приметио да „савремени човек мора да се спусти до самог дна спирале сопственог апсурда, јер тек тада може да гледа изнад ње“. Али – оно што је дозвољено појединцу, не може да се дозволи држави…

(Наставак следи)

(Фонд Стратешке културе)

Ознаке: Кијев, кредит, ММФ, Украјина