ЕУ 2013: Драстичне рецесије, незапосленост и демонстрације!

23:13 24.02.2013.

Већ дуже време смо сведоци протеста широм Европе на којима људи негодују због оштрих мера штедње које је наметнула ‘Тројка’ (ММФ, Европска Централна Банка, Европска Комисија).

Иако су економски саветник ММФ-а Оливије Бланшар и економист истражног одељења ММФ-а Даниел Леигх у свом извештају навели како су те мере контрапродуктивне, те како је ММФ погрешио у процени, Хозе Мануел Бароко и даље инсистира на даљим резовима јавне потрошње и ‘структурним реформама ‘, а отишао је тако далеко да је чак изјавио’ како се Европа нема што стидјети због њих ‘.

Те мере су се до сада углавном односиле на Грчку, Ирску, Португал, Шпанију и Италију, но, у последње време економски показатељи у Француској, Немачкој и Великој Британији „дају за право“ онима који тврде како су нужне иу тим земљама. Показатељи говоре како се и те земље суочавају с падом производње, буџетским дефицитом, те како је ‘једини излаз смањење буџетских издвајања за троми и неефикасни јавни сектор’.

Поставља се питање коме онда одговара ситуација у којој је пропаст неминовна (што не поричу, као што смо рекли, ни стручњаци из ММФ-а) и што се жели њоме постићи? Напоменимо како се осим Бароса огласио и директор Голдман Сакс за Европу, Huw Pill, који је пре неколико дана изјавио како ‘Европа треба још строже мере штедње’.

Упоредо с изјавом Huw Pillа стиже и извештај Европске Комисије, која је у петак објавила прогнозе за 2013. ЕК тврди како криза, не да ће потрајати у овом интензитету, него ће се још више продубити, те захватити и оне земље које њоме нису биле погођене у тако великој мери.

Незапосленост ће досећи рекорд од 10,7% на нивоу ЕУ, а рашће до границе од 11%. У еврозони ће бити 12%, ау Шпанији чак 26,9%.

Све пројекције привредног раста су ревидиране наниже у односу на оне из новембра, само се за стопу незапослености тврди како ће прогресивно расти. Но, бројке из извештаја су само бледа сенка социјалне беде и осиромашења који нису виђени од 1930. наовамо.

Без обзира на све показатеље, Оли Рен, европски комесар за економске и монетарне послове, још једном је затражио од земаља чланица ЕУ ‘да наставе с реформама, те нека се не обазиру на тренутни губитак, јер ће у 2014. доћи до привредног раста од 1,6% у еврозони или 1,4% ако рачунамо свих 27 чланица ЕУ ‘. У извештају се наводе катастрофалне бројке за земље које смо већ цитирали у почетку, а осим њих се посебан нагласак даје на Кипар и Словенију.

Свима њима се саветује да ‘морају устрајати у мерама штедње’, како би се остварио тај фамозни раст од 1,6% у 2014, када ће нам ‘свима бити боље’.

Наравно да поред Европске комисије и Голдман Сакса све ово није могло проћи без ‘благослова’ ММФ-а, који је пре месец дана у свом новом извештају, које побија тврдње претходног, упозорио како ‘еврозона, уколико не настави са структурним реформама, представља велики ризик у глобалним размјерама ‘.

Смањење буџетског дефицита како би се попуниле благајне банака и великих корпорација постао је заједнички императив свих европских влада. Реновог изјава како би се требало ‘посветити више пажње дугорочном опоравку у складу је са препорукама ММФ-а.’ Поједине земље су се декларативно супротставиле продужењу резова јавне потрошње (Аустрија и Немачка), али и неке странке из земаља чије владе доследно спроводе диктат ‘Тројке’ (као нпр грчка СИРИЗА). Рен се осврнуо на критику Конфедерације европских синдиката, те изјавио како је ‘ЕК за конструктивни социјални дијалог између послодаваца и синдиката’.

Криза у Европи поприма такве размере да су потреси на политичкој сцени сваким даном све неизбјежнији. У Бугарској је пала влада, у Шпанији и Грчкој је јуче протестовало на стотине хиљада људи, у Италији и на Кипру се данас одржавају избори, али се у суштини ништа није променило.

Мали дашак наде је дао Исланд, и могућност победе грчке СИРИЗЕ на прошлим изборима, али се то све расплинуло у само неколико дана. Исланд се систематски прешућује, а СИРИЗА је изгубила изборе (усудио бих се рећи за оних 4% гласова које јој је ‘преотела’ идеолошки блиска, али фракционашке ККЕ, оп.а.). Исход грчких избора, је био кључан можда за целу Европу, будући да је Грчка могла покренути исти процес као што га је 2001. покренула Аргентина у Латинској Америци. Међутим, то се није догодило (а питање је да ли би се и догодило).

Финаншал тајмс је ово извештај назвао ‘упозорењем свим земљама’, те навео ‘како би криза могла да доведе до социјалних немира који ће срушити владе иу оним земљама које нису директно погођене њоме, те како постоји опасност да радикалне странке преузму власт у расцјепканим парламентима’ .

До сада је само десница успјела искористити подршку бирача, но сада када је јак антикапиталистички став, левица је та која би требала преузети кормило социјалног бунта. Наравно, да се при том не подразумева институционализована љевица, која је у неким земљама доследнији у спровођењу наметнутих мера од конзервативних националиста.

Но да се вратимо на почетак па да покушамо разумети коме треба криза у Европској Унији. Будући да је евидентан девастирајући ефекат политике која се спроводи.

Коме треба криза у Европи?
Одговор на ово питање ћемо добити ако видимо на који начин се кани ‘сузбити’. Владе Шпаније, Грчке и Португала су успеле добар део гласача уверити како је ‘спас у приватизацији јавног сектора’.

Ове речи као „спас“ звуче лепо, али последица спровођења таквог модела је богаћење приватних предузетника, док се на другој страни не добија квалитетнија услуга. Напротив, јавни сервиси који су досада били доступни свима, сада су на услузи само онима који имају чиме да плате.

Дакле, Европа се налази у зачараном кругу управо због контрапродуктивних мера, а криза полако нагриза све слојеве друштва. Породице, ако могу штеде и смањују потрошњу. Банке покушавају да смање штету и тешко дају зајмове. Спољни дуг, за којега су углавном криви приватници, приказује се као дуг грађана. Јавна потрошња се смањује под изговором ‘консолидације буџета’.

Сви знају како политика резања јавне потрошње, праћена са задуживањем приватног сектора, неће имати позитиван ефекат. Последица тога је слаба куповна моћ и пад потрошње, што је погодило и најјаче економије у еврозони. Ако узмемо у обзир да се не може радити о колективном лудилу водећих европских званичника, поставља се питање: Ко ће имати користи од свега овог?

‘Рецепт за излазак из кризе’ се концентрише на једну тачку: смањење спољног дуга на штету јавног сектора.

Владе су почеле веровати како су се нашле у слепој улици и како је једини излаз приватизација јавних служби, добара и привредних субјеката у власништву државе. (Није за разумети како то да европски званичници не знају за причу Латинске Америке од почетка 70-их, до потпуног слома?)

Није случајно ни да се путем медија промовише идеја како је ‘држава звер; идеолошки непријатељ кога се не може хранити, те како јој треба преотети све ресурсе од којих живи и функционише’. Квалитета јавних услуга се из дана у дан овим мерама смањује. Људи то примећују и почињу се питати ‘да ли вреди одржавати у животу установе и службе које им ионако не пружају очекивану услугу’. Тада и сами пристају на ‘спаситеље’ који ће купити фирму или јавну установу по повољној цени како би извукли профит.

Нови власник бивших државних предузећа или служби: ако ствари иду ‘по плану’, води селективно цео посао и увећава цену услуга, а ако крене по злу, одабере профитабилни део, реши се онога који му производи губитак пребацујући дугове на терет грађана, онај први искористи до краја, те побегне у иностранство.

Приватизација здравства у Седињеним Државама је удвостручила цену услуга онима који су били осигурани, а за оне који немају осигурање америчко здравство и не жели да зна. Када је америчка влада схватила грешку и увидјела девастирајући ефекат тог процеса, покушала је направити корак назад. То је било круцијално питање унутрашње политике Обамине администрације.

Искуства ‘реформи’ које су се након пада Берлинског зида провеле у централној и источној Европи требале би бити поука свима онима који приватизацијом желе напунити државне благајне. Земље бившег источног блока су распродале сва јавна (или друштвена) добра и предузећа, од чега су се окористили само малобројни појединци. Наравно да се у процесу приватизације најпре распродало оно што је доносило највећи профит.

И на другом делу света, као нпр Латинској Америци, људи су проживели слична искуства. Јавна добра су дана у руке приватницима под незамисливо повољним условима. Мексички бизнисмен Карлос Слим, према Форбсу најбогатији човек на свету, може захвалити престижну титулу дивљој приватизацији у земљи током 80-их и 90-их, када је успео да уђе у посед телекоминикација и рударског сектора.

Након Латинске Америке и источне Европе, на ред је дошао ‘богати’ Запад
Након што је таква политика успјела осиромашити пола земаљске кугле, ред је дошао на ‘стару добру Европу’.

Португал је закључио 2012. приватизацијом ваздушних лука, државне авио-компаније, (бивше) државне телевизије, државне лутрије, и бродоградилишта. У Шпанији се провела ‘екпресс’ приватизација поморских лука, аеродрома, мреже брзих железница (која је била најмодернија у Европи), здравства, водних ресурса, државне лутрије, и појединих делова туристичког сектора. Грчкој је ‘саветовано’ да убрза процес приватизације свих јавних добара како би могла добити помоћ од Европске Уније.

У Италији је Марио Монти, неколико дана пре но што је дао оставку, говорио о немогућности финансирања здравственог сектора, те објаснио ‘нови модел финансирања’. Наравно то подразумева уплив приватног капитала у државне институције и предузећа. И поред тога, поједине новине у Италији у његовој агенди ‘виде превише државе’.

Економска наука нас учи како је на искуствима из прошлости доказано да приватизација јавног сектора само краткорочно смањује дефицит. Околности под којима се продају јавна добра увек погодују приватницима, будући да држава продаје под притиском, што приватницима омогућава повољнију позицију. Једноставно је закључити да ће погодности које добија приватник који купује бити пропорционалне штети коју ће претрпети држава, тј грађани.

Посљедња истраживања показују како су становници земаља које су спровеле дивљу приватизацију 90-их дубоко незадовољни њеним исходом. Осим тога, у земљама у којим се највише приватизирало, дошло је до највећег раслојавања друштва, а посебно у оним земљама где су приватизовани водни ресурси и електроенергетски сектор.

Питање приватизације је од највећег значаја за Европу. Потребно је о томе говорити отворено и не следити диктат под сваку цену. Оно што поједине владе одлуче ‘данас’, имаће учинка на генерације које следе.

И на самом крају поставља се питање куда одлази сав тај профит којег банке, инвестициони фондови и приватни предузетници успеју ‘извући’ из земаља које пристану или да их се увери како су приватизација и структурне реформе неопходне како би се изашло из рецесије. Према извештају Так Јустице Нетворк, претпоставља се како најбогатији људи на свету у пореским оазама скривају 21 хиљаду милијарди долара.

Извештај је објављен у лето 2012. а према неким аналитичарима та свота би могла премашити и 32.000 милијарди. Тхе Гуардиан је извештај попратио чланком у којем наводи Швајцарску и Кајманска острва као земље у којима се налази то богатство, а чије би само опорезивање, а не одузимање било довољно да се отплати спољни дуг свих земаља у Европској Унији.